„Knjiga o Džungli”, foto: Printscreen/ YouTube/ ZeroMedia

Dobar film iz holivudske džungle?[1]

Trejler ovog blokbastera pokušava da nas namami u bioskope informacijama da dolazi još jedan film iz studija koji nam je dao franšizu Pirati sa Kariba (ok, gotivim prvi i kraj trećeg dela) i rediteljem Iron Man-a (Džon Fevrou). Sve to, kao i činjenica da se radi o stotom rimejku, koji je takođe početak sopstvene franšize, je učinilo upravo suprotno, tako da sam odlučio da ga neću gledati ni kad izađe na DVD-u, a kamoli u bioskopu. No, moj mali burazer je rešio da mu se baš to gleda, a naravno niko ne ferma šta ja mislim i želim, tako da se Dizni i ovaj put opario iz mog džepa.

Ali (ovo vrlo retko činim, zato obratite pažnju) priznajem da sam pogrešio u svojoj ishitrenoj oceni ovog ostvarenja. Nova Diznijeva Knjiga o Džungli je uspela ono što, čini mi se, do sad nikom nije pošlo za rukom – da naprave dobar rimejk.

Za sve vas koji ste malo mlađi i niste gledali ovaj i druge crtaće vikendom rano ujutru na TV Politici, ili sa video-rekordera (Guglujete ako ne znate šta je to), Knjiga o džungli prati avanture Moglija, siročeta koga su odgajili vukovi (nije Ničije dete), ali koji sada mora da se vrati među ljude zbog Šir Kana, tigra koji ne želi ljudsko mladunče u džungli. Na tom putu mu pomažu strogi crni panter Bagira i ne toliko strogi medved Balu.

Moje najveće pohvale ovom filmu idu scenaristi Džastinu Marksu koji je uspeo da napiše film koji s jedne strane ne iziskuje znanje originalnog da bi potpuno uživali u njemu, a sa druge je, ukoliko jeste upoznati sa klasikom, dovoljno sličan da vas vrati u te mlađe dane, a opet dovoljno različit da vam ne bude dosadno.

Vizuelno film ne kaska mnogo za scenarijom. Životinjsko carstvo, mada digitalno, ovde se približilo standardima kakve su postavili Kralj Lavova, Bambi i sam original.

„Knjiga o Džungli”, foto: Printscreen/ YouTube/ ZeroMedia

Glumačka postavka sastoji se od samog vrha Holivuda: Bek Kinsli kao Bagira, Idris Elba – Šir Kan (koji je, bar po meni, ipak ostao u senci neprevaziđenog Džorža Sandersa), Skarlet Johanson – Ka, Đankarlo Espozito – Akela i dve žive ikone, Bil Marej kao Balu i Kristofer Voken kao Kralj Lui. Ipak, glavnu ulogu dobio je trinaestogodišnji Nil Seti, pred kojim je, čini mi se, blistava karijera.

Možda jedini manjak ovog filma je loša upotreba pesama, što bi za bilo koje drugi studio bilo u redu, ali Diziniju to ipak ne možemo oprostiti tako lako.

Krenimo od Bare Necessities, iliti one pesme koju pevamo kad položimo ispit. Jasno je da nisu hteli da se kockaju i da naprave nove pesme, realno, skoro je nemoguće napraviti bolje, ali izvođenje Bil Mareja ni izbliza ne ulazi publici u uvo kao original, dok će neki novi klinci koji se prvi put upoznaju sa ovim delom zaboraviti pesmu već u sledećem kadru. Marej je čak i ne peva, nego pevuši 20ak sekundi i to je to. Možda bi bilo bolje da je nisu ni ubacivali.

Thrussssst in Me, koristi stvarno predivan zavodnički glas Skarlet Johanson[2] kao zmije Ka, ali prosto nije prikladan za scenu. Pesma koketira sa idejom da bude koketna, ali s obzirom na to da je ipak u pitanju dečak od trinaest godina, to hvala bogu nije. Prosto nije joj tu mesto i nezgrapno visi u vazduhu, nepotrebna za film koliko i sama scena u kojoj je čujemo.

Ali pesma iz ovog filma koje definitivno neće biti zaboravljena je Hoo-bee-du, I Wanna be Like You tj. ona pesma koju peva narandžasti majmun, koju pevamo kad se napijemo nakon što smo položili ispit. Ovog puta njenu nezaboravnost ne čini više vrcava melodija i majmun koji peva kao da je i sam popio koju. Krisotofer Vokin ovde glumi ogromnom majmunolikog Marlon Branda iz Apokalipse danas koji publiku plaši iz senke. Pojava mu je preteća, a zverske oči su žedne krvi koliko i „crvenog cveta”.

A onda Kris Vokin kreće da peva i igra kako samo zna i ume. Ljudi, ozbiljno vam kažem da sam se naježio… Moj mlađi brat je, naravno, posle lagao da mu scena nije bila strašna, ali u tom momentu u bioskopu ste mogli čuti iglu kako pada. Pesma je bila toliko psiho, da sam se momentalno setio Normana Bejtsa, sa sve sekirom i Its Hip to be Square. Možda ta horor scena na kraju i nije toliko loša, koliko me je prosto šokirala svojom potpunom suprotnošću od veselog Kralja Lujia uz kojeg sam odrastao.

Takođe, ne mogu a da ne spomenem i malo razočaranje zbog odsustva četiri lešinara s kraja crtaća. Pojave se oni u nekom kadru tu i tamo, ali nisu to kvazi-Bitlsi koji bleje na grani dok ne smisle šta će da rade. Mislim, koliko bi bilo kul da smo videli pticoliki Depeche Mode kako kulira na krošnji.

No, sve u svemu Knjiga o džungli je odličan film za decu i prijatno iznenađenje za roditelje, koji su delimično i začuđeni time što film nije PG-13. Naravno, ovo se odnosi samo na američke roditelje. Domaći još nisu skontali kako nasilje u crtaćima i filmovima može naterati njihovu decu da postanu neodgovorna, lenja, nepristojna, nasilna, šećeraši, sidaši, drogoši, stranačka omladina i ko zna kakvi još zgubidani. A sve dok to ne provale, terajte ih da vode decu u bioskope ne bi li i ona odrastala uz čari koje nam samo Dizni (kad se potrudi) može dati.

piše: Igor Belopavlović

[1]  Skoro neverovatno kao i Draj Kuker

[2] Da bi stvarno uživali u čarima njenog glasa pogledajte film Her iz 2013.

jul, 2016.

Leave a Reply

Your email address will not be published.