U prošlom (drugom) broju serijala Svetsko a naše! pričali smo o bendovima koji su svojom pojavom najavili najplodniji period jugoslovenske muzike. Napisan uz pomoć Ex Yu rock enciklopedije Petra Janjatovića, Rockovnik-a – dokumentarne serije Dušana Vesića i Sandre Rančić, i uz podršku vikipedije, serijal Svetsko o naše! se nada da će i u narednim mesecima uspeti da vam otkrije hitove i muzičku kulturu jednog vremena koje jeste prošlo, ali svakako ne treba biti zaboravljeno. Let’s continue!
Korni i 220 su sve osim raspadnuti, svima se činilo da su Indexi nepovratno izgubili svoj tvrđi zvuk i prešli u laganije reke, jedino je još Time bio na nogama. Njihov frontmen Dado Topić, preokupiran bendom, konstantno „zaboravlja” da ode na odsluženje vojnog roka i zbog toga završava u popravnoj ustanovi. Koji mesec ranije, njihov orguljaš, Tihomir Pop Asanović, izdavanjem svog solo albuma Majko zemljo, postaje prvi veliki predstavnik jugoslovenskog fanka. Na tom albumu su između mnogih učestvovali i Dado Topić i Josipa Lisac kao i Dragi Jelić, osnivač već tada poznatog mada novog benda Yu Grupe. I pored solo uspeha, Pop se vraća u Zagreb gde po Topićevom izlasku ’74 izbacuju svoj drugi album, nazvan prosto Time II. No, u međuvremenu u Srbiji su osnovana dva nova benda, budući nosioci težeg zvuka.
Prvi je već spomenuta Yu grupa, osnovana ’71 od strane braće Jelić. Kao začetnici etno-roka, brzo postaju prepoznatljivi širom Balkana (pogotovo u Bugarskoj), ali svoj istoimeni debi album izbacuju tek dve godine kasnije. Sa pesmama kao što su More, Čudna šuma, i sada već kultnom baladom Crni leptir, jasno vam je da se album prodavao kao alva. Netipično za tadašnje bendove, Yu grupa će izbacivati po jedan novi album skoro svake godine sve do ’79. Zanimljivo je i spomenuti da je tekstove za kompletan treći album (koji se inače isto zove kao prvi, Yu grupa) napisala Marina Tucaković. Da, ta Marina Tucaković koja je, verovali ili ne, pisala tekstove i drugom nosiocu tadašnjeg tvrdog zvuka, Smaku. Osnovani u Kragujevcu ’71, oni su prva velika postavka koja ne dolazi iz jedne od prestonica republika, ali mnogo bitnije od toga, prvi bend koji je bio poznat po jednom od instrumentalista, čoveku po imenu Radomir Mihailović „Točak”. Čak ni najbolji tadašnji vokal Borisa Aranđelovića i jednako talentovani mladi klavijaturista Laza Ristovski, koji su se priključili bendu koju godinu kasnije, nisu mogli zaseniti veštinu „srpskog Džimija Hendriksa”. Ipak nisu svi delili visoko mišljenje o umeću osnivača grupe. Početkom ’75 u Zagrebu se održao Kongres rock majstora, skup najboljih gitarista tadašnje Jugoslavije. Uprkos očekivanjima, „Točak” ne pobeđuje već prvo mesto dele gitaristi Yu grupe, Time-a, Bijelog Dugmeta i Korni grupe. Treba ipak reći da su svi oni, za razliku od Mihailovića, bili pod Jugotonovim ugovorom, koji je i bio organizator skupa. Ali, što bi rekao Bob Korbin „you can’t keep a good man down” i njihov talenat biva s pravom nagrađen nastupom kao predgrupa Deep Purple na njihovom beogradskom koncertu. Tada su između ostalog svirali i Ulazak u harem (Entry into the Harem), prva pesma u Jugoslaviji koju su u isto vreme objavilе dve izdavačke kuće (Smak je prosto potpisao ugovor sa obe kuće, misleći da niko neće primetiti da im daju iste pesme). Baš kao i njihovi vršnjaci Yu grupa, čekali su par godina da bi izbacili prvi album koji nosi ime benda i koji će ostati upamćen kao jedan od, ako ne i najbolji, debi album u istoriji Yu roka.
