Intervju vodila: Nevena Stajković
U martu ove godine bend Ljubičice obradovao nas je novim albumom Dok čekamo pad u izdanju Krokodil studija iz Pančeva. Pre tri godine izašao je njihov singl pod nazivom Jedva čekam rat ljudi protiv mašina, a da novi album zaokružuje priču o mašinama dokazuje vodeća pesma Da li roboti se plaše. Između prvog albuma Ljubičice&Co. i Dok čekamo pad prošlo je gotovo deset godina. O tome da li su se promenili, šta im je inspiracija, kao i o tome gde ćemo se uskoro družiti pričali smo sa Vukom Stevanovićem, koji, pored brata Petra, čini ovaj divan dvojac.
Bend je nastao 2011. godine. Koliko se i na koji način promenila scena u okviru jedne decenije?
Muzička scena je u velikoj meri ogledalo društva, a ako povlačimo tu paralelu, veoma je ozbiljno pitanje koliko se i kako promenilo naše društvo u poslednjih deset godina.
Scena jeste drugačija nego pre deset godina, ali, s obzirom na to da smo sve vreme tako blizu uključeni u dešavanja, možda nisam skroz svestan koliko su velike te promene. Neke okolnosti su očigledno drugačije danas. Biznis. Trendovi. Nema više BIGZ-a. Tehnologija je još dostupnija nego pre deset godina. Imali smo i pandemiju koja je uništila mnogo bendova, klubova, izdavača. Iako su se mnoge stvari razvile, i ima nekih zaista lepih inicijativa, ipak nemam utisak baš nekog velikog napretka.
Mislim da su najplemenitije stvari često i najnežnije, i sa ove vremenske distance rekao bih da na nivou scene ne ulažemo dovoljno truda u čuvanje tih vrednosti.
– A koliko ste se promenili vi?
Mi smo prošli gusto ispunjenih i aktivnih deset godina u tom haosu koji zovu muzičkom industrijom i rekao bih da smo uspešno pronašli svoje mesto pod suncem. Naš studio pre deset godina nije imao ni vrata, spavali smo po dušecima, a danas je super opremljen prostor sa vintidž opremom i mnogo lepih projekata. Starosna razlika između Petra i mene je pet godina, a to je pre deset godina bilo mnogo značajnije. Tokom ove dekade, kroz nekoliko turneja, regionalnih i evropskih, odsvirali smo na stotine koncerata, čini mi se 264 do sada.
Verovatno naš prvi album Ljubičice&Co. iz 2014. i album Dok čekamo pad iz 2023. najbolje obuhvataju taj period i prenose utisak o našem razvoju i sazrevanju.
Radili ste muziku za dečju seriju Muke jednog lava. Ima li razlike u pravljenju muzike za decu?
Za mene nema nikakve razlike. Naravno, razlikuju se konteksti, ambijenti i uloga muzike od projekta do projekta, ali to nema nikakve veze sa tim da li je za decu ili ne. U slučaju serije Muke jednog Lava mi smo dobili potpunu slobodu u tom smislu. Prilično me užasava ideja da je deci potrebna neka gluplja muzika da bi mogli da je shvate. To je, nažalost, prilično rasprostranjena ideja. Deca su vrlo otvorenog uha za nove zvukove i veoma maštovita, što ih čini fantastičnom publikom za vrlo kompleksnu muziku. Odrasli su zapravo mnogo zatvoreniji od dece i lošije reaguju na odudaranje od standardnih zvučnih paleta i očekivanja, tako da mi je u nekom smislu lakše da zamislim da neko prilagođava muziku limitima odraslih.
Dok čekamo rat ljudi protiv mašina, jeste li pitali veštačku inteligenciju da napiše pesmu? Ili da vam pomogne u nekom drugom poslu.
Još uvek nismo probali da koristimo veštačku inteligenciju u procesu stvaranja muzike. Igrali smo se malo nekim vizuelnim rešenjima, ali, iako moram priznati da sam bio prilično impresioniran, na kraju smo se uvek odlučili za neki drugi pristup. Verujem da je AI zaista moćan alat koji treba naučiti i koristiti, jer može da olakša, ubrza i inspiriše razne procese, ali ipak mislim da nam je za umetnost još uvek neophodan ljudski faktor.
