foto: Stevo Marović

intervju vodila: Tisa Milić

Taras Subotić, po profesiji arhitekta, oprobao se u više različitih grana umetnosti – muzici, skulpturi, glumi, cirkuskim veštinama. Njegov poslednji projekat bio je ulični performans koji je uključivao kostimiranu šetnju kroz Knez Mihailovu i Kalemegdan, a tom prilikom je na sebi imao beli spandex kostim i društvo lutke iz izloga u invalidskim kolicima.

Kada i kako je nastala ideja za ovaj projekat?

Ideja se zapravo začela pre jedno dve godine, malo nakon što sam pronašao svoju „partnerku” izbačenu na ulicama Ciriha, gde sam tada živeo. Ubrzo sam imao relativno jasnu sliku u glavi, koja, na kraju krajeva, nije mnogo odstupala od samog performansa, iako je inicijalna zamisao bila da se to desi u Cirihu. Nisam se uopšte bavio realizacijom projekta sve dok se kockice nisu same složile, a onda sam samo sačekao pogodan dan da izađem na ulice.    

foto: Stevo Marović

Gde si nabavio kostim i rekvizitu?

Kao što sam već rekao, lutka je nađena pored kontejnera, kolica je moja drugarica takođe našla na ulici, što je naprosto bio znak da performans mora da se desi. Za kostim sam prvo tražio nekoga ko bi mi to sašio, ali sam se onda ipak opredelio za jeftinu varijantu, pa sam ga poručio sa Aliekspresa.

Opiši nam malo preciznije svoju rutu, odakle si krenuo, gde si skrenuo (ovo ima dvostruku konotaciju) i koliko je ukupno trajala šetnja?

Ruta je bila unapred okvirno definisana, mada sam bio spreman da odstupim od nje ako me slučaj navede drugde. Pošto nisam znao koliko ću moći da vidim ispod kostima,  iz sigurnosnih razloga sam se držao pešačke zone koja mi je ujedno i pružala željenu publiku. Ispostavilo se da maltene ništa nisam mogao da vidim kroz odelo, pa sam hodao od bandere do bandere jer je to bio jedini vizuelni reper koji sam mogao da razaznam. Krenuo sam već kostimiran iz zgrade u kojoj živim, koja je maltene na samom Trgu republike, tako da sam prvo otišao tamo. Potom sam pošao niz Čika Ljubinu do Bele česme, nastavio Knez Mihailovom do Kalemegdana, gde sam što pre gledao da izbijem na šetalište sa pogledom na Novi Beograd (gde se postavljaju izložbe). Tamo sam bio već dosta iscrpljen i sluđen slepilom, pa sam se odlučio da ne okolišam i da se vratim Knezom do Trga i nazad do mene. Na kraju nisam siguran koliko je trajala šetnja, alteracija čula često ume da iskrivi percepciju vremena. Mislim da sam bio oko sat vremena napolju, al’ me ne bi začudilo da je sve trajalo mnogo kraće ili duže od mog ličnog doživljaja.

foto: Stevo Marović

Tokom šetnje, ostvario si kontakt sa prolaznicima, svojom lutkom i lutkama u gradskim izlozima, a u tvom gestu je bilo i elemenata pantomime. Koji deo performansa je bio unapred smišljen, a koliko toga je stvar improvizacije? Šta je za tebe kao performera bilo najzahtevnije?

Moja lutka i ja smo svakako pomogli jedno drugome. Ja sam joj pružio novi dom i kroz performans joj poklonio opet malo pažnje koju je dobijala tokom svog radnog veka, a ona je meni pomogla da izađem iz svoje zone komfora i da pronađem novi način izražavanja, a možda i mogućnost da ja započnem svoj radni vek. Zamislite kakav bi život živele stvari koje nisu žive, pa se osvrnite na svoj život; mislim da je ipak lepše biti čovek nego lutka. Hteo sam da obilazim druge lutke po izlozima i da pokušam da kroz pantomimu ukažem na neku empatiju koju gajim prema njima. Sebe sam stavio u ulogu slobodne lutke, čime mislim da nijedna druga ne može da se pohvali, a i retko koji čovek. Imao sam veliku sreću da sam baš njih mogao da razaznam tokom šetnje, pošto su bile dobro osvetljene, naspram ljudi koje nisam video uopšte. Ipak, ljude sam čuo, što mi je pomoglo da se orijentišem, a to što sam čuo mi je pre svega dalo osećaj da to što radim ima smisla. Komunikaciju sa ljudima sam potpuno improvizovao držeći se strogo svoje neme uloge. Deci sam bio posebno zanimljiv, mnoga su mi i prilazila, te bih im mahnuo ili klimnuo glavom ukoliko sam mogao da ih vidim. Uz sve tehničke poteškoće tokom performansa najzahtevniji je ipak bio prvi korak, trenutak kad sam izašao na ulicu i rekao: „OK, ovo se dešava!”  

