The Male Gaze – The Music of Women

piše: Marko Vesić

Ako je verovati Žaku Lakanu (Jacque Lacan), kontroverznom francuskom psihoanalitičaru, žena jeste subjekt koji voli da bude submisivan, ali samo naizgled, jer je upravo to prikrivena pozicija moći kojom ona govori: Misleći da upravlja svetom, on samo čini ono na šta ga ja vrlo suptilno navodim. Žena je, takoreći, vladar iz senke koji je glavni glumac sopstvenog lutkarskog pozorišta čije konce drži u sopstvenim rukama (sličan asimetrični odnos se gradi i u sadističkim i mazohističkim odnosima!). Zanimljiva je, ipak, i činjenica koju ističe jedna anonimna feministička grupa umetnica iz Amerike pod nazivom Guerilla Girls koja na svojim bilbordima, predstavljajući žensko telo sa licem gorile, kaže sledeće – Iako 80% naslikanih guza u istoriji slikarstva pripada lepšem polu, svega 5% umetnika su umetnice. Ova asimetrija, silom (svih mogućih kulturalno-istorijskih i društvenih) prilika opstaje, u izvesnoj meri, do danas i smatram da bi bilo vrlo korisno zapitati se sledeće: koje kompozitorke su promenile tokove istorije muzike, a za koje retko ili gotovo nikada ne čujemo u javnom diskursu? Zadržaću pravo da vam o njima govorim iz perspektive subjekta za koga se pretpostavlja da zna (na tragu psihoanalize!) pretpostavljajući da ste vi oni koji žele da znaju i da istražuju, što vam svakako preporučujem. Garantujem da se nećete razočarati.

Nesumnjivo, jedna od najznačajnijih kompozitorki u istoriji muzike bila je Hildegard fon Bingen, monahinja iz Nemačke koja je, zamislite, bila prva (poznata) žene kompozitor i prva autorka koja je imala dovoljno hrabrosti da se na svoja dela i potpiše – što nije bila dotadašnja praksa. Iako je bila mistik čija je problematična kanonizacija okončana tek 2012. godine pod patronatom pape Benedikta XVI, Hildegard se bavila medicinom, botanikom, matematikom i drugim humanističkim i prirodnjačkim disciplinama. Ostavila je iza sebe veliki broj spisa, a bila je i vrlo uticajna propovednica u Evropi, što je neke hrišćane veoma zabrinjavalo jer je, naposletku, bila žena. Ne samo da je Hildegard fon Bingen pisala i podučavala druge na tragu neoplatonističke filozofije, već je osnovala i dva manastira u Rupertsbergu i Ebingenu (1150 i 1156. godine, a rođena je 1098. godine). Iako je njeno delo relativno skoro otkriveno, napisala je preko osamdeset duhovnih kompozicija za potrebe bogosluženja, antifonih pevanja i drugih religijskih praksi, te njen opus broji više dela od bilo kog drugog srednjovekovnog, pa i renesansnog kompozitora. What a woman!

Zaboravljena ženska figura sa početka 20. veka, Satijeva muzička ćerka, kako je kompozitor i sam nazivao, genijalna Žermen Tajfer postaje predmet interesovanja muzikologa tek poslednjih godina, i to u domenu novih, feminističkih čitanja istorije muzike. Bez obzira na protivljenje svog oca koji nije želeo da joj obezbedi finansijsku podršku za studije muzike, tajno je upisala Konzervatorijum u Parizu, na kome se posebno istakla iz teorijskih predmeta, osvojivši veliki broj nagrada iz kompozicije, harmonije i korepeticije. Uz pomoć Satija upoznaje i druge velikane koji će, zajedno sa njom, te pod dirigentskom palicom Žana Koktoa, biti istaknuti umetnici avangarde – Pikaso, Apoliner, Brak i drugi nisu ostali ravnodušni pred njenom pojavom. Isprva, njen uspeh bio je neupitan, posebno kada je postala deo Šestorke (informiši se!), ali je, nakon dva vrlo iscrpna braka sa manično-depresivnim karikaturistom i jednim prekim advokatom, bila iscrpljena, te je bila primorana da, finansijske dobiti radi, komponuje primenjenu i komercijalnu, gotovo populističku muziku koja je varirala u svom kvalitetu. Uspeh koji je zabeležila na početku danas je vidljiv na mnogim svetskim podijumima klasične muzike, ali se njen lik i delo i dalje često zaboravlja iako je ostavila neizbrisiv trag. Koliko je život žene umetnice težak govori upravo ova priča, a ostaje i pitanje – koliko ste vi spremni da ulažete u svoju (umetničku) večnost?

