intervju vodila: Jovana Nikolić
Naša novembarska sagovornica, Tamara Ristić, poznata je i pod umetničkim imenom koje označava veliki osmeh – Kezz. Ona je svestrana muzičarka očaravajućeg vokala koja i komponuje i piše tekstove pesama, a njeno stvaralaštvo odlikuje nesvakidašnji spoj izvorne i elektronske muzike. Sa Tamarom smo popričali o tradiciji i inovaciji, ulozi umetnika u društvu, jesenjim kišama, kikindskim lepoticama i planovima za budućnost.
Muzikom se baviš još od ranog detinjstva, pevala si u horu, različitim bendovima, a uporedo sa studijama završila si i muzičku školu. Može se reći da je muzika bila deo tebe oduvek, a kada si počela da joj pristupaš kao autor, tj. kada si počela da komponuješ prve numere?
Vokalne melodije sam izmišljala još kao dete, a komponujem od trinaeste godine, kada sam i prvi put snimala neke svoje pesme.
Tvoju muziku odlikuje na prvi pogled neobičan spoj elektonske i izvorne, etno muzike. Ipak, u tvojim pesmama ova dva žanra odlično se slažu. Šta je to što ih čini kompatibilnim i postoje li među njima sličnosti koje su te navele da ih ujediniš?
Spoj sa elektronikom je u početku bio više tehničke prirode, jer sam tu videla mogućnost da sama stvaram i izvodim muziku. Usledilo je dublje istraživanje koje je preraslo i u naklonost ka elektronskoj muzici, a ono što me je najviše privuklo je savremenost forme, koja je pogodna za dalje razvijanje. Sličnost pronalazim u gruvu, pokreću me na sličan način, naročito kada se spoje.
Autorka si i većine tekstova pesama koje izvodiš i koji zajedno sa muzikom nose određeni osećaj tradicije i starine. Zašto je, po tvom mišljenju, važno čuvati tradiciju, a koje su prednosti inovativnog rada i novih pristupa kulturnom nasleđu koje baštinimo?
Novi pristupi omogućavaju da baština živi. Ljudi pogrešno shvataju tradiciju, kao puko podražavanje prošlosti, i zbog toga postoji velika odbojnost prema istoj. Naš posao jeste da sačuvamo nasleđeno, ali i da ga prisvojimo i razvijamo kao ovovremensko, kako bi se osvestili i drugi. Nasleđe je ljudski koren.
Tradicija i kulturno nasleđe su nešto sa čime si imala prilike da se dobro upoznaš tokom studija istorije umetnosti. Da li je i, ako jeste, koliko i na koje načine ova nauka uticala na tvoj pristup izvornoj muzici i vizuelni identitet albuma i spotova?
Odlično zapažanje, jer su studije podstakle i uobličile razvoj mog dosadašnjeg rada. Iako one nisu previše vezane za samu muziku, pomogle su mi da sagledam i stvorim širu sliku iz koje sam se kasnije fokusirala na ono što me najviše zanima.
Neke od tvojih pesama su i angažovane, poput pesme Ima nade, koju si otpevala i na italijanskom jeziku (Speranza), ili pesme Plač majke Srbije. One govore o nemilim situacijama sa kojima smo ove godine bili suočeni. Koja je, po tvom mišljenju, uloga umetnika u periodima krize – da upozori, govori hrabro šta drugi ne smeju, pruži utehu i nadu, ili nešto četvrto?
Može biti bilo koja, važno je da se ne ćuti. Čini mi se da je dovoljno i samo izražavanje kroz umetnost, gde se svakako oseti odraz umetnikovog sadašnjeg stanja i života. Ako su ljudi već svakodnevno izloženi stresu, oni se kroz umetnost oplemenjuju i podižu sopstveni moral poistovećujući se, pre svega, na emotivnom nivou sa onim što vide ili čuju.
Planiraš komponovanje muzike za decu. Kada možemo da očekujemo prve radove ovog „žanra”?
Već sam imala prilike da komponujem za nekoliko dečjih predstava, ali ta muzika nije izašla van pozorišta. Prve pesme bih volela da objavim sledećeg leta.
Rođena si u Kikindi, studirala u Beogradu, a trenutno živiš u Ljubljani. Kojim bi pesmama, ili zvucima, opisala ova tri grada?
Kikinda – usporeni šum vetra koji miluje polja, a noću huk sova. Beograd – užurbani koraci ljudi, a noć vrvi od pomešanih glasova i jakog basa. Ljubljana – umirujuće pevanje ptica i žubor reke.
Kako se najlakše nositi sa novembarskim kišama?
Uživajte u kiši, što je lako uz veliki kišobran, kabanicu, ili nekog da vas zagrli. Zatim se ušuškati i čitati, dok se lagano krčka čorbica od bilo kog povrća – preporučujem banatsku lepoticu koju zovemo ludaja, a poznatija je kao bundeva.
Planovi za budućnost (ukoliko nam daješ dozvolu da zavirimo u nju)?
Sestra i ja privodimo kraju pripreme za objavljivanje prvog EP-ja našeg projekta Tijamara i postajem nestrpljiva povodom toga. Uskoro će izaći i drugi album Kezz, a spremam još izdanje koje će biti posvećeno samo izvornoj muzici, kao i lepu saradnju sa Laurom 2000.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Oduševljena sam radovima dvojice slovenačkih umetnika, koji su stvarali pod imenom V.S.S.D. Za čitanje bih preporučila Miljenka Jergovića, recimo roman Otac.
novembar 2020.
