piše: Ana Samardžić
Mnogo pre Instagrama i trenda da se fotografišu jela pre obroka, pojedini umetnici su svoj osećaj za detalj, vežbali, između ostalog, i na mrtvoj prirodi čiji je neizostavni deo često bila hrana, uglavnom voće i povrće, a katkad i životinjsko meso. Iako je mrtva priroda imala za cilj da podseti na prolaznost života, nekada se hrana u umetnosti, a posebno u vizuelnoj kulturi, predstavljala da podseti na njegovu slatku stranu. Sladak život ne ide bez slatkiša, a na trpezu se desert iznosi kao najslađe za kraj.
Mikelanđelo Karavađo, Mrtva priroda sa voćem na kamenu, oko 1605–1610.
Za razliku od Karavađove čuvene korpe sa voćem o kojoj je MoonQueen pisala u jednom od prethodnih brojeva, ova mrtva priroda je zapravo življa, iako, kao i svaka, nosi određenu dozu poruke memento mori (seti se smrti). Suprotno voću predstavljenom na prvoj mrtvoj prirodi, koje je polako počelo da truli, na ovoj slici voće (i poneko povrće) deluju vrlo sveže i sočno. Dinje, lubenice, tikve, smokve, jabuke, narovi, šljive, breskve i grožđe čine bogatu trpezu, suprotno hladnom, sivom i pomalo oštećenom kamenu na kome stoje. Iako jabuku (i uopšte voće) danas uglavnom ne priznajemo za slatkiš, kao što je rečeno u jednom od prethodnih tekstova, ona se nekad smatrala pravom poslasticom.
Mari Antoan Karem, crteži za Kraljevski pariski kuvar poslastica, 1834.
Mari Antoan Karem bio je prvi francuski kuvar-šef odnosno prvi kuvar koji je spremanje jela doveo na nivo umetnosti i stekao slavu radivši u kraljevskim krugovima u Parizu. Bio je poznat po složenim središnjim konstrukcijama jela na više nivoa oko koga je smeštao svoje deserte, kakve možemo da vidimo i na njegovim crtežima objavljenim u kuvarima čiji je on bio autor, a koje su inspirisane arhitekturom. Smatra se izumiteljem velikog nugata, velikog melanža i drugih poslastica. Uz pomoć poslastičara Silvana Bejlija otvorio je svoju poslastičarnicu u pariskoj Ulici Mira (Pâtisserie de la rue de la Paix) koju je održavao do 1813. godine.
Uroš Predić, Dečak pred izlogom poslastičarnice, 1879.
Deca znaju da nema poslastice bez šećera i čokolade.Više od pola veka pre crtanog filma Negde u zemlji snova, koji znamo kao „Umočiću”, dečju čežnju za slatkišima sa druge strane stakla predstavio je Uroš Predić na ovom akvarelu. Dečak stoji pred atraktivno dekorisanim izlogom poslastičarnice u kome stoji natpis Gefrorenes (zamrznuto) i zanesen željom za slatkišima, primakao se staklu u nemogućnosti da se odluči za kolač, ali verovatno i u nemogućnosti da ga kupi. Predić je bio poznat i po brojnim portretima i ilustracijama dece, posebno u trenucima njihove igre ili nestašluka.
RouzO’Nil, reklama za Jell-O, 1917.
Američka umetnica Rouz O’Nil izgradila je uspešnu karijeru kao ilustratorka časopisa i knjiga, i kao veoma mlada umetnica, postala je početkom dvadesetog veka najpoznatija i najviše plaćena ilustratorka komercijalnih sadržaja u Sjedinjenim Američkim Državama. Stekla je bogatstvo i međunarodnu slavu osmislivši Kjupija (Kewpie), najrasprostranjenijeg i najpoznatijeg crtanog lika pre Mikija Mausa, nalik na bebu Kupidona. Veliku pažnju posvetila je časopisima, ilustrujući, između ostalog, recepte i reklame. Jedna od takvih je reklama za Dželo (Jell-O) brend najpoznatije želatinaste poslatice u to vreme, koja se našla i u martovskom broju časopisa The Ladies’ Home Journal za 1917. godinu.
