Intervju vodila: Redakcija KUŠ!-a
Sa ovakvim tematskim brojem, nije bilo drugog izbora za intervju do razgovora sa nosiocima i pokretačima najveće mirne pobune na svetu – našim studentima! Za početak, naglašavamo da naši sagovornici odgovaraju isključivo iz svog ugla, i njihovi odgovori ne predstavljaju zvanične stavove njihovih respektivnih fakulteta. Takođe, pošto je većina izrazila želju da ostane anonimna, odlučili smo da svakog od njih predstavimo samo njihovim Fakultetom i mestom odakle su.
Iz različitih krajeva Srbije, sa različitih fakulteta, ali svi sa istim ciljem – bilo nam je veliko zadovoljstvo i čast da predstavimo glas protesta iz, maltene, prvih redova.
Kako ste se odlučili da učestvujete u protestima, i kako je na to reagovala Vaša okolina?
Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu (Kosovska Kamenica): Lično sam odlučio da učestvujem u blokadi kad se desio incident ispred Fakulteta dramskih umetnosti. Tada se vest proširila i do našeg fakulteta i onda smo krenuli da razgovaramo i to se proširilo po celom fakultetu. Naravno, i pre samog incidenta postojala je želja za pobunom, ali način na koji sam želeo da dođe do promena nije bila blokada; međutim, kroz plenume i takav vid organizovanja upoznao sam novi način borbe za prava i bolji sistem. To su, naravno, bila pitanja vezana za rad institucija, da li one rade dobro, i tako se i došlo do borbe za pravdu, pravosuđe… Onda smo se sastajali kako bismo doneli odluku o tome da li mi ulazimo u blokadu.
Moji roditelji na početku uopšte nisu ni znali, ja sam sa Kosova, pa oni ni nemaju protok informacija koji mi u Beogradu imamo, gledaju samo TV i to je to. Oni na to gledaju kao da je haos na ulicama, pa sam se na takav korak odlučio iz bezbednosnih razloga. Pritom, oni nisu politički aktivni da bi znali o čemu se radi, pa bi mi rekli „nemojte sada vi da idete da ginete”, onako roditeljski. Rekao sam im da nisam lično stupio u blokadu, nego da je onako kako i čuju, da smo na faksu, da ne radimo, dobri smo, u domu sam… Prijatelji i kolege sa fakulteta su podržavali i bili u toku sa dešavanjima. Mislim da je generalna situacija bila takva da su svi hteli da blokiraju.
Akademija umetnosti u Novom Sadu (Novi Sad): Ja sam na protestima od kad sam bila mala, roditelji su me navikli na to da ne treba da se bojim, nego da budem glasna i vokalna oko nečega što mislim da ne valja u državi u kojoj živim, uslova života, nepravde… bila sam i na protestima pre ovih. Kada sam videla da se mi, studenti, bunimo ili možda bolje reći budimo, jedini logičan korak je bio da se priključim borbi. Moja porodica je, kako sam već i navela, puna podrške kada je u pitanju moje oglašavanje u vezi sa nepravdom, a i većina prijatelja su mi istomišljenici. Naletala sam na probleme tu i tamo, baš zbog toga što sam toliko transparentna kada su u pitanju protesti, tekući problemi i akcije, ali s vremenom mi sve manje i manje smetaju neistomišljenici. Smatram da svako ima pravo na svoje mišljenje, čak je i dobro ući u dijalog sa ljudima koji imaju dijametralno različit stav po pitanju nekih problema. To je odlično, kada uslovi za dijalog postoje, kada sagovornik na miran i trezven način pristupi dijalogu, što, nažalost, često nije bio slučaj.
Veterinarski fakultet u Beogradu (Beograd): Odlučila sam da se pridružim svojima kolegama u ovim protestima, kako bismo se zajedno izborili za državu nezavisnih institucija i pravde, pa samim tim i našu bolju budućnost. Od svoje najuže porodice imam potpunu podršku, štaviše, često smo zajedno na protestima. Iako zaista imamo veliku podršku građana, ponekada naiđemo i na negodovanje. Međutim, zaista smatram da je u najvećem broju slučaja to rezultat nedovoljne obaveštenosti.
