Kao što je već svima poznato, Slavoj Žižek je poznati slovenački filozof koji se pre svega bavi savremenim filozofskim strujanjima, ali je u duši pravi marksista i hegelijanac. Kako njegovo delo obiluje šalama, primerima i ozbiljnim zapažanjima iz psihoanalize, moramo reći da to duguje Žaku Lakanu (Jacques Lacan), francuskom psihoanalitičaru koji se smatra najkontroverznijim posle Frojda, na čiju se psihoanalitičku teoriju i nadovezuje. Njegove knjige su prevedene na gotovo sve svetske jezike, a u širim akademskim krugovima se smatra jednim od najuticajnijih, ali i najopasnijih filozofa zapada. Iako je Slavoj Žižek vrlo zanimljiva i simpatična pojava, njega ipak treba shvatiti veoma ozbiljno. Pred vama se nalaze tri popularne Žižekove šale kojima se uvek rado vraća, ali koje iza sebe kriju zanimljiva zapažanja.
#1 Kad Isus i Mojsije zaigraju golf
Nakon što je uradio puno neverovatnih stvari i čuda, Isus je odlučio da se odmori uz Galilejsko jezero i pozvao je svog dobrog druga Mojsija da zajedno igraju golf. Tokom igre, Isus je izveo jedan veoma težak udarac, mada bezuspešno i loptica je završila u jezeru. On bi tada izveo jedan od svojih slavnih trikova, prošetao bi se po površini vode i pokupio je sa mesta gde je pala. U nameri da ponovo pokuša taj udarac, Mojsije reče Isusu: „To je užasno teško, samo neko poput Tajgera Vudsa bi to mogao da izvede.” Isus, vidno zatečen, odgovori: „Pobogu, pa ja sam Božji sin, ja mogu da uradim sve što može i Tajger Vuds.” Naravno, promašio je i krenuo po lopticu koja je ponovo odletela u vodu. U tom trenutku pojaviše se američki turisti i znatiželjno upitaše Mojsija: „Vidite li onu budalu? Pa ko on misli da je? Isus?” Mojsije im reče: „Ne, on je umislio da je Tajger Vuds.”
Ova kratka priča nam govori o tome da smo nekada, kao ličnosti, potpuno decentralizovani. Potrebna nam je neka vanjska identifikacija sa nekim drugim kako bismo stvorili određenu sliku o sebi koju inače želimo da vidimo, a to zapravo nismo mi. U psihoanalizi se ta pojava lažne, ekranske slike u našem iskustvu naziva fantazam. U ljubavi nam se dešava da svoju sliku preslikamo na drugog i da njemu pokušavamo da nadomestimo stvari koje zapravo nama fale, te se zato često kaže da je ljubav promašeni susret – zato ljudima razvod pada teško, oni se zapravo razvode od samih sebe. Sa druge strane, zar nismo svi mnogo puta videli kako posle kaubojskih filmova dečaci izlaze stegnutih pesnica glumatajući glavnog lika, a posle Amelije Pulen u sali viđamo puno malih Amelija koje su se odlično snašle u svojoj novoj ulozi?
#2 Zrno pšenice (i sumnje)
Nakon što je neko vreme proveo u psihijatrijskoj bolnici, jedan ludak je konačno ozdravio: shvatio je da on nije zrno pšenice već čovek, ljudsko biće i zbog toga su ga pustili iz bolnice. Međutim, ubrzo zatim, dotrčao je nazad i rekao: „Sreo sam kokošku i uplašio sam se da će me pojesti!” Lekar je pokušao da ga smiri: „Ali čega se plašite? Sad bar znate da niste zrno pšenice, već čovek.” Ludak je na to odgovorio: „Da, naravno da znam, ali da li i kokoška zna da više nisam zrno pšenice?”
Suština Žižekove priče je da nije potrebno ubediti čoveka da je nešto u njegovom iskustvu nesvesno, već ubediti njegovo nesvesno u prirodu nesvesnih stvari. Drugim rečima, političke kampanje i politika uopšte, religija ili bilo koji drugi oblik ideologije koji postoji, funkcioniše na principu dubokog, nesvesnog prihvatanja koje se kasnije reflektuje kroz našu ekransku sliku prema svetu ili naš pogled na stanje stvari. Da smo svi kao ovaj ludak, shvatili bismo da stvari u koje nas drugi ubeđuju jesu samo dobri ili loši argumenti, ali ne i stvarnost, shvatili bismo da je priroda laži takva da može da se uvuče u naše najskrovitije delove i vuče konce u našem subjektivnom pogledu. Nažalost, ovaj čovek je proglašen ludim. Možda smo, ipak, mi ludi ili makar luđi od njega.
#3 Piši mi kad stigneš…
Tokom hladnoratovskog stanja, jedan od trojice prijatelja, inače obaveštajaca, špijuna iz Rusije, odlučio je da inkognito poseti Ameriku. Prijatelji su se dogovorili sa njim da im piše kada dođe i to plavim mastilom ako je ono o čemu govori istina i crvenim ukoliko nije. Nakon nedelju dana stiglo je pismo: „Dragi prijatelji, ovde je sjajno. Život nije skup, hrana je super, a ljudi su divni i brinu jedni o drugima. Šteta je samo što u prodavnicama nemaju crveno mastilo!”
Kroz ovaj primer možemo videti koliko je važno da, trivijalno govoreći, nazivamo stvari pravim imenom. U savremenim društvima koja brane ova ili ona prava, a zapostavljaju neka druga, nama fale reči, rečenice, fraze i imena, nedostaju nam stvari u jeziku pomoću kojih nazivamo ili ističemo neke pojave i neke činjenice. Primetite samo koliko različitih reči odnosno sinonima postoji za reči i sintagme mir, socijalna pravda, rodna i rasna ravnopravnost, politička korektnost i slično, a koliko nam reči nedostaje kada želimo da istaknemo neko naše osnovno, fundamentalno nezadovoljstvo i koliko se razbesnimo kada pričamo o nekim stvarima jer naprosto ne možemo da ih simbolizujemo i iskažemo kroz jezik. Umesto simbolizacije – agresija. Kao što naš dobri Žižek kaže, sreća je ono što osetimo ne kada smo zadovoljni nego kada nam fale reči kojima bismo iskazali naše sopstveno nezadovoljstvo.
februar, 2020.
Odličan tekst!
Hvala draga Jovana. 🙂