…Ma, ko još voli taj ozloglašeni postmodernizam? Očito, Sofija Gubajdolina – sovjetska i evropska, a biću slobodan da kažem i kosmopolitski nastrojena kompozitorka koja je možda i završila sa svojim kompozitorskim danima, ali ne i sa svojim životom i uticajem. Počasna je članica nekoliko akademija nauka i umetnosti, a predstavlja jednu od najznačajnijih stvaralačkih figura druge polovine 20. veka. Njeno stvaralaštvo je svojevrsni bunt protiv socijalističkog režima vođen liberalističkim idejama, otkrivanjem sveta, religioznošću u doba ateizma i slobodom iza gvozdene zavese. Boreći se protiv represivnog režima i stigmatizacije ženskog identiteta, Gubajdolina je dala veliki doprinos, ali u svojoj muzici, a ni privatno, nikada nije zaboravila svoju domovinu, stvarajući, istovremeno, i u ritmovima Rusije, kao i u udarcima evropskih klasika i popularnih nota. Njen opus se može predstaviti kroz eklekticizam tradicije u koliziji sa eksperimentalnim praksama oličenim kroz upotrebu instrumenata dalekih i egzotičnih zemalja Istoka, kao i u njenom nastojanju da, bez obzira na sve, zapadna tradicija i dalje bude prisutna (Bahovo delo Muzička žrtva postaje izvor inspiracije u pojedinim delima, a udaraljke su joj bile neiscrpna inspiracija). Jazz koncert za dva orkestra jedno je od njenih najuspelijih dela koje sjajno komunicira sa publikom, a uvek se pitam da li bi (muzički) svet bio drugačiji kada bi se ono našlo na muzičkim podijumima mejnstrim muzike…

Naposletku, da li u Srbiji ima mesta za kompozitorke svetskog renomea? Svakako, posebno uzevši u obzir da je trenutni sastav Katedre za kompoziciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu pretežno sastavljen od – žena. Pored Ljubice Marić koja je bila izvrstan kompozitor (ali i vatreni pobornik režima, što joj, možda, ali samo možda, možemo oprostiti…) i istaknuti filozof okrenut metafizičkim strujanjima, pisac i borac za ženska prava koji je o sebi uvek govorio u muškom rodu, podrivajući dogmu, sve jezičke, te druge norme i stereotipe, Srbija je iznedrila i jednu Isidoru Žebeljan koja je spojila neoklasičarska ustrojstva sa srpskom tradicionalnom muzikom i tako donela svetsku slavu i vidljivost kako sebi tako i zemlji iz koje dolazi (sram vas bilo ako niste čuli za njenu operu Zora D!), jednu Maju Bosnić koja, iako na početku karijere, izaziva tektonske pokrete na svetskoj sceni eksperimentalne muzike, ali i jednu Svetlanu Savić čija se muzika rado izvodi i o čijim se kompozicijama piše i u Srbiji i u Evropi – ponosnu profesorku mnogih koji su ostali ili otišli odavde, izgradivši velike karije i perspektive u svetu u kome konkurencija nikada nije znala da oprosti. Zapravo, baš takve ne smemo da zaboravimo. Nisu li to one žene-vladari na čijim smo plećima izrasli svi mi kojima je muzika put, ali i muza, nekada Orfejeva, a nekada i…Almodovarova…Ipak!

jun, 2022.