Intervju vodila: Irena Radovanović
Tamara Hasičević je umetnica rođena 1996. godine. Nakon završene srednje Škole za dizajn u Beogradu, upisuje scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Uprkos raznim pohvalama i nagradama koje dobija u srednjoškolskim i fakultetskim danima, bira da o sebi kaže kako je najlepše dane provela u vrtiću, da bi narednih šesnaest godina provela dobijajući neke ocene i neke nagrade, a potom pokupila prnje i otišla u Portugal da se popne na vulkan i jede banane. Najbolji kompliment u životu dobila je od svog sestrića koji je, gledajući je kako stvara na kompjuteru, izjavio: „Vau! Tvoja mašta je sjajna.” Živi za danas, sa ciljem da to danas bude na račun umetnosti koju stvara.
1. Kad ti se javila potreba da stvaraš?
Kreativnost mi je uvek bila glavna crta ličnosti. Discipline su se menjale kako sam odrastala, ali potreba za stvaranjem je uvek bila deo mene. Zato bih pre rekla da se potreba za stvaranjem nije javila, više sam je dobila gratis na rođenju. Bila sam talentovano dete, iz većine predmeta sam išla na takmičenje. Sećam se da su pojedini nastavnici bili zabezeknuti što ću ići u umetničku školu i što ću da bacim mozak u đubre. Od roditelja sam imala podršku iako im je umetnički teren bio nepoznat. S druge strane, sećam se da me je deda pitao hoću li biti sudija, lekar ili advokat, bez neke druge opcije. Nakon upisa u srednju, uvek je bio neko veštiji od mene, ali sam ja znala da mi je najviše stalo i da ću zato s vremenom da ih stignem. Mnogo se na upornost dobija. Svaka veština se stiče ako ti je dovoljno važno da je savladaš.
2. Kako si se odlučila za scenografiju i kada si sa nje prešla na digitalnu umetnost?
Neko je jednom u trećoj godini srednje rekao „scenografija” i dugo nakon toga nisam mislila na nju. Kada je došlo vreme za fakultet, bilo je očito da različiti ljudi imaju različita očekivanja od mene. Predlozi poput studiranja slikarstva, grafike, arhitekture, pa čak i književnosti, nisu me preterano ushićivali. Sećam se da je moja najbolja drugarica jednom prilikom rekla da će ona ići na scenografiju, ja sam je pitala šta je to i kada je ona završila izlaganje, ja sam rekla da ću i ja isto to. Zvučalo je kao nešto idealno za mene. Spoj crtanja, književnosti i filma. Čitanje i analiza dramskih dela, kao i veza slike i teksta koju scenografija podrazumeva, uslovila je umnogome način na koji razmišljam. U izradama scenografskih skica sam se prvi put susrela sa digitalnim crtežom. Iako volim scenografiju, trenutno sam više fokusirana na digitalno, ilustracije i grafički dizajn.
3. Kakav je odnos digitalno – ručno?
Ima nekih stvari koje je meni bolje i lakše da radim rukom. Digitalno ti omogućava da više isprobavaš, više nego što bi se usudio rukom. Ja sam neko ko prečesto menja boje, na fakultetu sam toliko prefarbavala da imam slike koje su poprimile treću dimenziju zbog moje neodlučnosti. Kada radiš na formatu velike površine, ti prvo trošiš mnogo boje, potom se frustriraš jer je to i fizički rad. Svaki korak zahteva vreme, boju najpre treba da umešaš, pa da slikaš njom, pa se ona recimo osuši i to ne bude to. Stvarno ume da isfrustrira. A kada je digitalna umetnost u pitanju, ti sediš i vrtiš, tu digitalno daje veliku prednost koja se zove RGB. Možeš da uzmeš koju god boju i suprotstaviš je drugoj bez toga da moraš da ideš do Raška i kupiš petnaest bojica i akrilnih boja ili one fluorescentne, pa da posle plačeš jer si je loše umešao, a ona košta 400 dinara itd. Pogotovu ako si ja i predomisliš se xy puta. Na drugoj godini faksa sam se mučila sa jednom velikom slikom, 1.5 m x 2 m i profesorka je, nakon što je videla da se mučim sa bojom, rekla da fotografišem sliku, a potom u Paint-u menjam boju dok ne shvatim šta hoću. Do tada nisam ni razmišljala da bi kompjuter mogao da mi pomogne u slikanju.
Na papiru često objašnjavam sebi šta hoću od digitalnog. Rukom se brže skicira ideja, pogotovu ako ti softver nije dovoljno poznat. Moraš biti jako opušten u radu sa njim. Digitalno ti daje brzinu kada shvatiš kako funkcioniše. Mislim da nikada neću imati digitalan crtež koji je potpuno nezavisan od ruke i obrnuto. Čini mi se da šire i dublje razmišljam kada imam sve te mogućnosti.
