piše: Mladen Ilić
When Emile became your husband, he became your master;
it is the will of nature that you should obey himŽan-Žak Ruso
Woman regardless of age is declared to be immature in civil maters;
her husband is her natural curator… women cannot personally defend
their rights and pursue civil affairs for themselves.Imanuel Kant
Ova dva citata su samo vrh ledenog brega kontroverznih tvrdnji o ženama u filozofiji. Listajući kapitalna dela velikih filozofa, izvesno je da ćemo naći objašnjenje i racionalizaciju podređenog položaja žena u društvu. Takođe, vrlo je verovatno da će to objašnjenje biti prilično unižavajuće za žene i da će poželjnim imenovati društvo koje je ustrojeno za muškarce, u kojem vladaju muškarci.
Nekada se takvi stavovi mogu pripisati duhu vremena. Srodan primer je ropstvo u antičkoj Grčkoj. Tada se ropstvo podrazumevalo, ceo polis je postojao zbog ljudi koji su bili lišeni svih prava, i koji nisu ni smatrani ljudima ni od strane sistema ni od strane građana (odraslih muškaraca). Tadašnji mislioci su u svojim teorijama oslikavali takvo stanje društva, pa tako za Aristotela, na primer, robovi nisu ništa do oruđe koje govori.
Sa druge strane, neretko su takva ubeđenja plod refleksije autora i izražavaju njegova uverenja. Ipak, nije prosto razlikovati jedno od drugog, pa je neophodno preispitati ideje prošlih mislilaca i videti da li su, zašto i kakvim argumentima zastupali tlačiteljske stavove i prakse. Osim ovog teorijskog motiva, ispitivanje argumenata pruženih u prilog seksizmu nam može pomoći da uočimo glavne karakteristike istih, prepoznamo ih i na njih odgovorimo.
Kada govorimo o seksističkim stavovima u filozofiji, ili šire, u zapadnoj tradiciji, već kod Hesioda i Homera možemo prepoznati šablon po kome će se žene opisivati kroz istoriju. Za Hesioda, Pandora, prva žena, donosi sve zlo na svet, kod Homera, jedan od glavnih antagonista jeste Jelena. Već se tada ocrtava žena kao neko ko je potreban i odgovoran za razmnožavanje i čuvanje domaćinstva. Jedine moćne „žene” bile su boginje, koje su, poput Atine, hvaljene zbog svoje muškosti. Žena je gledana kao inferiorno biće, a pošto je mogla biti prodata od strane muškarca, nalikovala je više stvari nego ljudskom biću. Ženske vrline su bile lepota, dobro držanje, skromnost. Sam Perikle govori o idealnoj ženi kao onoj o kojoj se ne govori ni dobro ni loše, koja ne štrči ni na jedan način.
Kasnije, za Platona, žene su poput životinja, dece i nezrelih jer ne znaju šta je dobro za njih. Tako žene ne mogu vladati, jer onaj ko ne zna šta je dobro za njega, ne zna ni šta je dobro za polis. U mitu o nastanku ljudi Platon objašnjava užasavajuć nastanak ženskog dela vrste. Naime, prvo su postojali samo muškarci, koji su bili superiorna rasa, a oni koji su bili nemoralni, za kaznu su pretvoreni u žene. Kada bi i tu zakazao, čovek bi bio pretvoren u zver. Tako Platon ženu stavlja na pola puta od čoveka do zveri.
Ipak, kod Platona možemo naći emancipatorne stavove u pogledu položaja žena. Najpre, Platon prvi zagovara aboliciju porodice, čime se abolira i institucija vlasništva nad ženama. Konceptualizovanjem društva u kome žene nisu vlasništvo muževa, niti vezane za svoju tradicionalnu ulogu, Platon otvara prostor novim mogućnostima. Iako u to vreme niko neće tvrditi da se žene i muškarci ne razlikuju, Platon podseća da se ljudi razlikuju na višestruke načine. To što se žena razlikuje od muškarca u pogledu reproduktivnih sposobnosti, nije uopšte relevantno kada razmatramo može li žena biti čuvarka ili vladarka, ono što je bitno je duša individualne osobe. Platon ovde pravi potez koji se čak i danas često zaboravlja, a to je odvajanje biologije od društvenog – ne esencijalizuje čitavu socijalnu grupu na osnovu njihove biologije. Aboliranjem porodice Platon pravi veoma neočekivani potez za antičku Grčku. On u svom Kalipolisu propisuje da će i žene i muškarci raditi sve, shodno svojim individualnim sposobnostima, od čuvanja dece do vladanja.
