piše: Tamara Ilić
„Nijedna pitoma životinja ne ume da bude tako savršeno mirna kao divlja”, pisala je, ne tako davno, Karen Bliksen, poznata danska autorka. Dok listam Tirzu, onespokojavajući roman Arnona Grunberga, eho ovih reči prati me na svakoj stranici.
Zver se u Tirzi spominje relativno rano, iako je u početku teško povezati starog, uljudnog Jergena Hofmestera sa bilo kakvom neobuzdanošću. Protagonista je slika i prilika pristojnog komšije: oženjeni muškarac sa dvoje dece, posvećeni otac koji vozi devojčice na vanškolske aktivnosti, književni urednik sa potencijalom da postane izdavač i, njemu najvažnije, čovek koji živi na dobroj lokaciji. Tek neočekivanim povratkom supruge, koja ga je tri godine ranije iznenadno napustila, ljušte se Hofmesterove pažljivo nanesene boje. Rečenicu po rečenicu, iskrsava telo zveri – za koju će tvrditi da je uspeo da je ubije – ali čija snazna građa još uvek miruje u Hofmesteru.
Knjiga je podeljena tematski na tri celine: Kirija, Žrtva i Pustinja. U prvom delu narator nas vodi paralelno kroz veče žurke koje Hofmester priređuje za svoju mlađu ćerku, miljenicu Tirzu, i osvrte na prošlost koji otkrivaju Hofmesterovu strašnu prirodu – fizičko nasilje nad ženom, teror od seksa u kom ne uspeva da ponizi partnera, brutalnu kontrolu koju pokušava da uspostavi nad ćerkama. Ipak, Hofmester ima protivotrov za sirove nagone i misli: fasadu civilizovanosti, koju čuva i neguje poput kakve osetljive životinje.
On će preduzeti čitav niz tehnički ispravnih koraka da bi bio shvaćen kao nonšalantan, opušten otac, vrhunski kuvar i domaćin. Serviraće ukusan suši i vino. Kružiće oko gostiju i brinuće o ćaskanju. Orezaće voćnjak i popaliti baklje u bašti. Smejaće se šalama koje ne razume, govoriti ustaljene fraze u koje ne veruje. Hofmesterovim jezikom, ovo je igra – naziv za sitne i krupne običaje koje društvo prihvata, potencira i veliča, ali i način da eufimizira svoja neljudska dela.
Preko pokoravanja konvencijama radi Tirze, u drugoj tematskoj celini, pod nazivom Žrtva, Grunberg majstorski gradi niti oko koje će isplesti čitalačku empatiju prema potpuno odbojnoj individui, skoro jednako upečatljivo kao što Nabokov uspeva sa Hambertom Hambertom. Ko nije slab na oca koji čini sve zarad ćerkine sreće? Ali, kako polako shvatamo, dok se kod drugih ljudi pristojnost i impulsi prepliću u uverenja i pronalaze balans kroz ljudske odnose, kod Hofmestera ovo izostaje. On ostaje prihvaćeni belac srednje klase koji radi sve što treba da se radi – osim suštine.
Dakle, za koga ili šta se Hofmester zapravo žrtvuje? Jer, Hofmesterove ličnosti nema, postoje samo dva pola, dve suprotnosti – nagon i privid civilizovanosti, igra, a između toga sve je prazno, njegova ličnost je vetrometina, mesto gde se superego i id nikada ne spajaju. Jergen Hofmester nikada nije postojao – on je ubeđen da mu je drugi potreban da ga definiše, da bi spoznao gde on počinje, a gde se završava. Kao takav predstavlja uvek prekobrojnog, uvek neaktivnog, a najvažnije i najpotresnije od svega, nesposobnog da ostavi trag na bilo čemu što dotakne.
„O da. I mene zanima, kaže otac. Oduvek me je zanimalo. Ne samo Kuran. Sve o čoveku. Sve o drugom. Drugi me je oduvek fascinirao. Zato što drugi određuje ko sam ja.”
Tirza, Arnon Grunberg
Jedini izuzetak od ova dva kontrasta, tačka i sveto mesto gde se njegova zver spaja sa konvencijama jeste – Tirza. Ona je jedini materijal u njegovom životu koji je podložan manipulisanju, koji nije pokazao istu nespremnost da upije njegov dodir kao ostatak sveta. Tirza u Hofmesterovom umu postaje veoma, veoma nadarena – karakteristika koju će on pripisati bilo kom ljudskom biću spremnom da ga sasluša, zapazi, poštuje. Zauzvrat, on je spreman da utisne u nju svoj trag, da pomoću nje dokaže ovom svetu da je postojao. Devojčica prestaje da bude ćerka, ona je, umesto toga, projekat, slušalac, partner, pa čak i supruga i platonska ljubavnica, ona je savršenstvo i kraljica sunca.
„Tirza, rekao je tad, ti si mi najlepša, ti si mi najdraža. Znaš li šta si? Ti si naša kraljica sunca. To si. A kad porasteš, možda ćeš plesati, ili ćeš otkriti novu zvezdu, ili ćeš pisati i osvojiti Nobelovu nagradu. Ti možeš sve, nadraža moja Tirza, sve što želiš, jer ti si kraljica sunca. A sad ću da te ugušim od ljubavi.”
Tirza, Arnon Grunberg
Arnon Grunberg nedvosmisleno izjavljuje da je Hofmester bolest srednje klase. Međutim, kroz redove provejava ideja da je ovaj stalež, odbacivši sve ideale, postao bolest sama po sebi. Jer kada, poput Hofmestera, srednja klasa ubije sve mitove osim novca, uništi ideju pravde, Boga i ljubavi, ona gubi svoju suštinu i njena krhka struktura drži se još samo na prividu, formalnostima bez supstance, koja se iznutra urušava, a njeni pripadnici, poput Hofmestera, postaju ličnosti-pustinje.
Grunberg uspeva da nas ubedi da ljudi koji se kunu isključivo u napredak, intelekt i kritičko mišljenje, zapravo koračaju nazad, ka mračnom ponoru životinjskog sveta odakle smo svi potekli, u kome su ljudi spremni na jezive misli i neoprostiva dela.
Možda se sećaš, rekao je i počeo da govori sve tiše, kao da odaje tajnu, da sam i ja jednom planirao da odbacim ljubav, da je proglasim mrtvom. To je bio projekat, trebalo je da bude rasprava, dugačka rasprava sa fusnotama. Naučna. Potkrepljena dokazima.
Tirza, Arnon Grunberg
Nakon maestralnog obrta u Pustinji, završnoj celini, u kom upoznajemo dubinu Hofmesterove iskvarenosti, ali i naziremo uzroke za nju, naizmenično, kao čitaoci, prolazimo kroz rolerkoster saosećanja i osude. Naposletku, usuđujemo se da postavimo pitanje: da li je samo Hofmester čudovište? Ili je nekim ljudima civilizacija zver?
mart, 2024.