Filološki fakultet u Beogradu (Zrenjanin): U novembru smo svi, verujem, sedeli duboko pogođeni i pratili dešavanja u državi. Ubrzo nakon situacije kod FDU-a i potom proglašavanja blokade, neko je rekao da i filolozi uskoro blokiraju. U startu sam znao da moram da budem tamo, te sam, bez pakovanja, otišao na fakultet, što je rezultiralo time da sam spavao na jakni raširenoj na podu, bez jastuka ili ćebeta. Okolina je isprva bila ubeđena da je to neka akcija u trajanju od nedelju-dve; meni je nekako odmah sve delovalo ozbiljno i veliko. Što se roditelja i porodice tiče oni su, naravno, od samog prvog dana uz mene, a jedina muka im je što ne spavaju i oni po fakultetima.
Možete li nam reći kako je izgledao jedan Vaš dan tokom protesta?
Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu (Kosovska Kamenica): Jedan dan na faksu izgleda tako što se skupimo u 11.52č na petnaestominutnom odavanju pošte žrtvama pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Nakon toga kreću sastanci radnih grupa, pa nakon sastanaka na Fakultetu primenjenih umetnosti imamo megaplenum, gde učestvuju svi fakulteti Univerziteta umetnosti koji iznose svoje odluke koje se izglasavaju. Izložbe koje smo održavali krenule su sa samom idejom o izložbi, nakon toga su studenti na svojim matičnim fakultetima imali sastanke, zatim su svoje ideje izneli na megaplenumu, gde smo diskutovali o tome šta, gde i kako. Sve je krenulo u Galeriji FLU, gde se i održala prva blokadna izložba. Onda smo se svi udružili, imali sastanke, oformili posebnu grupu vezanu za izložbu, svaki fakultet imao je svoj deo koji bi izložio, ali smo sve te delove spojili u celinu. Galerija nam je otključala vrata i dozvolila nam da radimo šta god hoćemo sa tim prostorom.
Zatim smo radili plakate i kataloge, koji nisu koštali puno i obezbedili smo ih u najvećoj meri putem donacija bivših studenata, tj. profesora koji su sada umetnici. Taj novac smo u početku koristili za hranu i ostale stvari koje na fakultetu nemamo, a kada je došla ideja za izložbu, deo sredstava izdvojen je u te svrhe, najviše za štampanje. Doduše, neke štamparije su nam se javile i ustupile nam njihove usluge po znatno nižoj ceni, neke čak i besplatno. Na dan izložbe bilo je puno ljudi, a u narednih par nedelja trajanja izložba je bila stalno otvorena za posetioce. Sama ideja izložbe došla je tako što smo, kao studenti umetničkih fakulteta, osetili želju da vizuelno prenesemo naše ideje, dakle da ne bude isključivo zatvorenog tipa – plenum – već da se stav studenata Univerziteta umetnosti vidi javno.
Akademija umetnosti u Novom Sadu (Novi Sad): U poslednje vreme ima dosta protesta, svest građana, ali i dosta stručnjaka iz različitih sfera se podigla na noge i odlučili su sami da organizuju neke akcije, pored naših studentskih, što mislim da je neverovatno – od osnovnih škola, do advokata, poljoprivrednika, ansambala pozorišta… Ovih poslednjih par nedelja mi je svaki dan upečatljiv što se tiče protesta, jer idem sa jednog na drugi, ali mi je definitivno omiljena funkcija na protestu da budem redar, na bilo kom položaju. Nedavno sam i vozila bajs od Aranđelovca do Kragujevca, deo putanje biciklističke. To je bilo predivno, sva lica koja smo videli u mestima kroz koja smo prolazili, doček koji smo imali u Kragujevcu, pauza kod Marićevića jaruge, mesta gde je podignut Prvi srpski ustanak… Imam mnogo utisaka sa te vožnje, bilo je predivno iskustvo.
Pošto idem na Akademiju umetnosti, nekad se priključim i akcijama izrade transparenata, što uvek bude lepo, dobra energija među grupom iako je dosta dug proces izrade. Takođe sam i u dosta radnih grupa, pomažem oko logistika protesta, nekada budu dani pred veliki protest gde budem po plenumima i sastancima radnih grupa ceo dan, bude ih po šest-sedam. Budem dosta iscrpljena, ali ne posustajem zato što mi svaki put bude drago kada vidim da se svi mi okupljamo zarad nečega što nam svima baš mnogo znači.
Veterinarski fakultet u Beogradu (Beograd): Na protestu koji se održao na Auto-komandi, kao ekipa prve pomoći, bili smo tu za naše kolege i građane tokom svih 24 sata. Ljudi su se menjali po smenama, a neki od nas su bili tu sve vreme. Tokom celog protesta smo obilazili ljude, kako bismo bili u mogućnosti da brzo reagujemo. Na kraju smo svi bili jako umorni, ali srećni što su svi bili bezbedni.
