piše: Ljubica Erac
U Levorukoj ženi nema velikih obrta. Niko ne trči za vozom, niko ne umire na poslednjoj strani, nema tajni koje se čuvaju generacijama, niti rečenica koje zvuče kao da su napisane da završe na posteru. A opet, dok čitaš, imaš osećaj da se događa nešto veoma važno. Ne spolja, gde je svakome sve vrlo lako uočljivo, nego negde tik ispod površine svakodnevice, tamo gde ljudi obično i ne gledaju. Handkeovi likovi žive upravo na tom mestu.
Levoruka žena okuplja aktere koji ne umeju sasvim da objasne sebe. Oni govore malo, često nespretno, kao da su stalno za pola koraka udaljeni od sopstvenih misli – i baš zbog toga deluju stvarno. Muž koji dolazi kući umoran, žena koja dugo ćuti pre nego što nešto kaže, dete koje više posmatra nego što učestvuje. Niko od njih nije napisan da bi predstavljao neku pompeznu ideju. Oni samo postoje, sa svim svojim prazninama, sitnim navikama, umorima. A književni likovi su često previše svesni sebe, znaju šta osećaju, imaju precizne traume, objašnjavaju svoje postupke kao da su već pročitali psihološku analizu sopstvenog života.
Kod Handkea ljudi ostaju nedorečeni, jer stvarni ljudi uglavnom i jesu takvi. Zato ova knjiga nema potrebu za velikim zapletom. Život koji opisuje već je dovoljno složen u svojoj običnosti i tu običnost pisac posmatra do detalja: način na koji neko sedi za stolom; kratka neprijatna tišina posle pitanja; zvuk escajga u kuhinji; pogled kroz prozor koji traje malo duže nego što bi trebalo. Sve ono što inače promakne između dve važne scene ovde postaje glavna scena. Čini mi se da je Levoruka žena jedna od onih knjiga koja razume da ljudi najveći deo života ne provode u dramatičnim trenucima, nego u prelazima između njih – u hodnicima, u supermarketima, u tišinama posle razgovora, u umoru posle podneva. Handkeovi likovi nisu zanimljivi zato što rade nešto veliko, nego zato što ih autor posmatra dovoljno pažljivo da veliko postane i to kako ćute.
Posebno je zanimljiva ta vrsta distance među njima. Nisu oni hladni ljudi, već samo kao da nikada ne uspevaju potpuno da dopru jedni do drugih. Sede zajedno, razgovaraju, dele prostor, ali između njih stalno ostaje neka mala praznina, mala zagonetnost. I upravo ta praznina daje život ovoj knjizi. U njoj se uviđa nešto vrlo poznato: činjenica da čak i najbliži ljudi često ostanu pomalo nepročitani jedni drugima. Možda je zato ova knjiga toliko tiha. Ne pokušava da pojača stvarnost da bi bila književna, već se, naprotiv, spušta tačno na njenu pravu meru. Za takvu književnost potrebno je strpljenje i neka posebna vrsta sluha, kao kada u stanu noću odjednom čuješ frižider, cevi, korake iznad sebe – zvuke koji su tu stalno, ali ih primećuješ tek kada sve drugo utihne.
Tako Handke piše likove svoje Levoruke žene. I posle knjige ne ostanu ti u glavi događaji, nego nečije držanje tela, način na koji neko zatvara vrata, izraz lica tokom kratke tišine. Ostanu ti tragovi nečijeg postojanja, kao posle susreta sa stvarnim ljudima koje možda nikada nisi potpuno razumeo, ali ih ipak dugo pamtiš.
jun, 2026.