4. Odakle dolaze motivi za stvaranje?
Pre nego što krenem da crtam, imam
ideju u glavi. To podrazumeva najrazličitije stvari. Nešto što sam sanjala,
videla, mesto na kom sam bila, kako sam zamislila određenu pesmu, bilo koja
misao. Međutim, to mi ne znači mnogo i gubim se dok ne pronađem konkretne
vizuelne reference, tako da je sama ideja više podstrek za stvaranje. Krećem sa
radom tako što prvo tražim fotografije ili druga umetnička dela, ilustracije
koje me asociraju na to. Tu dolazi upliv studiranja scenografije jer često pre
nego što otpočnem rad, pravim mood board.
Na scenografiji smo svaki zadatak otpočinjali njime. U njemu formiraš ideju,
dobijaš atmosferu dela i postaje jasnije šta želiš od svog rada. Njime dolaziš
do skice. Kada se bavim digitalnom umetnošću, otvorim format, iscrtam
kompoziciju i okolo ubacim sve bitne reference – slike koje su me inspirisale.
Sa nekih uzimam neke boje, sa nekih neke oblike, neke samo stoje tu kao
inspiracija. Kada, primera radi, radim
ilustraciju plaže, imam naokolo dvesta razbacanih slika. Nemam pojma kako će
moja plaža na kraju izgledati, ali znam da će mood board da mi pomogne da dođem do onoga što želim. To je velika
prednost interneta i 21. veka. Sve je mnogo olakšano samim tim što imaš gomilu
uzoraka za ideje i možeš da se osloniš na ono što te inspiriše. Dok stvaram,
često vrtim samo jedan muzički album jer vezujem muziku za tu atmosferu koju
želim u svom radu. Ta sinestezija je meni jako bitna.
5. Kako vidiš sopstvenu umetničku ulogu?
Nemam ja ulogu, ja sam zamlata obična koja stvara jer ne može da prestane s tim. Ne želim da mislim da će to što radim da promeni svet ili bilo šta, bilo koga. Bitno mi je da to što radim ne shvatam preozbiljno, jer mi se čini da bih tako izgubila pola stvari koje sada smatram vrednim. Kreativnost je vođena intuicijom i osećajem koji se lako izgube ako se o njima previše razmišlja. Često su umetnici po stereotipu nekakvi čudaci i izopštenjaci, a meni se čini da samo radimo posao koji znamo, koji je jedinstven i koji volimo, sve ostalo je isto, kao bilo koja druga profesija. Ja stvaram zato što to volim. To najbolje radim i valjda je prirodno da želim da živim od svoje veštine. Stvaranje je i slobodno i radno vreme. Kada stvaram da bih ostvarila zaradu, često ne volim produkt i zato mi je bitno da radim projekte koji su meni za dušu. Ne živim za viziju, živim od potrebe da stalno nešto pravim i smišljam. Imam petanest hiljada ideja na dan, od toga ostvarim jednu mesečno. Zato retko kada imam te Ah, šta ću sa životom momente. Stalno otpočinjem rad na nečemu novom, potom stajem. Ne zato što me mrzi, već zato što sam u međuvremenu imala tri nove, bolje ideje. Sve mi je jako uzbudljivo. Menjam životne planove ne nedeljnom nivou, zaboravljam na one prethodne. Ko će da razmišlja šta je bilo, kad vidi šta je sve tu!
6. Kako retrospektivno gledaš na faks?
Na prvoj godini sam toliko manijački crtala. Ujutru u 7 čekam tramvaj, hladno je, a ja stojim i crtam na stanici. Onda crtam u tramvaju, pa dok doručkujem, s kiflom u ustima. Na časovima i pauzama. Imala sam nezadrživu potrebu da stvaram i niti jedan tren nisam bacala u đubre. Crtala sam stvarno mnogo, a i kada bi crteži bili osrednji, ja sam ih kasnije dorađivala i nisam odustajala od njih. Sada imam glupa očekivanja. Mislim da ću da sednem, nacrtam i da će biti savršeno. No, ako sve ide lako i sve je dobro, zasigurno ne napreduješ. Sećam se kada mi je profesorka u srednjoj rekla, dok sam se mučila sa crtežom šaka jer nisam volela sitne stvari. „Ako, ako, samo se muči, najbolje ti ide ako se mučiš” – to je istina. Ako nešto ide tako lako, iz ruke, to si očito već znao da uradiš i sad samo peglaš ono što već znaš. Znam da nigde neću stići ako se u tom smislu bar malo ne pomučim, ne savladam ono što mi je teško i zamorno. Često se borim sa sobom, sve me odjednom više interesuje od toga da savladam to što treba. Ali tako ide. Moraš da isključiš internet, da se fokusiraš i da stvarno intenzivno i sa željom radiš. Fraze poput imam blokadu nisu nešto u šta mogu da poverujem.