Kako su reagovali prolaznici? Izdvoj nam nekoliko komentara koje si dobio tokom šetnje, uključujući pozitivne i negativne. Kojih je ipak bilo više?

Meni je najdraža reakcija bio dijalog između deteta i majke gde dete pita:
– Šta je ovo?

– To je oživela lutka.

– A kako to?

– To je umetnost.

Naravno mnogi su se čuli kako govore: „Ovo treba prebiti”, „Uhapsite ovu budalu!”, „Si ti malo prso?”. Bilo je i meni gotivnih komentara poput: „Au, koji frik, dobro je da tako neko još postoji” ili „Ovaj samo želi da ga snimaju”. Nisam mogao da vidim, ali mi je kasnije rečeno da su mnogi zaista i slikali ili snimali performans. Ipak, najučestalija reakcija je bio glasan i iskren smeh zbog čega je meni tokom performansa bilo jako drago.

foto: Stevo Marović

Lutke po meri čoveka su čest motiv u pop-kulturi, od filmova Mannequin (1987), Lars and the Real Girl (2007), preko čuvene lutke Sintije, kojoj su obožavaoci kupovali i poklanjali pravu garderobu i cveće, ali ujedno predstavljaju i neizostavni element fetiš kategorije u porno-industriji, pa tako iz godine u godinu imamo sve jezivije i sve realističnije seks-lutke, a tu su i muške verzije. Kakav je tvoj stav i odnos prema tržištu lutaka generalno, a kakav prema ovoj koju šetaš? Ima li između vas nečeg više?

Seks ume dosta da žulja, al’ imam sreće da ona kuva odlično, pa se ne žalim mnogo. Šalu na stranu, iako sam svestan da ceo performans odiše fetišarskom simbolikom, to mi nije bila glavna misao dok sam ga smišljao, znajući da će mnogi to ipak tumačiti baš sa tog aspekta. Nemam zapravo nikakav uvid u tržište lutaka, a što se tiče moje lutke, osim što mi je lep predmet u stanu, ne gajim nikakva posebna osećanja prema njoj.     

foto: Stevo Marović

Ja sam tvoj performans protumačila kao ispitivanje granica između stvarnog i plastificiranog, onog slobodnog i „hendikepiranog”, u nama samima, po onome što osećamo, ali i u stvarnosti koja nas okružuje, a koju najčešće čine izlozi, korporacije i ustaljene životne rute, život na takozvanom autopilotu. Kao neki pokušaj rušenja granica ta dva sveta, jednog uniformnog, uslovljenog društvenim konvencijama svakodnevice i onog ekspresivnog i slobodnog koji uključuje kreativnu interakciju sa našim okruženjem. Da li si ti imao na umu određenu poruku koju si želeo da preneseš publici ovim performansom ili nam prepuštaš potpuno slobodno tumačenje? Da li ti je još neko iz publike izneo svoje viđenje?

Podržavam svako tumačenje i mislim da sam dao dosta širok okvir u koji mogu da se smeste mnoga različita viđenja. Sviđa mi se tvoje tumačenje iako bih ja to možda malo drugačije sročio. Hteo sam, pre svega, da suptilno kritikujem materijalističko društvo u kome živimo i da ukažem da baš to nesvesno, fetišarsko obožavanje stvari poput odeće, telefona, automobila … i ta nepresušna želja za posedovanjem (ili pak strah od gubitka) nam oduzimaju identitet, slobodu i bliskost voljenih bića, pretvarajući nas u marionete bez znanja ko vuče niti. Hteo sam da se svojevoljno preobrazim u lutku i da probam sopstvene niti da uzmem u svoje ruke, da se bar na trenutak oslobodim. Možemo da se lažemo koliko volimo, ali sloboda je neophodna ako želimo da brinemo o bližnjima, bili čovek ili lutka. 

Imaš li neki naredni projekat u planu?

Imam ideju, zapravo scenario u nastanku za kratki film. To je medij u kome se još nisam oprobao, a imam potpuno jasnu viziju. Takođe, imam ogromnu želju da filmadžijama pokažem kako se pravi dobar film pošto mi deluje da oni sve znaju osim toga.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru, umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Joj, ovo pitanje me je isprva obradovalo, a sad mi nije lako da odaberem. Biću pristrasan, pa ću vam preporučiti da obratite pažnju na moju prijateljicu Ivanu Miljković koja je član našeg mladog benda KOI KOI i pored toga svestrana multimedijalna umetnica.

Hvala na prilici da podelim svoje misli sa vama.

decembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.