Prisećanja
Tako jednog dana, koračam ja Knez Mihailovom, bacim pogled na izlog galerije SANU i pomislim: kakve su se ovo masivne sprave za mučenje našle odjednom tu? Osetim kako sve unutar mene počinje da vaga šta mi je činiti; no, kako sam ja osoba koja radije sluša svoje emocije, odlučujem da nastavim sa hodanjem i narednih par dana ne skrećem pogled ka galeriji.
Zbilja vam mogu reći da me je svojski uzdrmalo ono što sam videla. Ako bih u tri reči morala da opišem svoj doživljaj Basarine izložbe, rekla bih masivno, uznemirujuće i sirovo.
I da se ne radi o spravama za mučenje!
Otvaranjem ove izložbe, koja je obeležila stvaralaštvo vajara, likovnog pedagoga i teoretičara, od 1998. do 2018, trebalo je obeležiti njegov devedeseti rođendan. E, pa, gospodine, moram priznati da bih mnogo više volela da smo duvali svećice i pevali „divan dan”, nego što sam morala da zasednem i pišem o tvojim gromadama, pritom vrlo neprofesionalno, odnosno sa nemogućnošću da se unutar teksta, odvojim od svojih doživljaja, tih istih gromada. Znam da si autor brojnih spomenika i dobitnik mnogih priznanja, znam da si jedno od najznačajnijih imena u istoriji srpske savremene skulpture, znam da su materijali koje najčešće koristiš za svoja dela drvo i gvožđe, znam da si rođen u selu Sevcu na Kosovu u siromašnoj porodici, a da od 1999. živiš u Beogradu. Eto, vidiš, svašta ja o tebi znam. Svašta sem zašto su me tvoje skulpture tako uplašile. I to me malo ljuti!
Priznanje
No, da ne dramim previše, priznajem, nekako sam lakše izašla na kraj sa tom tvojom izložbom kada sam podrobnije istražila o njoj. Čim sam ušla u galeriju, videla sam zidove obojene u vizantijsko plavo, skupturu Svetog Lazara i masivne oklopnike kojima si, saznala sam, želeo da u duh svakoga ko gleda usadiš duh slavne srpske istorije. Srpski narod je, po tvojim rečima, sve uspeo da preživi zahvaljujući svojoj ljubavi prema slobodi.
Dobar deo dela ti je nastao kao reakcija na društvena zbivanja u Srbiji koja su 1999. eskalirala tokom bombardovanja. Stvaralački nagon ti je potkovan ovim dešavanjima, što mi dokazuje i sledeća tvoja misao. „Ja kao umetnik, nemam atomsku bombu kojom bih se suprotstavio kakvoj sili, ali zato ja kao umetnik ne smem biti gluv, slep i ravnodušan kada moja nacija nestaje.” Selo Sevac na Kosovu u kojem si rođen se polako gasi, što je za tebe jednako tvom ličnom izdisaju, jer „zavičaj ti pruža inspiraciju i blagodet za stvaranje. Bez zavičaja nestaju uzvišene vizije i imaginacije, kastrira se i desenzualira plemenita predstava o svetu i ljudima.”
S ovom mišlju u vezi, rekla bih svima vama koji čitate da je u drugom delu galerije, umetnik vođen ovim osećanjima, izložio skulpturu Mač u Hristovoj ruci. Ovde je Hrist prikazan kao neko ko kažnjava, te je lako napraviti konekciju Hristove skulpture sa skulpturom Ne(milosrdni)anđeo koja je odgovor na bombardovanje Jugoslavije 1999. koje je poznatije kao Milosrdni anđeo. Ono što treba da pojača ovu poruku je skulptura Raspeće majke Srbije gde vidimo raspetu ženu na krstu. Tajming izložbe je zaista perfektan, tu se moram složiti sa autorom izložbe, jer eto, prošlo je već dvadeset godina od NATO bombardovanja, a svi volimo okrugle brojke kada nešto treba da ozvaničimo. No, da se vratim na raznolike teme kojima se Basara bavi. Nemojte slučajno pomisliti da je on umetnik prošlosti! On se itekako bavi i sadašnjim dešavanjima, te su dela Egzodus ruralni i Egzodus urbani nastala iz umetnikovog uverenja da je kapitalizam, pred kojim su ljudi gluvi i nemi, sramota ovog vremena. I nije oduvek Basara stvarao inspirisan istorijom. Bavio se najpre čistom umetnošću, ali kada je na Kosovu i Metohiji narod počeo da napušta ognjišta, zaključio je da je njegovoj kosmopolitskoj umetnosti došao kraj i da ona ne znači ništa. Autor izložbe zato fino primećuje da se iz tog razloga njegovo potonje vajarsko delovanje zasniva više na etičkom nego na estetičkom stavu. Zato, ukoliko do 19. maja posetite izložbu, imaćete priliku da vidite i njegova dela iz te kosmopolitske faze, nazvana Simfonije, koja su mu ujedno i dela čiste umetnosti.
Toliko od mene, a sada da sumiram! Sve u vezi sa Basarom je masivno i teško. Teme kojima se bavi, materijali koje koristi, način na koji gradi skulpture, atmosfera koja se oko njih stvara. A sve mi se više čini da je njegova umetnost i morala biti baš takva, da se teme koje obrađuje nisu drugačije mogle iskazati. Zbog svih ovih zaključaka volim da mislim da nikada niko u ovom univerzumu neće biti imun na njegove izložbe. A da pridodam, i ne treba da bude! Ipak pričamo o umetnosti.
piše: Irena Radovanović