E. M. Džekson, Voćni kup sa sladoledom, devojka soda majstora, 1928.
Elbert Mek Grin Džekson ili E. M. Džekson američki je umetnik, poznat po ilustracijama u novinama i časopisima, prvenstveno The Saturday Evening Post. Kao i njegov savremenik Norman Rokvel, Džekson je ilustrovao svakodnevne scene američkog međuratnog i posleratnog društva. Ova ilustracija predstavlja soda majstora,odnosno poslužitelja i prodavca bezalkoholnih pića i sladoleda, i njegovu devojku kojoj priprema sladoled sa komadima voća i mrvicama čokolade.
Grupa autora, Karneval kolača, 1935.
Diznijev kratkometražni crtani film The Cookie Carnival donosi jednu verziju Pepeljuge kroz svet slatkiša. Keksić-devojka želi da postane kraljica karnevala kolača, a u tome joj pomaže jedan keksić-medenjak lutalica. Svaki kadar crtaća je ispunjen personifikovanim slatkišima: tortama, kolačima, mafinima, keksićima, lizalicama i bombonama od kojih je napravljen i ceo grad. Medenjak devojku priprema i transformiše u pravu lepoticu uz pomoć sastojaka za tortu i kolače: frizuru joj pravi od žutog fila, haljinu od papirne korpice za kolače, prekrivenu šlagom i raznobojnim filovima i ukrasima, ne bi li bila najslađa od svih.
Norman Rokvel, Radosti leta, 1940.
Majstor prikazivanja svakodnevice, Norman Rokvel, za naslovnu stranu lista The Saturday Evening Post, za čije je ilustracije bio stalno angažovan, ilustrovao je i ovu scenu sa dečakom na plaži koji se probija među suncobrane, noseći u obe ruke dva sladoleda koja su na letnjem suncu već počela da se tope. Iako znatno svedenom kompozicijom (plažu ni ne vidimo, već samo nabacane suncobrane), ne promiče nam njegov osećaj za detalj koji je uočljiv na naborima na kornetima, u kapljicama sladoleda, flasteru oko dečakovog prsta ili na porubu peškira.
Anton Pik, Ivica i Marica, 1942.
Kako drugačije zamisliti kuću veštice napravljenu od slatkiša iz bajke o Ivici i Marici ako ne kroz stihove tamo su kuće od čokolade, prozori su od marmalade. Iako veštica nije bila raspoložena za carstvo u kome caruje drugarstvo, holandski umetnik Anton Pik, poznat upravo po ilustracijama bajki, pružio je ovoj kući iz bajke braće Grim baš takav izgled na jednoj od svojih ilustracija iz 1942. godine.
Vajn Tibo, Torte, 1963.
Definitivno najpoznatiji i najplodonosniji slikar slatkiša, torti i kolača, američki slikar Vajn Tibo, čije smo delo pomenuli u jednom od prethodnih tekstova, nije se bavio samo ovim temama, ali je po njima postao prepoznatljiv. Njegove slike američkih posleratnih poslastica, čokoladnih, roze i žutih filova, toliko su privlačne da draže čulo ukusa preko čula vida. Na jednoj njegovoj slici, koja se čuva u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu, vidimo pravu malu kolekciju torti na kojima možemo da uočimo i teksturu boje koja podseća na šlag.
Sofija Kopola, Marija Antoaneta, 2006.
„Ako nemaju hleba, neka jedu kolače”, navodno je izjava kraljice Marije Antoanete za koju ne postoje pouzdani izvori ili se makar o njima debatuje i dalje. Za razliku od nerazumne i bahate kraljice, kako je uglavnom viđena, režiserka Sofija Kopola ju je u istoimenom filmu iz 2006. godine predstavila iz druge perspektive – kao previše mladu, nesnađenu i nesrećnu devojku sa velikim obavezama i odgovornošću. Film je kritikovan i zbog toga, ali i zbog brojnih anahronizama. Jedan od očiglednih, ali simpatičnih je onaj u sceni u kojoj kraljica sa dvorskim damama kupuje odeću i cipele i jede kolače, kada se u jednom kadru među obućom 18. veka pojavljuju starke, dok se u pozadini (ne slučajno) čuje obrada pesme I Want Candy grupe Bow Wow Wow iz 1982. godine. Međutim, kadrovi od kojih ide voda na usta su upravo oni u kojima se raskošni kolači brzinski smenjuju, a predstavljeni su kao prava mala umetnička dela.
septembar 2020.