Filološki fakultet u Beogradu (Zrenjanin): Najradije bih opisao šetnju do Novog Sada – puno suza i lepih osećanja, topline i katarze, zajedništva. Rekao bih da je reč napor možda poslednja kojom bih opisao taj dan, a verujem da se kolege slažu sa mnom. Budući da redarim i na fakultetu i na protestima, prijavio sam se da budem redar i na ovoj šetnji, što nije palo naročito teško – možda smo koji kilometar više morali da pređemo u tom neprestanom trčkaranju. Dužnost redara u ovom slučaju najviše je podrazumevala to da se održi tempo i da se koordiniše grupa ljudi, kako se ne bi pravili ogromni razmaci. Pored toga, pomagali smo onima koji nisu mogli da nastave i raspoređivali i delili donacije građana. Ono što mi je najviše obeležilo šetnju jesu reakcije građana, razgovori sa njima, njihovi izrazi lica i predivni gestovi. Ljubav i solidarnost su zaista cvetali u vazduhu.
Možete li nam opisati jedan ili par susreta sa građanima (bila to deca, odrasli ili penzioneri) koji su na Vas ostavili najjači utisak?
Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu (Kosovska Kamenica): Ljudi koji donose donacije na fakultet – meni je to nekako najviše drago, jer ljudi stanu, izvuku kese i neće uopšte da uđu unutra, i onda kada ih mi pustimo da uđu da nam pomognu da ostavimo stvari, potpuno se oduševe kada uđu u tu, sada zatvorenu celinu fakulteta, da vide kako je. Onda napravimo sa njima krug da vide šta se dešava, i njihov doživljaj svega na mene uvek ostavi najveći utisak, jer su srećni kada vide celokupnu atmosferu.
Akademija umetnosti u Novom Sadu (Novi Sad): Baš pre neki dan mi se desilo da mi, dok sam redarila na protestu, tokom šetnje, na pešačkom prelazu prekoputa maše jedan dečak i bodri nas sve koji prolazimo. Drugarica i ja smo mu rekle da nam se priključi ako želi, na šta je on dotrčao do nas i nakon što nam je rekao hvala i svaka čast, pitao nas je da li smo gladni, da li nam treba hrane. Mi smo mu rekle da ne treba ništa on nama da daje i da je divan, da ako želi, može da šeta s nama, na šta je on rekao da mu je jako krivo što ne može, jer mora da ide u bolnicu, jer mu je tamo mama, mora da joj odnese ručak. Nakon toga nam se zahvalio još par puta i rekao da samo nastavimo i otrčao je nazad, odakle je došao. Taj dečak je imao možda deset-jedanaest godina. Ima nebrojeno puno takvih interakcija, svi mi, studenti smo ih iskusili, da li sa ljudima od 7 ili 77 godina, gde nam se zahvaljuju, plaču, grle nas. Ti momenti su nešto najlepše što sam osetila tokom svega ovoga, ti iskreni ljudski susreti.
Veterinarski fakultet u Beogadu (Beograd): Najjači i najtužniji utisak na mene su ostavili zabrinuti roditelji, bake i deke koji su izašli sa nama u protestnu šetnju nakon što je naša koleginica Sonja udarena kolima. Oni su nas zaista gledali kao svoju decu, iako nas ne poznaju. Probudila se svest među građanima da se svakome od nas ta situacija može desiti i da ćutanje više nije opcija.
Filološki fakultet u Beogradu (Zrenjanin): Tokom prve etape šetnje do Novog Sada, u Batajnici nas je dočekala žena u kolicima, bez nogu, koja je držala medenjake i tapšala sa suzama u očima. Bilo je nebrojeno mnogo lepih susreta na toj šetnji, a i na protestima uopšte, ali ovaj me je naročito pogodio. Do tada sam se još i držao, ali posle tog prizora, iskreno – slomio sam se. Emocije su preuzele, nisam mogao da se saberem, mislim da sam tek tada shvatio šta se zapravo događa i koliko smo mi lepog uspeli da probudimo u narodu, tog lepog što je pritajeno sedelo ali je uvek, uvek bilo tu.
Koliko kultura i njene institucije i radnici treba da učestvuju u ovim protestima, imajući u vidu da je srž svih studentskih zahteva da institucije treba da rade svoj posao?
Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu (Kosovska Kamenica): Mislim da treba da učestvuju mnogo, ali i da treba da imaju odgovornost, da znaju dokle mogu da idu da ne bi došlo do toga da rade nešto što nije u njihovoj nadležnosti. Treba da se drže kulture i da gledaju da ta kultura ne bude impulsivna, jer imam utisak da se to dešava puno puta. Imaš izložbu, radionice, bazare, to sve ide jedno za drugim, nema vremena da se sadržaj sortira i da bude promišljen, a mislim da je to jako bitno. Mislim da, ako bismo pravili previše sadržaja, misleći na nas vizuelne umetnike, onda bismo samo prenatrpali i pravili veće zagađenje. Cilj nije kvantitet, već kvalitet. Smatram da u tome treba da budemo sistematski, da izaberemo ono što je stvarno bitno, istinito i iskreno. Impulsivno u većini slučajeva bude iskreno, ali sada imamo malo veću odgovornost i moramo da budemo sigurni da to impulsivno ne bude nešto loše. Ti si odgovoran za svoj impuls, a pošto su izložbe koje mi radimo grupne, ne stoji tvoje ime i prezime, već svojim doprinosom stvaraš utisak o svima koji učestvuju.
Pitam se zbog čega nama galerije odjednom daju prostor bez ikakve provere i selekcije, sve je ostalo na nama. I to galerije kod kojih sam ja ranije nekoliko puta zaredom konkurisao i nisam mogao da dođem na red, a sada su sva vrata otvorena da možemo da izlažemo bilo šta. Ako oni to ne kontrolišu, i ako ne postoji određena kontrola od profesora, sve je na nama. Kao studenti ne verujem da možemo biti sto posto sigurni šta je ispravno, ali uvek možemo da se držimo onoga što je iskreno.
Kultura treba da se nastavi, sa primesama onoga što se dešava. Da to bude deo koji će svako od nas da da. Trebalo bi svi da učestvuju, ali da budu svesni svoje odgovornosti i da se držimo onoga što će ostati kultura i umetnost. Znamo iz prethodnih iskustava da je ostalo samo ono što vreme nije moglo da obriše i proguta, sa tim nekim idealima bi i mi trebalo da damo naš doprinos. Iz moje vizure, kao grafičkog dizajnera, mislim da treba izabrati ono čime bi se taj umetnik najbolje predstavio, da to bude stvarno iskreno i stvarno dobro, iza čega bi mogao da stane i nešto čime bi se i nakon svih događanja bavio. Umetnost mora da bude društveno angažovana, jer nastaje u tom društvu, ta veza uvek postoji. Čim se izlaže i ima komunikaciju sa drugima, ona postaje angažovana. Umetnik iz okruženja izvlači ono što može da vidi i da pruži potpuno drugu vizuru toga, a to je ova realnost.
Akademija umetnosti u Novom Sadu (Novi Sad): Moje mišljenje je da je neophodno da radnici u kulturi i institucije učestvuju u protestima, jer podrška od njih i taj vid podrške nama mnogo znači. Da znamo da nismo sami, da ljudi stoje iza nas i da ne radimo ovo sve uzalud. Dosta kolektiva, struka i pojedinaca je odlučilo da stane i da pruži podršku na takav način i to nam stvarno daje vetar u leđa. Takođe, mislim da bi podrška od institucija i njihovo oglašavanje bilo nešto što bi pomoglo našem pokretu i borbi da se još više čuje i dobije više na kredibilitetu.
Veterinarski fakultet u Beogradu (Beograd): Smatram da predstavnici kulture ne smeju ostati nemi pred celom ovom situacijom, s obzirom na to da smo svi mi svedoci njihovog stalnog degradiranja. Volela bih da se u budućnosti više čuje i poštuje glas obrazovanih ljudi, a svakako je kultura neizostavni deo našeg društva.
Filološki fakultet u Beogradu (Zrenjanin): Kultura i revolucija su neodvojive. Puni smo bunta, energije, raznih pomešanih, ali pre svega izuzetno snažnih osećanja, a to sa sobom povlači i kreativni naboj, te je veoma važno da tu umetničku energiju negde i usmerimo i prikažemo. Bio sam tu i pri oslobađanju SKC-a, i moram da naglasim važnost toga za sve nas. Iako je to paralelna borba sa osnovnim studentskim zahtevima, ona može da donese mnogo koristi u pogledu jedinstva, motivacije i kreativnog ispoljavanja. Između ostalog, Studentski kulturni centar je još jedna institucija, koja takođe ne obavlja svoj statutom propisani posao.
Studentski bunt podstiče nas sve da svuda iz korena časnim putem menjamo ustaljeni poredak, da prestanemo da pristajemo na mediokritet, da se decenijama navikavamo na ćuti, može i gore. Mi prosto zahtevamo da se poštuju zakoni, propisi i volja naroda, a mislim da je borba za oslobađanje kulture samo još jedan način da doprinesemo tom pokretu za bolje sutra. Borba za kulturu debelo kasni, ali smo odabrali od svih vremena baš ovo – krajnje – da se pokrenemo i probudimo.
