piše: Đurđa Đukić
izvor: Milica Jovanović, lična arhiva
U svetu u kom sve češće biramo isto: iste boje, iste krojeve, iste puteve i iste algoritme, postoje ljudi koji stvaraju kao da pravila nikada nisu ni postojala. Gde neko vidi polomljenu narukvicu, iznošenu majicu ili izgužvani omot bombone, drugima se u tim trenucima javlja inspiracija putem oblika i priča koje samo čekaju da budu ispričane. U pitanju nije samo praktičnost, već i elan radoznalosti na koji su mnogi davno zaboravili. Kao što kaže Antoan de Sen Egziperi u Citadeli: „Gomila kamenja prestaje da bude gomila kamenja u trenutku kada jedan jedini čovek pogleda u njih, a u sebi vidi sliku katedrale”. Primer takve filozofije upravo predstavlja Oposum – projekat koji ne pokušava da bude jednoličan, minimalistički i predvidiv, već živ, luckast, neočekivan i potpuno autentičan.
Iza Instagram profila oposum.bags krije se Milica Jovanović, ponosna mama, pevačica i kolekcionarka sitnica. Studirala je novogrčki i klasične nauke, a završila dizajn enterijera. Već sedam godina bavi se kreiranjem torbi, nakita i odeće, a njeno umeće i polet vidi se u svakom komadu koji stvori. Njene torbe podstiču razgovor, privlače poglede i ostaju u sećanju, čak i ako ih vidite samo na sekund.
Preslatka maskota ovog brenda je istoimeni oposum, a to uopšte nije slučajno. „Oposum kao životinja pun je opozita”, objašnjava Milica. „Na prvi pogled čudan, strašan, ružan možda, a onda shvatite da jeste čudan, ali i sladak i prezanimljiv i nikoga ne ostavlja ravnodušnim”. Taj opis gotovo savršeno funkcioniše kao opis njenog rada. Na prvi pogled možda ne znate šta tačno gledate: torbu od perlica izobličene forme, nespojive materijale ili neobičan umetnički eksperiment, ali upravo ta neobičnost tera da se vratite i pogledate ponovo. Milica kaže da je oposum idealan jer je, između ostalog, i torbar, ali i sjajna metafora za nju samu. „Snalažljiv je i nije mu strano kopanje po đubretu (za mene su to buvljaci), ume da se pravi mrtav, što se kod mene odnosi na pauze u inspiraciji. Kako je oposum svaštojed, tako se ni ja ne ograničavam materijalima ili formama. Pomalo sam i sama odrastala kao oposum, kao jedna od petoro dece. Oposum je projekat koji se širi u različitim pravcima i jedino tako funkcioniše. Oposum je sve ono što sam mislila da ne može da bude.”
Kada Milica govori o svom detinjstvu, postaje jasno da se Oposum gradio godinama, mnogo pre prve sašivene torbe. Kroz kaleidoskop retrospektive, seća se da je odmalena skupljala drangulije, kako svakodnevne, tako i prolazne. „Kada se osvrnem, uvek sam bila kolekcionar raznih predmeta – mirišljavih papirića, markica, kamenja, ključeva i šrafova, kesica šećera, ambalaže bombona, fotografija za dokumenta, zuba, suvih grana sa mora…” Neke od ovih stvari nekome bi delovale potpuno beznačajno ili bizarno, ali upravo u kolekcionarstvu leži čuvanje od zaborava. Sećanje ne ostaje samo sećanje, već dobija i fizičku formu putem uspomena. Ljudi su sačinjeni od uspomena, a čini se da je i to jedna od ideja na kojima počiva Oposum.
„Pamtim koliko sam volela svoj prvi ranac za školu. Torbe koje pravim su tu da oduševe, da nekome ulepšaju dan ili život. Srećna sam jer moju nameru prepoznaju ljubiteljke Oposuma.”
Kasnije su na red, umesto sitnica, došli materijali, teksture i perlice. A onda, torbe su spontano počele da nastaju same od sebe. „Prosto ih volim”, kaže jednostavno, a ipak puna emocija. Svoju prvu torbu napravila je uz pomoć Jutjuba od ostatka materijala za kićanke. Prijateljice su imale reči i kritike i hvale, a upravo je taj spoj iskrenosti i podrške Milici dao vetar u leđa da nastavi dalje.
Danas Oposum ima svoju vernu publiku. Zanimljivo je da se ona gotovo deli na dva sveta: jedni obožavaju torbe od perlica, drugi šivene modele. Ipak, sve ih spaja oduševljenje i ljubav prema neobičnom. Oposum torbe pronalaze ljude koji vole da nose nešto što ne izgleda kao da je sišlo sa iste fabričke trake. Možda je upravo to ono što danas modi najviše nedostaje – karakter.