7. Šta se ima za reći o seriji portreta koju si radila?
To je serija od deset portreta. Ja sam inicijalno htela da ih bude petnaest, dvadeset, najrazličitijih. Stigla sam do desetog i toliko lako to uradila, bez ikakvog traženja što sa prethodnima nije bio slučaj i tada sam shvatila da nemam ja tu više šta da tražim i da nigde više neću stići s tim. Ne bi više služio mom napredovanju. A portrete sam odabrala kao klasičan motiv i želela sam da, uprkos kompleksnijoj formi, kroz njega istražim boju. U lica koja sam stvarala uklapala sam boje, baš je bio asocijativan taj proces. Postoji nekakav magnetizam u jarkim bojama. Bežim sa teme, ali čudno je kako se sa apstrakcije sve opet vratilo ka figuri i realnosti. Ljudi baš neće da se odvoje od toga, valjda zato što im je blisko. Kroz figurativno i realizam najlakše i najbolje komuniciram. Ti motivi su mi bliski, prirodno mi je da neke apstraktne pojmove, koncepte, emocije itd. prevedem u jednostavan jezik i prikažem kroz nešto što nam je poznato i blisko, opipljivo.
Meni se čini da ne mora svako delo da ima svrhu, osim da bude. I da, eto, možda nekome nešto znači na bilo kom nivou, makar na nivou lepo mi je. I to je danas teško u svetu neta kad imaš sekundu nečije pažnje. Toliko smo izbombardovani informacijama, da ako ta koju ti daješ nekome nešto može da znači, to je ogroman uspeh. Nema mi svrhe da očekujem da neko treba da odvoji vreme, dođe u neku zgradu i gleda nešto što sam ja uradila. Da pritom čita tri kucane strane da bi shvatio šta to znači. Prođe me jeza od pomisli na zgrade okačene u belo i slike koje vise. Ja bih svoje radove izlagala u nekom neformalnom ambijentu gde mislim i da pripadaju i da sama izložba i način izlaganja treba da budu deo našeg izraza. Način na koji se gleda ono što radiš i kako se istom pristupa može takođe da bude nešto što je umetnik odredio.
8. Kada si radila ilustracije ćurki, nosoroga i leoparda, jesi li imala potrebu da tvoja umetnost bude angažovana?
Ne zapravo. Iako zastupam takve stavove, ne propagiram ih kroz svoju umetnost. Kada su te ilustracije nastale, čitala sam o ugroženim vrstama i rešila da ih crtam. Ne zato što sam želela da skrenem pažnju na životinje u kavezu ili životinje koje su pred istrebljenjem, već zato što se tako bavim temama i tako obrađujem stvari. Ceo život crtam, to mi je način procesiranja informacija. Kada toliko dugo crtaš, u jednom trenu postane lakše da se izražavaš vizuelno. To je više izraz mog interesovanja nego poziv na angažman, on može i treba da skrene pažnju na sebe, ali ne implicira ništa, ne nosi određenu poentu i ne nameće se nekakvim stavom. Zaključak donosi onaj koji gleda. Ako razgovaraš sa nekim ko je takođe vizuelni tip, umesto da tražiš reč za emociju, ti je nacrtaš i osoba te razume. Draže mi je da neko ko gleda neki moj rad sam shvati to što vidi, kako god on želi, a ne da mu ja pričam šta to treba da bude. Manje je važno šta se u sliku ugradi, a više šta se od nje dobije.
Sećam se jedne biljke koja je bila u nekoj postavci. Ja sam imala petnaest različitih slika te iste biljke, u najrazličitijim kombinacijama. Tada sam htela da savladam boju, a biljka je bila amorfna pa sam nju odabrala jer nisam mogla da pogrešim u toj formi. Time sam otvorila sebi teren da radim sa bojom sta hoću. Biljku iscrtam u dve sekunde i ne moram ničim drugim da se bavim, samo bojom. Tada me je profesorka pitala: „Tamara, dokle ćemo s ovim?” Ja sam rekla ne znam ni ja, dok ne skontam šta sam htela. Nešto me je teralo to da radim. I sada čuvam bezbroj tih biljaka, u svim mogućim bojama i ako me neko pita šta su one, kako mogu da znam. Nije me briga šta su, moja vežba, eto to. Ne treba se mnogo baviti značenjem, pogotovu dok učiš, tada ne mora da bude ništa, ne moraš da daš neku revolucionarnu ideju. Kažem to zato što ja ništa drugo ne očekujem od drugih ilustracija, crteža, slika. Ne očekujem da mi pobude revolucionarnu misao, dovoljno je da dodaju nešto mom sadržaju mozga, da ih se nekad nakon toga setim i iskoristim na bilo koji način.
