piše: Ivana Pavićević
Spisateljica Milena Marković odavno već nije samo pisac. Ona nas svojim delima podseća da je i čovek i žena, i majka i ljubavnica, osoba od krvi i mesa, a već za života postala je kult. Milena je sve. Retko ko bi mogao pisati i komentarisati Milenina dela, a to bude zaista relevantno. Ali neizbežno je sada govoriti o njenom romanu u stihu Deca kao najvišoj formi poezije. Podsetimo se da su Deca dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2021. godine. Deca su strašna, Deca su predivna, od Dece vas boli koštana srž, zbog Dece ćete doživeti katarzu.
Verovatno je bilo pitanje vremena, hrabrosti i mudrosti u utrci koje pozorište će biti prvo koje će postaviti ovaj roman kao predstavu. I najzad nas je Narodno pozorište u Beogradu počastilo velikim umetničkim delom na osnovu velikog umetničkog dela, te objedinjeni pomeraju sve pozorišne granice.
Deca su univerzumsko delo, te se može kreirati na milion različitih načina, što bi bilo i poželjno, ali genijalnost prvog postavljanja ovog komada leži u naletu još jednog ženskog genija, dokazane i visoko poštovane, sa 175 predstava iza sebe i 40 nagrada – kompozitorke Irene Popović. Čini se da je ona bila jedini pravi izbor kada je trebalo prikazati Decu po prvi put.
Ovo vrelo talenta, Irena Popović, napravila je libreto od stihova Milene Marković. Bez ikakvog naknadnog učitavanja, Irena je uzela segmente ženskog puta romana Deca i kreirala skoro operu. Zadržala je sve elemente ovog pozorišnog oblika, ali promenila strukturu, i izrežirala „operu u 17 pesama”. Ali ne dajte se zavesti ovim ženskim putem. Deca nikako nisu neka feministička proklamacija, već priča i opera o čoveku – svakom čoveku oko nas i unutar nas, a svi ih imamo bezbroj, pitanje je samo smemo li se sa samim sobom suočiti.
Muzika najbolje pokreće ljudska osećanja i čula, te je bolja varijanta za ovaj roman, od klasično režirane predstave, opera koja objedinjuje rad dve izuzetne umetnice sa rezultatom katarze. Možda je i najvažnije pomenuti: ovo je eksperiment. Najzad eksperiment. Ovo je iskok iz starih ograničenja koja nam već odavno bivaju, u najmanju ruku, dosadna. Ovo je odskok iz klasičnog, ovo je konačno hrabro, nešto novo što pomera granice i što će, nadajmo se, okuražiti i ostala pozorišta da se bace u nepoznato, jer umetnost čini to nepoznato, sve ostalo je samo tehnika ili proizvod. Naravno da ne govorimo o tome da klasične predstave treba skinuti sa repertoara. Naprotiv, treba ih svom snagom očuvati da i ostanu klasične, a ne postanu estradne ili slično. Ali neophodno je konačno omogućiti i malo veću ponudu raznim eksperimentima iliti istraživanju umetnosti sa svih strana.
Deca su uspešan eksperiment zahvaljujući i samoj podeli. U njoj su mnogi radili ono što do sad nisu. Solisti plešu, plesači glume, glumci pevaju i tako u krug dok orkestar na sceni svira fantastične kompozicije. U ovoj predstavi svi igraju Milenu, ali sama Milena, a i rediteljka je tako postavlja, jeste sinonim za sve nas. Te kako u romanu, tako i u ovoj sjajnoj predstavi zaključujemo – svi smo mi Milena.
decembar, 2023.
