piše: Ivana Pavićević
Uzmimo u obzir da ksenofobija implicira verovanje da je stranac loš čovek. To bi značilo da je loš čovek Nemcima Grk, Grcima Albanac, Albancima Srbin, Srbima Kinez, Kinezima Japanac…Shodno prethodnoj logici, Azijcima je belac loš čovek, belcima Afroamerikanac, Afroamerikancima Meksikanac, Meksikancima Indijanac… Ista banalna logika bi se mogla upotrebiti na bilo koje karakterne, psihološke ili spoljašnje ljudske osobine. I naravno da bi to bilo samo puko nagađanje i potpuno besmisleno i banalno navođenje, jer u kolu koje se zove „stranac je loš čovek” ne može se ni u kom smislu uspostaviti red.
Zajednički element koji imaju kategorije poput ksenofobije, rasizma, nacionalizma, seksizma itd. jeste mržnja ili, tačnije, strah. Reklo bi se i da je migrant, „odliv mozgova”, gastarbajter ili izbeglica loš čovek. Ako je problem ove besmislene potrage, recimo, teritorija, onda možete biti stranac i u sopstvenoj državi, s obzirom na to da smo svi građani neke države – dakle, mi pripadamo njoj, a ne ona nama. Možda je svojina problem. Imamo papir koji tvrdi da smo vlasnici sopstvenog dvorišta. Ali šta ako iz komšijinog dvorišta dolazi preglasan loš izbor muzike ili, još gore, ako je njegovo dvorište lepše?! Da l’ treba da mu se razboli krava ili, još bolje, da mu bacimo našu preko ograde?
Mržnja koja oduvek postoji ka strancu, a naziva se ksenofobija, zapravo u korenu reči poseduje reč strah. Dakle ksenofobija je uistinu strah od stranca ili – strah od svega što je strano.
Ono što je sigurno, u ovom bunilu u kom se ne može uhvatiti ni početak ni kraj, jeste da je ovo pitanje problem same ljudske prirode. Samim tim, postaviti pitanje ili tražiti odgovor van nas samih je apsurdan, ali je svakako uvek potrebno iznova skretati pažnju na ovu pojavu, i to što je moguće efektnije.
Upravo to je i uradila rediteljka Bojana Lazić, 2013. godine, postavljajući na scenu Narodnog pozorišta Pirot predstavu Žabar po tekstu Rajnera Vernera Fazbindera. Efektno je skrenula pažnju na svevremenski problem ksenofobije, kao i „sindrom čopora” koji je psihološka pojava ukorenjena ne samo u ksenofobiji, već i u mnogim drugim društvenim pojavama. Najpoznatiji slučaj „sindroma čopora” su zapravo veštice iz Salema, što nas podseća na činjenicu da je lov na veštice jedna od iskonskih ljudskih osobenosti. „Sindrom čopora” se zapravo odnosi, sem na ponašanje životinja u krdu, stadu ili jatu, takođe i na „ponašanje ljudskih bića u demonstracijama, neradima i sportskim događajima, verskim okupljanjima, nasilju u rulji, ali i svakodnevnom donošenju odluka, osuda i u formiranju mišljenja”.
Kako je „sindrom čopora” zapravo i nastao na istraživanju ponašanja životinja, tako rediteljka gradi jedno animalno društvo na sceni, u kome glumci ove predstave neartikulisano vrište, epileptično oponašaju prizore seksa i nasilja, „partijaju” i „bleje” impulsima animalne društvenosti kod čoveka. U predstavi igraju Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Zoran Živković, Mihaela Stamenković, Borjanka Ljumović, Marta Keler, Danijela Ivanović, Aleksandar Đinđić, Aleksandar Aleksić i Slaviša Jovanović. Podela ujednačeno prikazuje kako mehanizme prenošenja misli ili ponašanja između pojedinaca, tako i šeme povezivanja između njih. Oni nam pružaju eksplozivan uvid u društvo u kome deža vi svakidašnjica podrazumeva udobnu besposlenost, radijski izbor muzike uz limenke piva i paklice cigareta. Prikazuju nam društvo u kome je nemoguće biti prihvaćen i postati deo njega ukoliko nemate predispozicije za stado. Ali i društvo iz koga je nemoguće izaći ukoliko počnete različito da mislite ili osećate.
Neuravnoteženost likova, njihove plahovite karaktere, nerazborita ubeđenja i neobuzdano bezobzirno ponašanje, scenskim pokretom potpomogao je Damjan Kecojević.
Scenograf Zorana Petrov, sa četiri reda masivnih fotelja i isledničkim neonskim svetlom, gradi vizuelno atraktivnu klaustrofobičnu scenografiju, dok gledaocu omogućava sopstveno učitavanje njenog značenja.
Predstava Žabar je u svojoj frenetičnosti provokativna, kulminativna i efektna predstava koja uperenim prstom opominje na apsurd i tragičnost opšte odbojnosti, ne samo prema strancu, već samim tim i prema svemu stranom. Skreće pažnju na neophodnost suočavanja sa sopstvenim strahovima kako bismo izbegli rizik od ponavljanja istih greški.
Ajnštajn je rekao: „Ludost je raditi istu stvar više puta i očekivati drugačiji rezultat.” Fazbinder je, u sopstvenom filmu Žabar citirao svog istomišljenika Jaka Karsunkea: „Bolje je praviti nove greške, nego ponavljati stare do besvesti.”
Predstavu Žabar možete pogledati na ovom linku:
Uživajte!
decembar, 2020.