Negde u isto vreme kad su nastajali ova dva benda, u Bosni se polako formirao fenomen Bijelog dugmeta. Sastavi Kodeksi, Čičak i MGZ su zapravo jedna velika družina koja se vrtela oko Gorana Bregovića, Željka Bebeka, Zorana Redžića i Milića Vukašinovića. Oni su medjusobno svirali, razmenjivali uvrede i članove skoro istom brzinom, da bi najzad te plodne ’71 napravili sastav Jutro. Prva pesma koju snimaju je Patim evo deset dana, a najveći hit im postaje Kad bi’ bio bijelo dugme, po kojoj će i zvanično promeniti ime grupe 1.1.1974. Ove dve kompozicije će se naći na istoimenom prvom albumu grupe pored drugih instant klasika kao što su Ne spavaj mala moja muzika dok svira i Bluz za moju bivšu dragu. Album je inače sniman u prvom privatnom tonskom studiju Akademik u Ljubljani, u kome su svoje prve hitove snimali Smak, Time, Buldožeri itd. Album je doživeo nezapamćen uspeh, toliko da su se članovi uplašili da neće uspeti da ga ponove; zato se posle ogromne turneje skrivaju od javnosti u malom bosanskom selu Borike, ne bi li bez pritiska i na tenane spremili sledeći album Šta bi dao da si na mom mjestu? I uspevaju! Album postaje prvi u istoriji Jugoslavije koji se prodaje u 100 000 primeraka, a potom i prvi koji se prodaje u 200 000 primeraka. (za razliku između SP, EP i LP-a tj. albuma, bacite pogled na prethodni broj). Na sledećem albumu im se pridružuju Lazar Ristovski, bivši klavijaturista Smaka i Milić Vukašinović, koji je došao iz Indexa, ne bi li zamenio Gorana Ipu Ivandića na bubnjevima, koji je pak morao na odsluženje vojnog roka. Ipak, treći album Eto! Baš hoću! nije obezbedio odziv publike kao i prethodni albumi. To kao i činjenica da je i Bregović uskoro morao na odsluženje vojnog roka su ih naterali na pomisao da rasforme bend, barem privremeno, dok ne vide šta će dalje. Tada na predlog novinara Petra Popovića, Bijelo Dugme pravi oproštajni koncert pred Bregin odlazak u vojsku na Hajdučkoj česmi. Besplatan koncert na otvorenom, samo 5 dana za organizaciju i 12 policajaca za obezebeđenje je bio recept za katastrofu, ali nastala je istorija. Spontano je došlo do tada najvećeg koncerta na Balkanu, koji i dan danas je retko ko nadmašio po posećenosti (procenjenoj na između 70 000 i 100 000). Koncert na Hajdučkoj česmi je nekim čudom prošao bez većih problema, a pritom je ubedio Bijelo dugme da nastave sa radom čim se Brega vrati, ali još važnije, dao lice čitavoj jednoj generaciji i naterao starije da najzad shvate – to nije samo neka prolazna pojava čupave omladine, rok je tu da ostane, sa „Dugmemanijom” kao najvećim trendom Jugoslavije.
Na tom koncertu je bio i veliki broj predgrupa koje su između ostalih činili i ovi tada nepoznati umetnici: Leb i sol, Slađana Milošević, Suncokreti. Leb i sol je makedonski sastav, nastao spajanjem džez/rok grupe Breg i Bastiona (prvi Makedonski elektro sastav), i ’77 je bila njihova presudna godina: tada prvi put sviraju van Makedonije, otvaraju za Dugme, i izbacuju svoj prvi album nazvan Leb i sol. Predvođeni Vlatkom Stefanovskim, nezvanično smatran Točkovim naslednikom po virtuoznosti na gitari, Leb i sol nastavljaju trend spajanja roka i domaćeg etna. Slađana Milošević do tada već ima objavljene albume i nastupa po turnejama širom Evrope i Rusije, ali kao violinistkinja orkestra RTB-a ili vokal u orkestru Saše Subote, i niko živ nije hteo da joj izda ploču kakvu je ona htela da radi. Najviše što se tome približila je rad kao vokal u Džentlmenima, ali oni se ubrzo raspadaju ne bi li napravili Yu grupu. Videvši da niko živi neće ni da čuje za njenu muziku odlučuje da sama uloži novac i pravi nešto što niko nije očekivao. Au, au je bio hit broj jedan na svim plejlistama delom i zbog eksplicitnih stihova (imajte na umu da je to ’77), koji su