piše: Đorđe Petrović
Kao što smo ranije najavili, dvanaesti po redu Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu nastavio je tamo gde je stao prošle godine, i na scenu aleksinačkog Centra za kulturu i umetnost doveo ansamble različitih pozorišta iz Srbije. Porfesor doktor Milivoje Mlađenović, pozorišni kritičar i pisac, odabrao je pet prošlogodišnjih praizvedbi koje su činile takmičarski program, pod zajedničkim motivom „U lavirintu ljudskog”. Međutim, ljudskost može poprimiti svakojake oblike, devijantno odstupajući od svoje iskonske forme. Tako predstava Prasetina na 178 načina Narodnog pozorišta u Nišu mitsku abominaciju stavlja u moderni lavirint – društveno skrajnuto mesto gde se smeštaju neprijatne istine. Ovoga puta, čovek se ne stapa sa bikom, već sa svinjom, prljavom i pohlepnom, a lavirint se nalazi u tamnim koridorima poremećenog uma, sa zidovima sazdanim od patnje i krivice. Homoporcus (lat. homo – čovek, lat. porcus – prase) više nije fizički zarobljen, već se slobodno kreće apstraktnim lavirintom savremene dekadencije.
Na osnovu teksta Aleksandre Jovanović, rediteljka Sonja Petrović postavila je ovu provokativnu predstavu, čiji naslov i sadržaj duhovito podbadaju gledaoce na vrlo neprijatan način. Ali neprijatnost je neminovna, svakodnevna i, nažalost, neizbežna. U krivičnom zakoniku Republike Srbije, glava osamnaest posvećena je krivičnim delima protiv polne slobode. Član 178 ovog zakona ustanovljava zatvorske kazne za čin nasilne obljube. Međutim, zakoni i kazne su tu da bi se bavili posledicama, dok uzroci ostaju u senci. Prasetina se možda može servirati na toliko načina, ali borba za telesnu i duševnu slobodu nema kraja. Granica ljudskosti neprestano se ljulja i pomera, menja svoje značenje i oblik, pa se na uzburkanom moru čovečnosti ne mogu razaznati ljudi od svinja.
Sirov je način na koji je predstava osmišljena, pa je i izvedba morala ispratiti tu notu. U nadrealnom ambijentu scenografkinje Irine Somborac prisustvuje se gnusnim dešavanjima okruženim svinjskim mesom, kožom i iznutricama. A upravo ti segmenti scene poslužili su i za kostime koje je osmislila upravo Irina. Dakle, da li je okruženje produkt nas, ili smo sami produkti okruženja? Žuti, glavni lik i narator, glumački efektnom izvedbom poneo je nagradu za najboljeg glumca Festivala. Sin svinjokoljača, naviknut na krvoproliće i nasilje, zbunjeno stoji na raskrsnici rodnih uloga. Odrastanje, vaspitanje, prizori iz okruženja i narativi koji su mu nametnuti odredili su kojim će putem poći. Neminovno je bilo da se preobrazi u svinju, ali ne onu koja se sprema da bude zaklana. U fuziji sa transparentnim nasiljem on postaje njena poluga, obuzimajući ga svojim prasećim oblikom. Pratimo čoveka koji se polako pretvara u svoje okruženje.
Ostaje, doduše, nerešena borba prirode i odgoja, pa se Žuti nije sasvim odrekao svoje usađene ljudskosti. Čak i ako ona ispliva tek u poslednjem trenutku, čin se ne sme odvojiti od počinioca. Oni koji su spremni na seksualno nasilje, ipak, nisu obični monstrumi koji vrebaju iza mračnih uglova. Imaju svoje lice, ime i prezime, želje i strahove. Njihovi identiteti zapravo postoje. Tako se predstava usredsredila na priču iz ugla jednog napasnika – vrlo smeo i nepredvidiv poduhvat, koji daje novu vizuru gorućem problemu.
E sada, imajući u vidu da je predstava postavljena iz perspektive muškarca, prisutna je samo jedna glumica, Milica Filić, koja je tumačila više likova. Njena izvedba bila je adekvatna, nije imala puno teksta, ali je zahtevne telesne pokrete izvela vrlo zadovoljavajuće. Dakle, izopačenom čoveku žena ima uniforman oblik, koji primećuje samo kao polni organ sa ekstremitetima. Njeno mišljenje nevažno je, a čak i kada ga ima, ostaje nečujno. Ali, ni žena ne može izbeći zamke društva. Ona poprima svinjsku kožu ali se ne pretvara u predatora, već u plen. Oblici ostaju isti, ali uloga različita.
Humor, koji je osetan tokom čitave predstave, takođe spaja publiku sa napasnikom, čime postaje sredstvo stvaranja bliskosti u traumatičnim okolnostima. Stvaranje ove ambivalencije za cilj je imalo, kako olakšavanje napetosti, tako i suroviji i neprijatniji pozorišni doživljaj. Moram priznati da u predstavi nisam uživao, a nadam se da moje mišljenje dele svi sa kojima sam sedeo u publici. Posmatrati nešto tako strano, a opet tako blisko, nije ni najmanje prijatno. Ali, surov je svet skrojen od svinjske kože. Uživanje nije opcija, već otrežnjenje šamarom užasne svakodnevice.
Predstava Prasetina na 178 načina kafkijanskim preobražajem na daskama nam servira dozu knososkog lavirinta u kojem smo zarobljeni, a biće sa kojim se borimo postaje moderni čovek. U odsudnom trenutku, publika postaje Tezej, ona se mora osvestiti i sprečiti neprijatelja da truje društvo. Ratne spolije moramo podeliti ravnopravno i stati na put ugnjetavanju.
februar, 2025.