U vremenu kada trendovi traju po nekoliko nedelja, a odeća i aksesoari sve više izgledaju kao kopije koje završe na smetlištu kada više nisu in, Miličin projekat deluje kao bunt protiv uniformisanosti. Ne pokušava da se uklopi u idiličnu estetiku društvenih mreža, niti da prati pravila o tome šta treba biti moderno ili elegantno. Oposum iskače iz okvira, a u Miličinom radu materijal nikada nije samo materijal. Apcikliranje je postupak u kom se od iskorišćenih materijala stvori nešto novo. Njime se kreiraju ne samo novi predmeti, već se i pomaže planeti. Milici ovaj pristup nije stran, ali daleko od toga da je jedini kojim se bavi. „Apcikliranje je sjajna stvar i rado koristim takav pristup, ali se ne ograničavam na njega. Planetu definitivno moramo da spasemo, tako što ćemo se osloboditi od kapitalizma i patrijarhata.”
Što se tiče izbora materijala, bilo je pokušaja i pogrešaka. „U početku sam dosta eksperimentisala, pa su torbice bile od mušeme, sunđera, fasadne mrežice, prostirke za kupatilo…”, kaže ona. „To je i najbolji način da se upoznam sa mogućnostima materijala. Na kursu stolarstva pravila sam drvene ručke za torbe, za ručke koristim i gumena creva, kaučuk, kanape, ručke sa drugih torbi, gurtne, perlice, kao i neke neidentifikovane zgodne predmete. Povremeno isprobavam nekonvencionalne materijale, ali sam se zadržala na onima za mebl, debljem pamuku, pluti i perlicama.” Njena najveća želja jeste da stvori sopstveni materijal od biljaka i povrća, ali i da u svoj rad uključi i elemente elektronike. Po njoj, najbitnije od svega jeste biti radoznao i uporan.
Ta radoznalost sam proces rukotvorenja čini nekom vrstom igre, istraživanja. Svaka torba je unikat i zahteva promišljanje, a to je proces koji nekada potraje i nedeljama. „Početak svake torbe je kroj ili slaganje perlica na osnovu”, objašnjava Milica. „Uglavnom ih sama smišljam, po nameni ili obliku torbe – za ploče, sintisajzer, ručni prtljag i slično. Većina modela ima dosta detalja, a svaki detalj deo je celine.”
Aktivnost sa kojom Milica nikada ne žuri jeste odmaranje, zato što ono upravo vodi do krajnjeg, zapanjujućeg efekta. „Proces biranja i uklapanja materijala i boja podrazumeva i odmaranje očiju. Nikada ne žurim sa ovim delom, to je trik koji čini da krajnji rezultat bude WOW”.
Za izradu su najzahtevnije torbice od perlica, ne samo zbog trajanja procesa, već i zbog koncentracije. Jedan od najpopularnijih modela jesu torbice oko struka za čiju izradu je potrebno dva ili tri dana. Loša strana nepresušne radoznalosti i kreativnosti jeste što je ima mnogo, a vremena malo. Miličin najveći izazov je naći vremena za sve ideje, a na pitanje koje torbice su joj najdraže, odgovara da je nezahvalno. „Posebno su mi dragi projekti torbe-slonići i male torbice oko struka koje mogu da se upare sa velikom torbom, ali zapravo su mi sve torbice drage”.
Neobičnost i autentičnost ne mogu proći bez inspiracije. „Inspiriše me komunikacija između materijala i boja, inspirišu me apsurdni, uvrnuti, naočekivani spojevi, inspiriše me (crni) humor”, kaže Milica. U njenim radovima postoji nešto luckasto, razigrano i neuhvatljivo, kao da svaka torba sa sobom nosi deo kreativnog univerzuma u kom je dozvoljeno grešiti, eksperimentisati i spajati nespojivo radi sopstvene sreće.
Danas se određeni modeli mogu pronaći u radnji Okimi & friends u Čumiću, ali najveći deo Oposum sveta i dalje živi na Instagramu kroz direktnu komunikaciju sa ljudima koji prate Miličin rad, čekaju nove modele i raduju se svakom novom eksperimentu. A eksperimenata će, po svemu sudeći, biti još mnogo. „Tek se rasplamsavam”, kaže Milica, a od skorašnjih planova izdvaja tajnovitu saradnju sa „jednom jako talentovanom, mladom, inspirišućom umetnicom”.
U svetu koji često pokušava da nas nauči da budemo praktični, ozbiljni i uklopljeni, postoje ljudi poput Milice koji nas podsećaju koliko je bitno ostati odan sebi, radoznao i neuhvatljiv. Sačuvati potrebu da stvaramo nešto što možda nema savršeno objašnjenje, ali ima dušu, iskonska je svrha čoveka. Ne mora imati smisla nikome drugom ako nas čini srećnim. A možda su upravo takve stvari one koje najduže pamtimo.
jun, 2026.
