piše: Pavle R. Srdić
Bio sam mali kada sam prvi put čuo za B. B. Kinga. Te 1997. godine King je gostovao treći i, ispostaviće se, poslednji put u Beogradu. Bila je to velika počast za beogradsku muzičku scenu tih dana. Naročito ako imamo u vidu da se radi o glavnom gradu jedne delimično izolovane, ratovima i sankcijama izmučene zemlje. No, sve to, izgleda, nije bila smetnja B. B. Kingu da nastupi u beogradskom Sava centru. Tada je sa njim u Beograd došla i Lusil.
Lusil je crna lepotica zavodljivih oblina, sa sjajnim crtama lica i dugačkim vratom. Terala je Kinga da sa njom provodi i po dvesta pedeset dana godišnje, da se dva puta razvede. Mnoge žene su ga navodile na izbor između njih i Lusil, a King nije grešio, birao je uvek nju. Dugovao joj je mnogo. Upoznao ju je dok je služio vojsku, međutim, nije to bila obična vojnikova ljubav. Nastavio je da se druži sa njom, spasla ga je nadništva na plantažama pamuka. Lusil je otkrila smisao života B. B. Kingu. Ubeđivala ga je da je to bluz, a ne gospel muzika, koju ga je majka terala da peva, jer je bluz za nju bio „đavolja rabota”. Bilo je potrebno da osluškuju jedno drugo i da se predaju svojim čarima. Lusil je bila Kingov anđeo čuvar. Spasila ga je prilikom jedne, skoro fatalne saobraćajne nesreće, tako što je laganu karoseriju njegovih kola oduprla od udara, koji bi, da nije bilo nje, po njega bio koban. A ona? Bila je izlomljena, ugruvana, ogrebana, ali je nastavila da živi i da bude Kingova saputnica. Mada, znao je i on da napravi glupost zbog nje.
U zimu 1949. godine, mladi Rajli B. King, pre nego što će postati naširoko poznat kao B. B. King, imao je „tezgu” u mestu Tvist, u državi Arizoni. Afroamerički muzičari su, svakako, delili sudbinu svoga naroda i svoje rase u SAD. Nisu mogli nastupati svuda, nisu tako lako dobijali angažmane, nabavljali instrumente i opremu, niti su mogli da privuku različitu publiku na svoje nastupe. Infrastruktura takvih sala – nešto nalik našim domovima kulture, bila je primitivna. Prazan prostor sa binom, klupama i eventualno šankom, bio je stecište mladih ljudi radi zabave i opuštanja. Međutim, kako to obično biva, na igrankama ume da bude i incidenata. Jedan takav incident umalo je mladog Rajlija koštao života. Kao što sam rekao, sale su bile vrlo jednostavne, a to je podrazumevalo i činjenicu da nije bilo adekvatnog, sofisticiranog izvora toplote za istu, već da se to radilo tako što se do pola napuni jedno bure kerozina (parafina, petroleja), zapali sadržaj u njemu i stavi na pola sale, radi ravnomernog zagrevanja prostora. No, usled koškanja dva mladića oko ruke jedne prisutne devojke, bure sa zapaljenim kerozinom je oboreno, kerozin se prosuo širom sale, a plamen je samo skliznuo niz njega i, kroz par trenutaka, sala je gorela. Rajli je već bio napolju, međutim, ona je ostala unutra. Lusil. I to na dan svog krštenja. Rajli je uleteo u plamenom zahvaćenu salu, uzeo je u ruke i izneo napolje. Od tad se više nisu razdvajali. Ona mu se prilagođavala, ugađala mu, trpela njegova neverstva i duge turneje.
Sad kreće razočaravajući deo ove priče. Za sve one koji nisu znali odnos B. B. Kinga i Lusil, skidam mrenu od mašte i romantike. Lusil je ime mnogih električnih gitara koje je B. B. King koristio tokom života. Te noći, B. B. King je uleteo u vatrom zahvaćenu salu po svoju Gibson gitaru od trideset dolara, što je za njega tada bila značajna suma i, na sreću, uspeo je da je iznese. A zašto baš Lusil? Pa zbog nje je i ispala nevolja. Devojka, zbog koje su se dva mladića pokoškala, a vatreno bure se izlilo i zapalilo salu, zvala se Lusil. King je nije poznavao, međutim, svojoj tadašnjoj gitari je dao ime po njoj, da ga večno podseća na glupost koju je napravio uletanjem u plamenu stihiju radi njenog spasa.
Iako je do 1980. godine koristio razne gitare pod imenom „Lusil”, jedan model gitare je ostao prepoznatljiv pod tim imenom. U pitanju je modifikacija poluakustične gitare proizvođača Gibson, pod oznakom ES-355TD-SV, a koja se proizvodila od 1980. godine, pa sve do Kingove smrti, 2015. godine. Od standardnog modela je razlikovalo to što je na glavi sa čivijama imala ugravirano Lucille, vrat od javorovog drveta (poput gusala), kao i činjenica da nije imala rezonantne otvore na telu, što je karakteristika poluakustičnih gitara. Za Kingov osamdeseti rođendan odrađena je i specijalna ograničena serija od osamdeset „lusilki”.
Svoju emociju prema Lusil, kao i sve navedene događaje, B.B. King je opisao u svojoj pesmi Lucille sa istoimenog albuma iz 1968. godine. Pesma je u narativu i traje preko deset minuta. Pesma nije ulazila na top-liste, ali je ostala upamćena kao svojevrsna ispovest jednog od najvećih bluz muzičara svih vremena. Zbog njene dužine, King je izbegavao da je izvodi na svojim nastupima. Lusil je posvećena i jedna, malo komercijalnija pesma, My Lucille, snimljena za potrebe filma Into the Night, sa Mišel Fajfer i Džefom Goldblumom u glavnim ulogama. Tekst za ovu pesmu je napisao Ajra Njuborn, a spot je režirao čuveni američki režiser Džon Lendis, koji je režirao, po mnogima, najbolji video-spot svih vremena za pesmu Thriller Majkla Džeksona. Izvođač je, naravno, B. B. King, a u spotu se, pored njega, pojavljuju i Edi Marfi, Stiv Martin, Mišel Fajfer, Džef Goldblum i Den Ekrojd.
Jednom prilikom sam se vozio autobusom, a dva muzičara od karijere raspravljali su se do mene o performansama nekih gitara, pa su se dotakli i toga da nije sve u gitari, već je nešto i do muzičara. Sećam se rečenice jednog od njih: „Druže, možeš ti da imaš ne znam kakvu gitaru, ali… pa, eto ti B. B. King. On nije neki svirač, ali njegov ton je čist kao suza. Jedan njegov ton je nečiji ceo album!” Priznajem, možda to sve jeste zbog B. B. Kinga i njegovog umeća. Ali, možda je to sve zbog jedne Lusil.