Pošto se ovaj intervju radi tokom februara, a izlazi prvog marta, kakva su Vaša očekivanja i želje od protesta u Nišu 1. marta?
Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu (Kosovska Kamenica): Mislim da će biti kao i u Novom Sadu i Kragujevcu, hoću da odem, da vidim i da to doživim u tom trenutku. Jasno je nakon prethodna dva okupljanja da će biti puno ljudi. Opština Medijana u Nišu 1. mart proglasila je za Dan studenata, što daje dodatnu notu. Sigurno će biti jako zabavno i korisno.
Akademija umetnosti u Novom Sadu (Novi Sad): Moja očekivanja su, kao i za Kragujevac, da se konačno digne svest o tome kako smo uspeli kao Srbija da se ujedinimo, decentralizujemo i pokažemo ozbiljnu solidarnost. Smatram da je jako važno da se kao univerziteti ujedinjujemo i umrežimo, ali i mislim da je od velike važnosti da se sretnemo i kao državljani iste zemlje, da vidimo da se borimo za istu stvar.
Veterinarski fakultet u Beogradu (Beograd): Volela bih da se u Nišu okupimo u što većem broju i ponovo pokažemo da smo jedna velika složna zajednica, koja je spremna da se bori za svoju budućnost.
Filološki fakultet u Beogradu (Zrenjanin): Očekujem lepo vreme, dobru energiju, gostoprimstvo Nišlija i, naravno, veliki broj ljudi. Dostojanstvo ne moram ni da očekujem; znam da ćemo se pokazati kao što smo i do sada, i da ćemo počistiti ulice za sobom i očuvati istu onu atmosferu, bez incidenata, onakvu kakva ovakvom skupu i priliči. Što se želja tiče, veoma jednostavno, voleo bih da ovo bude najmasovniji i najuspešniji skup do sada, a želim i da mi se prva poseta Nišu ureže u srce i ostane u krvi dugo, dugo.
Za kraj, možete li da preporučite knjigu, sliku, pesmu, predstavu i/ili film za koje mislite da bi bili inspirativni učesnicima protesta?
Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu (Kosovska Kamenica): S obzirom na to da smo ovaj intervju radili u SKC-u, predložio bih film Paklena pomorandža Stenlija Kjubrika, daje mi takav utisak.
Akademija umetnosti u Novom Sadu (Novi Sad): Preporučila bih predstave Tri zime i Pillowman, obe su deo repertoara Pozorišta Promena, od filmova 78 dana, Heroji radničke klase, Za danas toliko i Otac na službenom putu. Od knjiga bih preporučila Kugu od Albera Kamija, a od pesama Ljubav od Bojane Vunturišević, Imam pesmu za sve ljude od benda Suncokret i Želje od Prototipa. I za kraj, ne mogu a da ne preporučim pesmu Svi u blokade od naših studenata muzičke produkcije!
Veterinarski fakultet u Beogradu (Beograd): Volela bih da preporučim film Kordon, reditelja Gorana Markovića i pesmu Šejn grupe Haustor.
Filološki fakultet u Beogradu (Zrenjanin): Muzika – sjajni Žil-Skot Heron i The Revolution Will Not Be Televised, a pored toga Daft Punk – Revolution 909 (valja i krajnje bizarni spot pogledati). Najzad, Fontaines D.C. koje očekujemo u junu u Beogradu, a naročito album Skinty Fia koji je prožet nekim od najbolnijih i najlepših iskaza istinskog rodoljublja i bunta u savremenoj muzici.
Književnost – u poslednje vreme časopis Zenit, koji mi se čini da nikad nije bio aktuelniji, a dostupan je, između ostalog, i na internetu u svojoj celini. Naročito bih istakao deseto i 43. izdanje časopisa, sa nekim od meni najdražih izbora svetske i regionalne poezije, od Majakovskog do Dedinca.
Slika – mislim da usled svih aktuelnih događanja najsnažnije do sada doživljavam slike Paje Jovanovića – svima dobro poznate Seoba Srba i Takovski ustanak.
Film – La Haine, da ne dužim, ko je gledao zna, ko nije, šta čeka?! Istakao bih samo podnaslov filma – mržnja mržnju rađa. Premoreni smo od mržnje, umorni od podela i atmosfere besa i straha, ali siguran sam, ipak, da će ljubav i toplina na kraju nadvladati.
mart, 2025.