9. Kako vidiš našu umetničku scenu?
Ima trzaja i nade da se stvori nešto malo drugačije od galerija i belog svetla. Ja ne mogu da držim palčeve umetnosti koja je toliko institucionalizovana. Ako je to jedini način da izlažem, onda ne želim previše da izlažem. To mi deluje izveštačeno i oduzima poentu. Čim smestiš delo u muzej i staviš mu ime, ono izgubi sve što je moglo da bude. To sam čula od jednog svog profesora i delom bih se složila sa tim. Ovde i te kako ima mesta za kreativnost i šaranje i sve je više ljudi raspoloženih za nešto novo, ako ni zbog čega drugog, ondo zato što nas sve ovo što sada postoji smara.
10. Vizualizuj svoju umetnost kao osobu.
To je baš slatko pitanje. Moram da
ti opišem kako bi bila obučena. Ima roze košulju kao Čarli Šin. Znači ta
košulja i crni kroptop sa bretelama. Ima men
ban, ali joj ispadaju četiri šiške onako sa strane i ima naočare za sunce
koje ih pridržavaju da joj se ne lepe za sladoled. Dole nosi sivu trenerku iako
ima kroptop i japanke koje su koštale jedan evro, sa malom ajkulom. Gleda levo-desno,
malo izgubljeno, poput mene. To je inače moj realan autfit od prošlog leta kada
sam bila u Bolonji. Pola odeće mi je bilo prljavo. Smešno mi je što je ovo sada
umetnost.
11. U kojoj si relaciji sa umetnošću?
Jao, to mi je bliznakinja. Zapravo, brat blizanac.
12. Šta treba da ima umetnost da bi te privukla?
Uvek atmosferu i taj momenat kada kažem: „Ja znam to”. Ne interesuje me toliko šta se dešava u filmu recimo, dokle god ima atmosfere. Taj ja sam to ili ja znam to osećaj mi je tako savršen. Mora da mi pogodi neku žicu u mozgu, da mi oboji sećanje na neki period, neki dan, da mogu to isto da osetim i sa vremenske distance.
13. Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Hoću da svi čitaju Pavića! Počevši od Hazarskog rečnika, potom sve ostalo, pošto ništa nije loše. Znači to obavezno da mi se pročita. Svaka njegova knjiga je meni toliko savršena. Kaže meni drugarica skoro: „Tamara, jesi li čitala ti Hazarski rečnik?” I ja kažem da nisam, samo ono malo iz Čitanke u srednjoj školi, a ona kaže: „Moraš! To je kao da si ti pisala knjigu.” – Ja uzmem da čitam i, bože, koliko je to prelepa knjiga. To je kao da sam ja mnogo pametnija nego što jesam i mnogo bolje informisana i onda rešila da napišem knjigu. Ne treba ovo da zvuči kao da se poredim sa njim, to nikako ne treba tako da zvuči! Pre nego što sam pročitala njegove knjige, nisam tako razmišljala o određenim periodima naše istorije. Koliko on našu kulturu i podneblje lepo približi, uvidiš kako si zaboravio koliko su interesantni. Sada kada dođe neko sa strane, poželim da, samo Pavića radi, toj osobi ispričam i pokažem sve. Da vidi rimski, turski i vizantijski uticaj, pagansku prošlost i srednjovekovni raskoš i da vidi biljku koja samo ovde raste i da mu kažem: „Jao! Je l’ ti znaš šta su drenjine?” I sve druge stvari koje Balkan čine neponovljivo šarenim. To je sve zaboravljeno, zbog čega mi je baš krivo i zato neka svi čitaju Pavića. Slikar, hm, neka bude Matis, a film American Pop Ralfa Baksija. Film je o generacijama koje se smenjuju jedna za drugom. Sve se jako brzo odvija, poželiš da shvatiš šta se desilo sa prethodnim junakom, ali nemaš vremena jer pratiš priču ovog sada. Kao život. Ne misliš o prošlosti jer imaš sadašnjost. A što se muzike tiče, neka slušaju moje drugare. AZZA, Niko Nikolić, Srcolomci, Xanadu, valjda nisam nekoga zaboravila.