Sa druge strane, Aristotel je u svojim učenjima znatno konzervativniji od Platona. Njegova etika predstavlja rasvetljavanje postojećih vrednosti njegovog društva. To je posledica njegovog funkcionalizma, odnosno objašnjavanja fenomena putem funkcije. Muškarac, kao racionalna životinja, svoju funkciju ispunjava upražnjavanjem razuma koji mu omogućava da postane ono što treba, što mu je priroda odredila. Pošto žena nije na istom nivou kao i muškarac, njena funkcija se razlikuje od njegove. Kao što smo videli, funkcija žene u antičkoj Grčkoj je reprodukcija i posvećenost porodici, pa je i Aristotel tako konceptualizuje. Pre svega, on smatra da sve postoji sa razlogom jer ga je priroda tako ustrojila. Upravo zbog toga što žene jesu podređene, Aristotel smatra da tako treba i da ostane. On se u ovome oslanja i na svoja biološka razmatranja. Uzrok postojanja seksualne reprodukcije je superiornost forme u odnosu na materiju. Tako, muškarac obezbeđuje suštinu vrste i njen produžetak, dok je žena samo materija, samo vrsta sredstva za ostvarenje te svrhe. Zbog toga, nastajanje ženskog pola u prirodi naziva „prvom devijacijom”. S obzirom na to da žena svojim telom obezbeđuje preživljavanje potomstva, Aristotel tvrdi da ženama nije potrebno razvijanje uma.
Usled hijerarhije koja postoji između muškaraca i žena, Aristotel taj odnos poredi sa odnosom gospodar-rob, u kojem onaj na nižem stupnju treba da doprinosi onom na višem. Tako se ženine poželjne osobine definišu u odnosu na muškarca. Ona treba da bude poslušna, mirna i pokorna. Njeno nije da vlada, već da se pokorava muškarcu i time doprinese njemu i celokupnom uređenju kroz svoju funkciju u porodici.
Kako Suzan Okin primećuje, Aristotel o ženama zaključuje cirkularno. Najpre ih shvata kao instrumente i dodeljuje im sistem vrednosti koji zatim upoređuje sa vrednostima muškaraca na osnovu čega zaključuje da su žene inferiornije. Takav funkcionalistički tretman žena je zasnovan na Aristotelovoj pretpostavci da su žene prirodno inferiornije. Njegovo viđenje društva kao hijerarhijski i patrijahalno uređenog mu dozvoljava da dokaže svoja uverenja putem drugih stavova koji već pretpostavljaju ono što on želi da dokaže.
Bolji tretman žena u teoriji bismo očekivali barem u prosvetiteljskom periodu, u vremenu razuma i osvajanja novih sloboda. Ipak, često se pokazuje da je taj razum muški i da za žene nema mesta u sveopštem napretku. Pogledajmo primer Žan-Žaka Rusoa, koji važi za jednog od najprogresivnijih predstavnika prosvetiteljstva. Kao i drugi poznati politički filozofi tog vremena, Ruso koristi pojam društvenog ugovora i prirodnog stanja da bi objasnio kako je nastalo društvo i kako treba da izgleda. Tako, ljudsku suštinu Ruso analizira „skidajući” sve slojeve društva sa čoveka, pokušavajući da pronađe ono što je u njemu prirodno. Dok je za Rusoa muškarac definisan neograničenim potencijalom, žena ne ide tako daleko. Ruso se u analizi žene i onoga kako ona treba da se ponaša zaustavlja na nivou patrijahalne porodice i njene funkcije u njoj. Poput Aristotela, Ruso ove funkcionalističke zaključke pretvara u normativne i tvrdi da ženina priroda nju određuje u pogledu toga šta može i treba da bude. Ruso stoga i ne govori o jednakosti polova, već o komplementarnoj razlici, muškarci su sposobni za upražnjavanje razuma i otkrivanje principa, dok su žene sposobne za intuiciju i upotrebu tih principa. Bila bi šteta kada bi i muškarci i žene bili obdareni istim sposobnostima i talentima jer tada ne bi postojala harmonija koja omogućava napredak čovečanstva.
U ovim grubim skicama filozofskog tematizovanja ženskog položaja i sposobnosti možemo uočiti dve stvari. Funkcionalističko prenaglašavanje trenutnog položaja žena i esencializovanje žena preko trenutne društvene uloge, i označavanje porodice kao jedine oblasti u kojoj žena ima svrhu. Stoga, treba biti obazriv kada se naiđe na argumente koji će koristiti prirodu kao osnov za argumentovanje u prilog političkim i etičkim tezama, a pogotovu onim koje se tiču tuđih života, konkretnih pojedinaca i pojedinki. Naravno, stvar nije u potpunom odbacivanju prirode, već u pronalaženju mere između prirode i kulture. Čak i kada, na primer, neka pozicija u društvu, zahteva predanost koja se ne može postići ukoliko je osoba okupirana detetom ili trudna, ne treba ženi negirati pristup, već razmisliti zašto je pozicija tako koncipirana. Često ćemo naći da je to posledica društva, odnosno toga što su muškarci dizajnirali te pozicije, uglavnom sa pretpostavkom da ih žene neće popunjavati. Društvene i političke prakse nisu prirodno muške ili ženske, one su posledica našeg delanja i podložne promeni. Suština nije u tome šta je najvernije prirodi, već koju ulogu priroda igra u onome što želimo i možemo da postanemo, gde se pod mi misli na sve nas, muškarce i žene.
jun 2022.
