Pre okeana, pre zemlje, pre neba što natkriva sve to
u jednom jedinom liku je čitava priroda bila.
Haos mu ime bejaše: učamela sirova hrpa,
ništa no zbrkano breme svih prvih zametaka stvari
smršenih raskolom stalnim, na istome mestu zbijenih.
Metamorfoze su istorija univerzuma samo onoliko koliko moraju biti, koliko je potrebno za formalni, hronološki početak, namerno prividne dubine, bez insistiranja na mistici. Za realizaciju takve ideje najprikladnije je bilo novopitagorejsko učenje o metempsihozi, o seobi duša, i hijerarhijskoj povezanosti svega što postoji. Te će veze Ovidije predočavati čitaocu gde god može i kroz svih petnaest pevanja će nas, manje ili više eksplicitno, navoditi da ih uviđamo i pronalazimo.
U haosu, toj bezobličnoj masi, nalazile su se klice svega. Postojali su vazduh, voda, zemlja, vatra, svi kvaliteti i osobine, ali Sunce nije sijalo, nije postojao Mesec i ništa – tu nas Ovidije podseća o čemu zapravo govori – nije imalo svoj oblik: nije se moglo hodati zemljom, niti plivati vodom, niti je vazduh bio svetao i prozračan. U toj gomili sirove materije svako svojstvo se neprekidno borilo sa sopstvenom suprotnošću: toplota sa hladnoćom, vlažnost sa suvoćom, mekoća sa tvrdoćom, bestežinske stvari sa teškima… Takvo zamešateljstvo je mogao razrešiti jedino viši entitet, neimenovano božanstvo, neko poput Platonovog Demijurga, ili čak, kaže ateista Ovidije, Priroda koja je bolja od svakog božanstva. Stupivši na scenu, raspliće iskonsku zbrkanost iz koje izdvaja četiri elementa o kojima govori Empedokle a potom i stoičari, miri ih, uspostavlja harmoniju i slaže ih, zamišlja Ovidije, po težini:
Ognjena kosmička Sila po svodu nebeskom tad bljesnu
i sebi sagradi zamak vrh svega, na najvišem mestu.
Najbliži uz nju je vazduh, i mestom i svojom lakotom;
Odmah uz njega je kopno – težina ga sopstvena stiska
idrevna vuče počela; a poslednja opteče voda
zauze najdalje mesto i zagradi očvrslu Zemlju.
Za većinu grčkih mislilaca, a shodno tome i rimskih,na njih oslonjenih, kosmos je geocentričan, a kosmogonije antropocentrične. Tom idejom se vodi i Ovidijev „Demijurg” , te najpre Zemlju valja u veliku kuglu, a potom je obezbeđuje i sve drugo što ljudima treba: da nastanu reke, jezera i vrela, planinama zapoveda da se dignu, poljima da se rašire u plodne njive i livade, uspostavlja atmosferske pojave, deli planetu na pet toplotnih zona (dva hladna, polarna pojasa, dva umerena i jednu vrelu – ekvatorijalnu), razmešta mekane oblačke, ali i olujne oblake, svadljivoj braći, Euru, Zefiru i Boreju vetrovima, određuje jačinu, deli im strane sveta i polja delovanja… Najzad, sve prekriva prozračnim etrom kroz koji će raskošno prosinuti zvezde.
No, jošte ne bi stvorenja prisebnijeg, svesnijeg bića,
kadrog da pameću svojom visoko do smisla se vine
svemu gospodar da bude. Tad čovek se rodi…
Čovek je vrhunac Ovidijeve kosmogonije i zauzimaće centralno mesto do kraja Metamorofoza. Za nastanak ljudi Ovidije nudi dve pretpostavke: ili ih je Tvorac boljeg sveta načinio iz svoje božanske klice, ili ih je pak Prometej izvajao prema likovima bogova, mešajući kišnicu sa zemljom u kojoj je ostalo tragova etarskog semena. Kako bilo, za razliku od svih drugih stvorenja koja sagnuta gledaju u zemlju, čovek je dobio uzvišene oči pa i „zaduženje” da ih podiže ka zvezdama i tamo traži nebesnike.
Na prikaz nastanka sveta se nadovezuju slike četiri razdoblja ljudskog postojanja koja se nižu gradacijski, ka najgorem: od zlatnog, Saturnovog doba blagostanja, preko nešto lošijeg srebrnog i iole podnošljivog bronzanog, do, najzad, gvozdenog doba, vreme kovanja oružja, besnih ratova nemorala, pljački i razbojništva, beščasno vreme u kome su bogovi već napustili ljude i kada, kao poslednja, odlazi i čedna boginja Pravda.
piše: Anđelka Nastić
januar, 2018.