Kada radite na novoj pesmi, šta nastaje lakše – muzika ili tekst?
Definitivno muzika. Uvek smo sebe doživljavali prvo kao muzičare, i mnogo više pažnje i vremena smo proveli baveći se muzikom nego poezijom. Zato nam danas treba mnogo više vremena da napravimo interesantno tekstualno rešenje nego muzičko. Na novom albumu, na primer, mnogo vremena smo uložili u tekstove, jer nam je bilo važno kakvu priču ćemo ispričati kroz njih, ali ja i dalje mislim da je muzika puno interesantnija.
Ponekad se dogodi da muzička ideja nastane simultano se tekstualnom, i to su uglavnom rezultati koji se meni najviše sviđaju.
Na novom albumu postoji numera Danse Macabre. Hoćemo li i u budućnosti imati prilike da uživamo u vašim instrumentalima?
Pravimo mnogo instrumentalne muzike i to se definitivno moglo čuti na našim prethodnim turnejama. Do sada nismo objavljivali puno te muzike na našim albumima, jer su prosto bili koncipirani kao albumi vokalne muzike. Kada se neki provuče, to je obično zato što je postao neizostavni deo priče i toka. U slučaju Danse Macabre, on je nastao kao uvod za pesmu Dok čekamo pad, i nije ni planiran kao posebna traka, ali smo u poslednjim intervencijama na albumu odlučili da ga odvojimo i mislim da to nije bila greška. Nadam se da ćemo u budućnosti objaviti album instrumentalne muzike, jer verujem da imamo šta zanimljivo da kažemo kroz takav koncept.
Da li su more, ljubav i sunce ultimativna inspiracija i zašto da?
Nama je veoma prirodno da crpimo inspiraciju iz životnih radosti, i one su uvek prisutne u našoj muzici, čak i kada govorimo o temama kao što su gubitak i prolaznost. Postoje neke stvari koje su univerzalni motivi i svim ljudima su jasne. To je često dobra startna pozicija kada želimo da ispričamo neku ličnu priču. Sa moje tačke gledišta, sunce, more i ljubav su bili tu pre nas, biće tu i posle, a mi imamo priliku da se malo ogrejemo o njih i ne propuštamo je.
Ovog aprila imali ste koncert u beogradskom Domu omladine. Gde ćemo se družiti na leto?
Divno je bilo u Beogradu, publika nam je dala toliko ljubavi i energije da nastavimo još snažnije. Verovatno smem da najavim da je prva sledeća stanica koncert na pančevačkim Rukopisima. Sigurno ćemo održati novosadsku promociju albuma, koju smo morali da odložimo iz tehničkih razloga. Festivalska sezona je tu, i ako pratite Ljubičice na socijalnim mrežama sigurno ćete saznati na vreme sve detalje o nastupima tokom leta, kao i o jesenjoj turneji.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Za čitanje bih preporučio Nevažne tačke gledišta Paola Sorentina, a super mi je bio i njegov poslednji film Ruka Boga. Novi film Rubena Ostlanda Trougao tuge mi je takođe bio zaista zabavan. Ne znam šta bih sad izdvojio od predstava, ali mislim da se nećete zeznuti ako odaberete bilo šta sa repertoara Zvezdara teatra.
Od muzike ću najtoplije preporučiti naše Pančevce, kao prvo novi album benda Egret pod nazivom Silent Turns, a zatim, iz novog Krokodilovog kataloga, klavirski album Olge Petrović na kome izvodi odabrane regtajmove Skota Džoplina. Osim toga, dugo čekamo i izlazak drugog albuma legendarnog benda Ab Re. Miloš Tomić koji je pravio animirani video za njihov novi singl je umetnik kojeg bih preporučio. Nadam se da ćemo kompletan album čuti ovog leta, a ako u međuvremenu budete imali priliku da bend uhvatite negde uživo, nikako je nemojte propustiti.
maj, 2023.
