Voleli ili ne voleli promene, vazda smo nespremni za okraćale dane. Doterala muka cara do duvara, evo se napeli i glavnopitajući svetski umovi, danonoćno se presabiraju oko tog jednog sata što tišti raju: ja li da računica bude zimska ili je, pak, razboritija letnja. Spočitava se niz Redit, cvrkuće po Tviteru, ogledaju se komentatori po Fejsbuku, razne vizure diljem Instagrama… sve zalud – u pet se već smrklo.
No, bezbrižna deca, ona što znaju da revolucija izvesno jede (makar bila i majke Zemlje) stoje na bezbednoj udaljenosti od ravnozemljaškog gnezda. Ta pametna deca savesnih roditelja koji čitaju priče i neguju maštu imaju najbolji pogled na svet, znaju u čemu je trik.
Jednom, terajući svetlosnu kočiju po nebeskom svodu i, shodno službenoj dužnosti, motreći ozgo na sve, Helije (Sunce) ugleda kako se Venerina požuda rastapa u žarnom naletu Marsove strasti. Takvo ponašanje, nedolično za jednu udatu ženu, okinu mu moralni nerv, pa mužu Vulkanu ukaza na škripu u njegovom braku i postelji bračnoj. Ovaj nevoljnik (na svu ružnoću još su mu samo rogovi falili!) pomeri pameću od takvog saznanja, ali se u trenu pribra, te spretnim rukama hitro iskova nevidljive okove osvete, razape ih preko postelje, ukeba ono dvoje pohotnika in flagranti i pokaza celom Olimpu njihovu golu golcatu sramotu. Božanski ratnik za diskreciju nikada nije naročito mario, a i izdaje su mu svakodnevna pojava, no, Gospođa Krasna to prokazivanje uze za zlo i reši da odgovori prostom jednačinom odmazde:
…istom da uzvrati merom: ko njoj tajnu uništi ljubav
uništen ljubavlju biće…
Oh, brbljivi Helije! Oh, naivno Sunce! Ta, i najpijaniji satir zna da se protiv Gospodarice Ljubavi ne može! Pa čak i svesilna Junona jedva opstaje u njenoj ligi! Ništa ti protiv Venerinih moći ne vrede prodorni zraci. Ništa ni sjaj, ni bljesci. Ništa ni svetlosna kruna. Kud ćeš na Veneru!?
Ti, koji vatrama svojim uspaljuješ čitavu zemlju
vatrom neobičnom uspaljen sad si; sad ti kom je dužnost
na sve da motri, Leukotoju posmatraš samo, ka jednoj
devojci upireš pogled što čitavom pripada svetu;
čas se sa istoka ranije digneš, čas zaroniš moru
kasnije; zagledan u nju čak zimske produžuješ dane.
Katkad i nestaneš sasvim, a s glave ti lude smrknuće
pređe na svetlost, pa crnilom ljudska prestravljuješ srca;
Blediš, al’ ne što se Mesec blizinom svog lika pred Zemlju
tebi isprečio – ljubav ti boju ubledela tako.
Eto, u tome je trik. Odavno poznata priča. Starija od svih sekundara ovoga sveta. Milenijumima je, već, roditelji pričaju svojoj deci, objašnjavajući zašto se u nekim danima ne mora na spavanje odmah pošto padne mrak. Mi iz mlađih vremena (iz poslednjih dve hiljade godina, ako se insistira na preciznijem računanju) znamo je zahvaljujući Ovidiju, kome smo dužni što je građa grčke i rimske mitologije i antičkih predanja ostala stožer evropske civilizacije. Osim brižljivim zbiranjem svih tih blaga u Metamorfozama, Ovidije nas je zadužio i dovitljivim usklađivanjem i uzbudljivim nadogradnjama mitoloških preložaka koje neiscrpno nadahnjuju umetnike da menjaju svet i mislioce da razumeju sve njegove promene. Pa, evo, počujte nastavak priče:
Devojka u koju se Helije zaljubio zvala se Leukotoja. Bila je, naravno, princeza, kći, naravno, jedne čuvene lepotice i, naravno, jednog kralja, a sve se, naravno, dešavalo u vreloj Persiji, gde svetlost curi niz lepršave velove gizdavih boja, a vazduh slade omamni mirisi začinskog bilja. Jedne večeri, pošto okonča svoju vožnju, raspusti krilate pastuve da se okrepe ambrozijom nakon obdanog kasa i predade smenu noći, Sunce preuze lik Leukotojine majke i uđe joj u devojačku sobu. Zateče je kako sa dvanaest sluškinja spretnim prstima okreće vreteno, poljubi je kako bi i majka i kaza devojkama da iziđu, ne bi li nasamo porazgovarala sa ćerkom.
