piše: Nevena Stajković
Nije tajna da pisanje ima isceljujuću moć jer nam pomaže da bolje razumemo unutrašnje procese. Pišući o teskobi, stičemo mogućnost da napravimo distancu i jasnije uočimo šta nas boli i šta nam je potrebno. Takve misli najčešće se zapisuju u dnevnik. Možda baš zato poetični, melanholični, uznemireni dnevnički zapisi Franca Kafke kriju i nekoliko zapisa o – pisanju. Na jednom mestu on kaže: „Električno svetlo, tiha kuća, tama napolju, poslednji budni trenuci – dali su mi pravo da pišem, makar to bilo i ono najbednije što mogu da napišem. I to pravo koristim užurbano. Takva sam osoba.”
Neveliki roman Ti Amo proizišao je iz pera norveške autorke Hane Eštavik, a kod nas ga je objavila izdavačka kuća Arete. Neimenovana glavna junakinja je spisateljica koja pred nama piše roman koji čitamo. Pisanje je njena delatnost, ali i svojevrsni beg od svakodnevice u kojoj neguje nasmrt bolesnog supruga. Tako se leči od njegove bolesti.
„Pišem roman u biblioteci i uvek je mračno, mračno je kad idem tamo, mračno je kad se vraćam kući, mračno je u stanu. Imaš bolove. Nestabilan si i ošamućen, boli te kad se krećeš. Pišem taj roman jer ništa drugo ne mogu da učinim. Nikako ne mogu da ti pomognem. Ni sebi ne mogu da pomognem, osim na taj način. Pišući roman. Jer ja to radim. Pišem romane. Tako postojim na ovom svetu, stvaram mesto za sebe, ili roman stvara mesto za mene, zajedno to činimo, i mogu da budem tu, u romanu.”
Ti Amo, Hane Eštavik
Neimenovani suprug u mladosti je bio vrsni slikar, međutim, morao je da prihvati posao u očevoj izdavačkoj kući ne bi li pružio porodici materijalnu sigurnost. Svoju buduću suprugu upoznao je objavivši njene romane na italijanskom. U redovima koje čitamo prepliću se sećanja i uspomene na zajedničke trenutke i doživljaje sa bolnom sadašnjošću.
Voleti i negovati nekoga ko je teško bolestan zahteva ogromnu emotivnu i mentalnu snagu, strpljenje i saosećanje. Svaki dan nosi novi psihički i fizički izazov. Međutim, biti sa nekim u njegovim poslednjim trenucima donosi duboku intimnost, jer osobe prolaze kroz različite, često vrlo neprijatne, promene, te im je potrebno da budu sa nekim pred kim smeju da se ogole.
„[…] gledam ti lice, toliko se izboralo ali to si i dalje ti, to su i dalje tvoje oči, kod kuće sam kad pogledam te oči. Pogledam ih, i ujedno, sve vreme, znam da ćeš umreti. Ti, ja i smrt već dugo živimo zajedno. Ali imam utisak da si ti na jednoj strani, a ja i smrt na drugoj, jer ne razgovaramo o smrti. Nije mi jasno kako možeš da ne govoriš o njoj. Ne mogu da verujem da duboko u sebi ne razmišljaš o njoj. Da li ne govoriš o njoj da bi me poštedeo? Tako smo oboje sami sa njom.”
Ti Amo, Hane Eštavik
Delo obuhvata veoma važne, svevremene i bezvremene teme: ljubav, smrt i stvaralaštvo. Do kraja romana ono neizbežno se ne dešava, ali je sveprisutno. Autorka, želeći da piše o ljubavi i smrti, stvara roman o pisanju. Tako je i Kafka, promišljajući o depresiji, u svom dnevniku naveo: „Ovo pišem sasvim odlučno, iz očaja zbog svog tela i zbog budućnosti sa ovakvim telom.”
decembar, 2025.
