Šta je zajedničko Ahilu, Ajantu, Jasonu, Perseju i Tezeju, dakle samoj eliti među grčkim herojima?
Odgovor je – Hiron.
Davno pre pobune bogova, titan Kron, potonji otac Zevsov (i mnogih drugih bogova) radio je ono po čemu će mu najčuveniji sin kasnije takođe postati poznat, ali i ozloglašen: zavodio je smrtne žene i nimfe. Moram još jednom na napomenem, „zavođenje” je kod Grka često ublažena varijanta opisa.
U jednom od svojih ljubavnih pohoda, Kron, pretvoren u konja (jer zašto da ne) zavodi nimfu Filiru koja potom na svet donosi Hirona.
Od trenutka kada je donesen na svet, videlo se da je u pitanju izuzetna pojava. Za početak, Hiron je bio kentaur. Ali za razliku od ostalih kentaura, koji su na svet doneseni spajanjem Sunca i kišnih oblaka, Hiron je začet od strane titana i nimfe. Ovo mu je dalo besmrtnost, koju drugi kentauri nisu imali, dalo mu je donekle različit izgled, jer, dok su ostali kentauri bili spoj ljudskog tela, do torza, koji posle zamenjuje telo konja, Hironu su i prednje noge bile ljudske. Barem nam tako govore određene grčke vaze sačuvane iz antičkog perioda.
Osim fizičkog izgleda, Hironova priroda se drastično razlikovala od drugih kentaura. Dok su ostali kentauri bili stvorenja čistih strasti i to uvek onih najnižih, Hiron je bio inteligentan, civilizovan i nežan. Delom je to dugovao poreklu, a delom i vaspitanju koje su mu pružili Apolon i Artemida. Bogovski par ga je takođe naučio vidarskim veštinama i pričalo se da je po tome jednak Apolonu, astrologiji kao i proricanju, ali i umeću sa oružjem, naročito streljaštvu, u čemu su i Apolon i Artemida bili nadaleko čuveni.
Njegova priroda i obrazovanje učinili su ga savršenim učiteljem, pa je u svom domu, na planini Pelion, podizao generacije kasnijih grčkih heroja.
Najčuveniji mit koji se dovodi u vezu sa Hironom, koji objašnjava i nastanak sazvežđa Strelca, jeste priča o Hironovoj smrti: loveći erimantskog vepra, na svom četvrtom podvigu, Herakle je svratio u Hironovu pećinu, na planini Pelion. Hiron, takav kakav jeste, velikodušno je primio velikog heroja i poslužio ga večerom. U toku obroka, Herakle je zatražio vina i nagovorio je Hirona da otvori amforu svetog Dionisovog vina, koja je bila kod Hirona na čuvanju, kako bi se Herakle počastio. Jak miris vina, opio je kentaure u blizini pećine, koji razdraženi njime napadoše hironovu pećinu kako bi se dokopali vina. Da bi se odbranio od moćnih napadača, Herakle je bio prinuđen da upotrebi strele natopljene otrovom lernejske Hidre koju je ubio na svom drugom zadatku. Pretrpevši teške gubitke, kentauri su bili prinuđeni da se povuku, a Hiron, radoznale prirode kao i uvek, izvadio je strelu iz tela jednog mrtvog kentaura, pitajući se kako je moguće za jednu tako malenu stvar da ubije jedno toliko moćno stvorenje. U proučavanju strele, Hiron beše nepažljiv, ispusti je, a ona mu okrznu nogu i stvori ranu u koju se uvukao smrtonosni otrov.
Ovde, dragi čitaoče, Hironove muke tek počinju, jer Hiron beše bog (sin??) titana i nimfe, dakle besmrtan, te ga otrov nije mogao ubiti, ali mu jeste mogao život pretvoriti u stalnu agoniju bolova. Ironijom sudbine, jedan od najvećih vidara antičke mitologije mogao je da izgleči svakoga osim sebe. Posle devet dana nepodnošljivih bolova, Herakle uspeva da ugovori razmenu između njega i Zevsa, a koja se direktno ticala Hironove sudbine. Herakle, želeći da oslobodi Prometeja večne kazne da bude prikovan za stenu, dok mu orao svaki dan jede jetru, samo da bi ona preko noći zarasla, nudi Hironovu besmrtnost (i lišavanje dobrog kentaura muka) u zamenu za Prometejevu slobodu. Zevs pristaje na razmenu, a dirnut postupkom svog starijeg polubrata, koji je i umirući učinio dobro delo za drugoga, Zevs podiže Hirona na nebo u ono što nam je danas poznato kao sazvežđe Strelca, obećavajući da će Hiron živeti dokle god herojima i polubogovima bude bio potreban učitelj.
Mit nam govori da su osobe rođene pod znakom Strelca, koji vlada Zemljom od 22. novembra do 21. decembra, otvorene, radoznale, vesele prirode, mudre, pune znanja i prenošenja istog drugima.
Takođe nam, prikazom kentaurovog izgleda, dakle pola čovek, pola konj, ukazuje na dualnu prirodu ovih ljudi, koliko sklonih ljudskim idealima, toliko sklonih i jednom instinktivnijem, neobuzdanijem pogledu na život. Strelac je i suprotan znak Blizancima – predstavlja sukob mudrosti protiv inteligencije, odnosno jednog potpuno (neobuzdano) empirijskog shvatanja sveta i načina na koji se dolazi do (sa)znanja, spram čisto racionalističkih blizanačkih hipoteza i teorija.
Jupiter, vladajuća planeta Strelca, jeste onaj koji daje, širi znanje i pomera granice i, osim u izuzetnim slučajevima, uvek za posledicu ima pozitivan ishod. Ali i sam mit, u Hironovoj smrti, naglašava i potencijalnu opasnost koju ovakva priroda nosi sa sobom, a na nosiocima ovog znaka je da pronađu tačku u kojoj se njihova beskrajna radoznalost, nastala iz velike ljubavi prema svetu u kome žive, okreće protiv njih.
Srećno!
piše: Andrej Pipović
novembar, 2017.