Odoše sluge iz sobe, a bog bez svedoka s njom osta
pa poče: ’Ja svakoj godini merim dužinu, moj pogled
doseže svuda, sve videlo zemlji ja dajem i vid sam
čitavog sveta, a ti si za oko mi zapala samo.’
Zacepta ona: ispustiše drhtavi prsti vreteno,
pade joj pređa. U strahu još lepša! Svoj istinski izgled,
bljesak svakidašnji, Sunce u jednome povrati trenu…
Devojku prepade nenadni prizor, al’ sjajem je odsjaj
osvoji: podleže sili božanskoj, ni glasa ne pustiv.
Osim što je zaboravio na svoja božanska zaduženja, Helije je, lud od ljubavi za Leukotojom, zapostavio sve druge svoje milosnice i ljubavnice: i Posejdonovu ćerku Rodu, i Faetonovu majku Klimenu i Okeanidu Persu, majku čarobnice Kirke, pa čak i nimfu Klitiju, koju je grlio s naročitim žarom, a koja mu je na ljubav odgovarala naročito strasno. Doznavši da je na njenom mestu sad neka druga i da je zanemarena, ta Klitija upade u vatru ljute ljubomore koja poče da je peče i žari. Od jeda, raspriča unaokolo da princeza Leukotoja nije čedna devojka kojom je smatraju, pa najzad i kralju, ocu Orhmanu, prokaza tu preljubu…
… A on goropadnik naravi preke:
zalud kći molila, zalud ka Suncu ispružala ruke
’On me’, govorila ’nedužnu uze na silu!’ Sve zalud:
živu je zakopa, silu joj nahrpi zemlje po grobu…
Diže se Helije pomoć da pruži, rasu joj zrake po humci i otvori svetlošću putić kroz koji će promoliti glavu, no to već beše kasno – nije se, jadnica, mogla podići, ugušila je zemlja težinom.
Kažu da ni za čim tako gospodar pastuva krilaša
nije tugovao Faeton otkad mu pade od ognja.
Trudio on se silinom svih moći da ledeno telo
opet oživi, toplotu da sjajnim mu zracima vrati –
Sudbina protivno težnjama stade. Mirišljavi nektar
bog onda posu i grobom i telom, pa s najcrnjom tugom
prozbori plačno: ’Dosezaćeš ipak u etarske vise’
Nebeskim nektarom skvašeno telo u jednom se trenu
rastopi onde i predivnim mirisom natopi zemlju;
iz nje se podiže tamjanov prutić, niz humku mu tanki
siđe korenak, a krunica krošnje iz grobnice izbi.
Tako je nastalo tamjanovo drvo.
Klitija, međutim, ništa nije postigla. Sunce je više nikad nije pomilovalo, voljeni Helije joj se nikada nije vratio. Tugujući i danju i noću, sama, luda od bola i patnje na goloj presedela steni.
Devet je svitanja provela tako, bez hrane i vode
žeđ samo suzama svojim i rosom je tažila bistrom;
nije se makla sa zemlje, bez prestanka šećućem bogu
lice posmatrala, glavu ka njemu okretala stalno.
Udovi, kažu, za zemlju prionuše njeni, donekle
bledost ih oboji smrtna, te beskrvna postade biljka.
Odnekle rumen pak ostade njena, pa cvet ljubičici
sada je nalik. Iako je sapinje koren, ka Suncu
stalno se vrti, promenjenog lika i dalje ga voli.
Tako je nastala biljka koju mi zovemo vanilija ili vanilin grm, zbog mirisa, naravno – sve se to zbilo na mirisnom persijskom tlu. U grčkom imenu te biljke ostala je sačuvana priča: Heliotrope znači ona koja se okreće za Suncem. Engleze je, izgleda, najviše inspirisala boja cveta, pa se za jednu nijansu ljubičaste na njihovom jeziku kaže heliotrope, a malo posivljena je heliotrope gray.
Drugih izvora za ovakav epilog mita o Sunčevoj ljubavnoj muci nema i ne znamo šta ili ko ga je inspirisao. Najozbiljnije optužbe padaju na onoga što mu je obezbedio večnost ili besmrtnost koja traje poslednje dve hiljade godina, ako se insistira na preciznijem računanju.
Ako ste željni lepog mirisa, u aprilu posadite vanilin grm. Za ukus večnosti, da biste bolje razumeli sve metamorfoze koje vam ispostavljaju nadolazeće i nove godine – pa, eto, imamo Ovidija. Živog i neštedimice inspirišućeg poslednjih dve hiljade godina, ako se insistira na preciznijem računanju.
piše: Anđelka Nastić
decembar, 2018.
