Intervju vodila: Aleksandra Vujić
Stefan Tićmi je već dobro poznato ime za koje se vezuje najpre roman Ja sam Akiko, ali i ništa manje fantastični Kaput od mahovine, Guguto Memeto, U’vatile me lutke. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su nagrada Politikinog zabavnika, plaketa Dečja knjiga godine na Međunarodnom festivalu Trg od knjige u Herceg Novom, a njegova dela uvrštena su među dvesta najboljih knjiga u izboru međunarodne omladinske biblioteke u Minhenu. Pojedini Tićmijevi romani su postali predstave, filmovi, animirani filmovi, murali…
Sada kad smo ga dovoljno nahvalili, vreme je da pređemo na prezanimljiv razgovor sa njim u kojem ćemo saznati šta Tićmi sluša, čita i jede, ali i ponešto o njegovom stvaralaštvu i generalnom odnosu prema životu i detinjstvu.
- Završio si Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, a potičeš iz porodice ćumurdžija. Kako si se našao u pisanju?
Moj život u Leskovcu i moj život u Beogradu povezuje vožnja. U rodnom gradu sam razvozio ćumur, a u glavnom gradu radim kao vozač u biblioteci. Što bi Šako Polumenta rekao – Sve su ceste moje sestre.mp3 To je dinamičan posao, izakulisni, pa ipak događajni, iskustveni. Ali svakako, mimo saobraćajne vreve, mimo sporta, literatura je moja preokupacija. Bila, a nadam se da će biti i dalje. Kako sam se tu našao – znam, kako sam se snašao – to ne znam. Na čitaocima i gledaocima, kao i uvek, ostaje ta procena.
2. Tvoja dela je teško žanrovski definisati i odrediti pišeš li za decu ili odrasle… Da li se trudiš da ih kategorizuješ ili ti prija da ona žive tako nesputana žanrovskim i starosnim odrednicama?
Verovatno fioka-društvo zahteva fioku-književnost. Koliko me to rafovanje muči, toliko se i trudim da baš i ne obraćam pažnju na to, već da stvaram onako kako mi se stvara. Na kraju krajeva, postoji dobra književnost i postoji loša književnost. To je jedna i možda jedina ispravna podela. Ako bih se osvrnuo na moja prethodna tri romana, ona su prepuna jezičkih kalambura, oneobičenja, alegorije. Igram se, vrlo ozbiljno se igram. Ima mnogo sastavljanja i rastavljanja, brisanja i pisanja, iznova i iznova, dok se ne dođe do konačna verzija.doc
3. Tvoj rad je prilično prepoznat, čak tri tvoje knjige su se našle među dvesta najboljih dečjih knjiga na svetu u izboru White Raven međunarodne omladinske biblioteke u Minhenu, dobio si brojne nagrade, kao i pohvale od velikana naše književnosti. Ko su tvoji književni uzori, kao koji pisac bi voleo da budeš kad porasteš?
Žorž Perek je Žorž Perek. Dragoslav Mihailovć je Dragoslav Mihailović. Ernesto Sabato je Ernesto Sabato. Česlav Miloš je Česlav Miloš. Agota Krištof je Agota Krištof. Dino Bucati je Dino Bucati. Margarita Karapanu je Margarita Karapanu. Danil Harms je Danil Harms. To su neki moji književni miljenici i miljenice. A pretpostavljam da bi Stefan Tićmi voleo da bude Stefan Tićmi.
4. Akiko je razdragana devojčica, ima svoj baobab, njen izraz odlikuje jezička razigranost. Da li je ona naš, domaći, Mali princ?
U mnogim školama Akiko je u izbornoj lektiri. To me jako raduje, kao što me raduje da je toliko zaživela mimo korica: kao animirani film, kao mural, kao tetovaža, kao strip, kao radio-drama, kao monodrama, kao duodrama, kao celovečernja predstava… Veliki broj ljudi obožava Akiko, nekako porodično. Mada, sa druge strane, postoje i oni koji je ne vole i kažu: Kako Mali Perica zamišlja Malog princa. I to mi je simpatično i normalno. Ukusi su različiti.
5. Koju reč si ti, poput Akiko, precrtao u svom rečniku?
Prekoukupacija.
Precrtano.
P.S. Ne znam zašto sam je uopšte upotrebio u prvom odgovoru.
6. A koju reč ne bi precrtao?
Studenti.
