Ah, da. „To što je pogrešno za tebe, ne mora biti pogrešno za nekoga drugog” i slično. O ovome se može pisati bolje i opširnije nego što će to ovde biti učinjeno, u to nema sumnje. Nećemo ni pokušati da razrešimo duboke filozofske razmirice. Ali, definitivno želimo da malo bolje znate šta znači kada proklamujete da ste moralni relativista.
Niko ne osporava da postoje ogromne razlike u mišljenju kada se priča o tome šta je dobro i loše. Međutim, iz pukog neslaganja ljudi ne sledi da nema objektivno tačnog odgovora. Evo primera: imate ogromnu hrpu peska, recimo deset metara visoku, na podjednako ogromnom tanjiru. Pitate sto ljudi da vam daju tačan broj zrnaca i pogledate odgovore. Možete lako dobiti sto različitih odgovora. Međutim, da li to znači i da ne postoji tačan broj zrnaca, iako, recimo, niko od njih sto ne zna koliko? Ne. Isto važi i za bilo koje drugo pitanje, uključujući moral i etiku.
Moralni relativista veruje da je mišljenje svake osobe, ili svake kulture, podjednako dobro. Tako, na primer, ako se sretnete sa nekim Eritrejcem koji veruje da je genitalna mutilacija devojčica ok, vi ne možete takav čin da osudite. Sve što možete da kažete jeste da je u vašoj kulturi to zlo. Međutim, možemo da zamislimo zanimljive i vrlo realne situacije gde nema samo „filozofiranja” o tome šta je dobro a šta zlo, neko konkretno ponašanje. Šta biste vi, kao moralni relativista, uradili da hoće neko da vas ubije, npr. zato što verujete u pogrešnog boga? Da li biste mu dopustili da to uradi, bacali kockicu i tako odlučili, ili biste se oduprli svim snagama? Znamo odgovor. Ali, čekajte! Vi mislite da je on podjednako u pravu kada tvrdi da je to dobro. Zašto bi onda vaše mišljenje trebalo da prevlada? Na osnovu čega? Prema vašem sopstvenom stanovištu, nikakvog osnova ne može ni biti. To je navelo neke filozofe da kažu da zapravo: „Ne postoje moralni relativisti. Postoje samo oni koji se tako deklarišu.”.
Moralni relativista veruje da ne postoje apsolutno ili univerzalno dobre stvari. Međutim, to nije dovoljno da se opredelite za relativizam, jer i objektivisti mogu da se slože sa vama bez problema. „Ne ubij” je možda primer apsolutne moralne norme. Ako mislite da je ipak dozvoljeno ubiti u samoodbrani, to ne znači da ste automatski moralni relativista. Gosn’ objektivista može da ima i objektivne i situaciono specifične moralne sudove u isto vreme.
Ako neko tvrdi da žene ne treba da imaju pravo glasa zato što su intelektualno nedorasle ili inferiorne, nije li tačno da je ovaj poslednji deo objektivno proverljiva činjenica? Ne znači li to da nisu sva mišljenja podjednako dobra?
Šta je moralno loše ili dobro ima veze sa tim kakva smo mi bića. Kakva smo mi bića je objektivna činjenica. Ako izađem na ulicu i ubodem nožem prvog čoveka kojeg vidim, to je loše, zar ne? Međutim, šta ako izađem na ulicu i umesto čoveka ubodem nožem marsovca koji je potpuno biološki i psihološki drugačiji od ljudi, tako da mu taj ubod pruža blago i kratkotrajno zadovoljstvo, a sve ostalo ostaje isto. Da li je i dalje loše to što sam uradio? Ako su vam objektivne činjenice izmenile vaš tobož relativistički moralni sud, vi možda uopšte niste relativista.
Mnogi moralni relativisti se tako deklarišu zato što su protiv nametanja vrednosti drugima. Ovo je u kontekstu nazaustavljivih „zapadnih vrednosti” savršeno razumljivo. „Ko smo mi da dođemo u neku daleku zemlju i da im kažemo kako da žive i šta je dobro ili loše?” Vidite, ni to ne znači da morate da budete moralni relativista. Kao što smo već videli, vi možete da verujete da postoji objektivno tačan odgovor u ovim pitanjima, bez da verujete da ga zapravo imate, a pogotovu da samo vi i možete da ga imate. Da ne govorimo o tome da bi neko na ovo poslednje pitanje mogao da odgovori sa: „A ko si ti da kažeš ko smo mi da to uradimo?”.
piše: Logoreik
novembar, 2017.