se nastavili u njenom sledećm hitu Sexy dama, koji je otvoreno bio zabranjen na svim radio i tv-stanicama. Zabrana, koja je uvek najbolja reklama, kao i publicitet sa Hajdučke česme, čine da izda svoj prvi album Gorim od želje da ubijem noć kojim postavlja temelje novog talasa prožetog elektronskim zvukom. Suncokret je prvi uspešni bend mladog tekstopisca Bore Đorđevića, kome su se ubrzo po osnivanju ’75 pridružile Bilja Krstić i Gorica Popović. Sastav je već izbacio par uspešnih singlova kao što su Kara Mustafa i Oj nevene. ’77 izdaju svoj prvi i jedini album Moje bube na kome se nalaze njihovi dotadašnji ali i njihov najveći hit Prvi sneg. Kako im je popularnost rasla, Bora pokušava da ovaj, više etno-pop nego rok sastav, malo osveži nečim novim. Predlaže snimanje njegovog najnovijeg teksta, ali ostali članovi benda apsolutno odbijaju, tvrdeći kako ta pesme ne bi bila u duhu Suncokreta. Nezadovoljan umetničkim inputom u bend koji je sam osnovao, ’78 Bora zajedno sa Biljom Krstić napušta grupu i na predlog Petra Popovića prelaze u Rani mraz. Rani mraz je bend Đorđa Balaševića, nastao prethodne ’77 ali je već iza sebe imao dva hita sa tiražima koji su prelazili stotine hiljada: U razdeljak te ljubim i Moja prva ljubav. Ali tek sa Borom (koji ostaje samo par meseci u grupi) i Biljom snimaju svoj najveći hit, nezvanični himnu svih komunista Računajte na nas. Na sve članove ovih grupa ćemo se ponovo vratiti u sledećem broju, ali za sada o njima rećićemo još ovoliko: Bora shvata da želi potpunu kontrolu i kreće da sakuplja članove za Čorbu, Đole i Bilja postaju okosnica Ranog mraza, mada će se svi njihovi hitovi ubuduće spominjati samo uz Balaševića, nepravedno zaboravljajući Bilju, a Suncokret u kratkom narednom period koji su opstali, ubacuju premise elektronike i uzimaju novog bubnjara Ivana Vdovića – Vd-a (ako ne znate ko je on, upamtite to ime). Inače, Borina pesma koju Suncokret nije hteo da snima je Lutka sa naslovne strane.
Većina gore spomenutih sastava su u ovom periodu već jurili ka svom drugom albumu, Dugme ka četvrtom, ali verovali ili ne, najstariji od svih njih još uvek nisu izbacili svoj prvenac. Indexi jesu izbacili nekoliko kompilacija svojih hitova koje su snimali kao singlove ili su ih do tada izvodili samo po festivalima. Njihovi fanovi su znali ko je prvi uveo psihodelični rok kod nas, ali su već pomireni sa činjenicom da su se Indexi ušuškali u sigurnost šlagera. I onda, posle 16 godina postojanja, 1978. Indexi izabacuju svoj prvi album. Tekstovi svih pesama su uzeti iz zbirke poezija Modra rijeka i Kameni spavač, delo najvećeg bosansko-hercegovačkog pesnika dvadesetog veka Mehmedalija Mak Dizdara. Prva i peta stvar na albumu je recitacija stihova od strane glumca Fabijana Šovagovića, dok je predzadnja čisto instrumentalna. U ovom pasusu ću umesto svake pesme ponaosob, staviti samo jedan link ka celom albumu, jer je on koncipiran kao celina i kao takav treba i da se sluša. Ako išta ponesete sa sobom od ovog članka, onda neka to bude Modra rijeka, pravo remek-delo i kruna celokupne karijere Indexa.
Period s kraja sedamdesetih istinski je zlatno doba naše muzike, u kome je sve veći kvantitet novih umetnika uspešno ispraćen i visokim kvalitetom. Zato ćemo se i u naredna dva broja zadržati na ovom periodu i posvetiti pažnju umetnicima za koje prosto danas nije bilo mesta: S vremena na vreme, Buldožeri, Teška Industrija, Generacija 5, Vatreni poljubac, a posvetićemo pažnju i pop i pop-rok sastavima kao što su Zana, Aksa, Viktorija, Čola. Ipak, što se konkretno tiče četvrtog dela Svetsko, a naše!, akcenat mora biti na dva benda, koji sa Breginim Dugmićima, čine okosnicu celokupne Jugoslovenske scene: Borina Čorba i, naravno, Štulićeva Azra.
piše: Igor Belopavlović