7. Da li smo svi Akiko kao mali, pa Najdan kad porastemo i na kraju i Moća Moćanski? Odnosno, treba li nam svima tokom odrastanja i starenja podsećanje i podstrek da probudimo dete i avanturu u sebi kako ne bismo postali nepomični kao drvo i neprisutni i nesposobni za život u sadašnjosti kao stanovnici Sela na rubu razuma?
Činjenica je: u detinjstvu nismo svesni detinjstva. Ono se na različite, suptilne načine lepi za naše Ja. Utiskuje se u naše biće. A nastavak života kao da nam samo služi da odgonetamo to svoje Ja. To je jedna predivna igra.
8. Da li i kako tebi uspeva da sačuvaš to dete?
I te kako.
9. Da li zbirku pesama U’vatile me lutke treba odvajati od ostatka tvojih dela, u posebnu kesu kao hemiju, ili…
Predobro povezivanje! Prve se zbirke pesama, kao prve palačinke, bacaju u vodu. Tako da sam u dilemi: da li da je strpamo u posebnu kesu kao hemiju ili da ode u štampu na doštampavanje. Mada, ako neko želi, može je naći celu u PDF-u na internetu za dž.
10. Pisao si vesele tužbe, kao i lažne parking kazne – da li je bilo još ovakvih akcija iznenađenja i planiraš li još neke projekte tog tipa?
Da, bilo je svega: apsurdnih sudskih tužbi i komičnih parking kazni. Volim da fotošopujem i pravim mimove. Jedno vreme sam smišljao reklame, potom personalizovane ukrštene reči da obradujem bližnje ili da bližnji obraduju svoje bližnje. Dok sam radio u knjižari u centru Leskovca, pisao sam pesme na trakama fiskalnih računa, pa su pesme bile dugačke i po dva metra… A što se tiče novih akcija i iznenađenja, imam u planu jednu ideju koja bi trebalo da zaživi zajedno sa novim romanom koji je u pripremi. I iskreno, jedva čekam da se ostvari.
11. Akiko je postala i predstava, strip, mural, animirani film (čiju internacionalnu premijeru možemo očekivati ove godine)… Sa Gugutom memetom stvar je išla u rikverc, pa je od scenarija nastalo književno delo. Kako ti se dopadaju sve te adaptacije i šta ti se u tim procesima pretvaranja najviše svidelo?
U samoj osnovi svih tih adaptacija je povezivaje, preobražaj, razmenjivanje. Raznoliko preplitanje. Jako me raduju sve te ostvarene saradnje, a još više me raduju saradnje koje tek slede.
12. Sa prijateljima si napravio besplatnu biblioteku OKAn u Leskovcu u naselju Ančiki. Taj projekat se raširio, pa ste imali i omladinski radio, različite događaje i druženja, sve u cilju poboljšanja uslova života za mlade u lokalnoj zajednici. Da li je OKAn i dalje živ i i čemu te je naučio taj projekat?
To je bio jedan spontani, istinski i konkretan društveni aktivizam koji je započet projektom pod nazivom Naselje u porodici. Bili smo aktivni, pre svega, u oblasti kulture: raznorazne tribine, izložbe, gledanje filmova pod vedrim nebom… Bilo je i humanitarnih akcija, sportskih dešavanja, saradnje sa pojedincima, institucijama, Vikipedijom… I sve se to odigravalo u prostoru koji smo sami uredili: od propale kućice smo napravili besplatnu biblioteku. Taj niz akcija i dešavanja je pokazao da u malom mestu mogu da se dešavaju velike stvari. Da prigradsko naselje može, bar na trenutak, da postane velegrad. U onom najlepšem mogućem smislu. Ali sa druge strane, dokazao je i da entuzijazam ima rok trajanja: pet godina, tako stoji na ambalaži.
13. U našem časopisu imamo rubriku Razglednica gde volimo ukratko da predstavimo neki grad, spomenik, građevinu i slično. Možeš li nam „poslati“ kratku razglednicu iz Leskovca koja bi kupila naše čitaoce da posete tvoj grad?
14. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga: Moritati i legende, Bohumil Hrabal
Film: Memoari jednog puža, Adam Eliot
Izložba: Dado: Istorija prirode 1953–2000, Galerija SANU
Predstava: Svetla velegrada, Beogradsko dramsko pozorište
Muzička numera: Svetla velegrada, Nedeljko Bajić Baja
februar, 2025.
