piše: Igor Diletant Belopavlović
Film Vavilon je do sada najambicioznije ostvarenje reditelja i scenariste Dejmijena Šazela – kako po zamisli, tako i po poznatim imenima, idejama (i dužini). Ali rediteljeva tema ostaje zanavek ista – koja je cena snova, koji se, i ovog puta, manifestuju kao uspinjanje u filmskoj i/ili muzičkoj industriji.
Priča se, uglavnom, vrti oko tri glavna lika: Džek Konrad (Brad Pit) je zvezda nemih filmova, koji ima problema da se prilagodi tonfilmu; Neli Laroj (Margo Robi) je samoproklamovana rođena zvezda koja samo čeka da i Holivud to primeti; i Meni Tores (Dijego Kalva) Meksikanac koji radi na ivici Holivuda tražeći bilo koji procep kroz koji bi mogao da se provuče u čarobni svet filma. Ipak, za razliku od Šazelovih filmova Whiplash i La La Land, koji se praktično završe pošto glavni likovi najzad dobiju šansu da ostvare svoje snove, u Vavilonu dvoje glavnih junaka dobijaju svoju šansu već u prvoj trećini filma, a Džek Konrad je uveliko zvezda. Tako da, ako se La La Land gledao kao rediteljevo ljubavano pismo Holivudu, Vavilon je njegov trotomni roman čije je ključno pitanje – šta raditi nakon što se dostigne cilj, u ovom slučaju, filmska slava?
Ekstaza slave je ipak kratka, te se, poput kakvog poroka, mora iznova i iznova dostizati, sa konstantno rastućom cenom iskazanom u novcu, samopoštovanju, porodičnim odnosima i životima.
Film, ako ni za šta drugo, vredi odgledati samo zarad prvih pola sata, tokom kojih prisustvujemo žurki koja se ne može bolje opisati nego kao čisto bahanalisanje (u izvornom smislu te reči), odakle naši junaci kreću na svoje poročne odiseje. Bez previše spojlera, baš kao i u priči o Odiseju i mnogim grčkim herojima koji su pošli sa njim u Troju, samo se najpametniji od njih vratio živ.
Ipak, priče tri glavne uloge, mada isprepletane, ne utiču jedna na drugu, a nisu ni jedine priče filma, čime ga nepotrebno produžavaju na preko tri sata. Likovi su više svedoci jedni drugima, umesto akteri. Šazel pokušava da nam približi Holivud u svom najekstremnijem izdanju, ali i najlepšem, i najružnijem, kao i najsirovijem. Čini se da se i sam pisac ponekad gubi u svom tom ludilu, a kamoli publika.
Ono što je evidentno jeste koliko je Šazel zaljubljen u film i njegovu istoriju, dok pokušava da nam je skoro celu predstavi u jednom filmu. Istina, to je nemoguć zadatak, ali Šazelu je zamalo i pošlo za rukom. Ta njegova skoro pa opsesija filmom kao pojmom nije nigde jasnija nego na samom kraju u kojem pokušava da nam sažme svu magiju velikog platna – od prvog voza koji je jurio ka publici do Avatara.
I, možda mi se samo učinilo, ali rekao bih da je Vavilon rediteljevo oproštajno pismo od filma. Možda čak i poslednji pomen izumirućoj industriji od njenog najvećeg fana. Ali, ako joj se i približava kraj, niko neće moći da kaže da to nije bila najbolja žurka u gradu.
mart, 2023.
