foto: Jasmina Topić

Intervju vodila: Nevena Stajković

U novembru vas upoznajemo sa Stefanom Stanojevićem, mladim književnikom iz Pančeva. Njegova poezija je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa, kao što su Afirmator, Blacksheep, Čovjek-Časopis, Pančevo city, StereoArt i druge, kao i u zbornicima Rukopisi 39, 40, 41, 42, Bludni stih 4, Vavilonska biblioteka i Nova BHCS poezija izdavačke kuće Slavitude u Francuskoj, među 35 najboljih pesnikinja i pesnika iz regiona.

Od 2015. održao je preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal Punchtown poetry u klubu Štab Pogon. Objavio je zbirke poezije Mladi Atlas (BKG, Beograd, 2016) i Napad panike (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se našla u užem izboru za regionalnu nagradu Slavitude i čiji je izbor pesama na španskom objavljen u peruanskom časopisu Revista Kametsa i hebrejskom jeziku – u antologiji savremene srpske poezije Bezglasno nas spaja zvono srca u Tel Avivu. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva i jedan je od urednika 44. izdanja zbornika Rukopisi.

Tvoja zbirka pesama pod naslovom Mladi Atlas izašla je 2016. godine. Gde si pre toga imao priliku da objavljuješ svoje pesme? I koji trenutak je bio preloman, u kojem si bio svestan da tvoje pesme zaslužuju celovitu zbirku?

Prvi festival na kom sam učestvovao, Pročitaj me, bio je lokalnog karaktera u pančevačkom Narodnom muzeju 2013. godine. Zapravo sam se prvo predstavio kratkom pričom, ali privukla me poezija, koju sam u nekoj neodređenoj formi pisao od 2011. Pomislio sam da je ispovedni i lični ton koji je slobodni stih pružao bio adekvatniji za još uvek mladog, nedovoljno načitanog autora, nego što je to bila fikcija ili epizoda u prozi. Usledila su andergraund i institucionalna književna okupljanja u Beogradu, međutim nisam video način da se istaknem u gomili, nisam ni želeo da budem deo gomile u tom trenutku. Započeo sam slanje svojih pesama na različite adrese književno-umetničkih časopisa i portala, ali odgovora nije bilo i, ako jeste, bili su negativni; delovalo je kao da niko nije bio spreman da se sa nekog imaginarnog uzvišenja spusti dovoljno i objasni mladoj usijanoj glavi kako bi trebalo pristupiti pisanju. To je česta greška mnogih koji sebe zovu urednicima. Logičan sled okolnosti naveo me je da započnem samostalna čitanja. Organizacija i nastup zavisili su isključivo od mene i vlasnika pabova, kafića i klubova, samim tim imao sam slobodu i odrešene ruke. Jedini portal koji mi je pružio priliku da objavljujem u početku bio je blacksheep.rs, kao da su jedini shvatili da je u pitanju energični osamnaestogodišnjak koji će se tek formirati na ljudskom, zatim autorskom planu. Ispostavilo se da se niko toliko mlad nije usudio da organizuje čitanja poezije u Pančevu i okolini toliko često, bez prethodno objavljene knjige, to je i privuklo čitaoce i prisutne na čitanjima. Pretpostavio sam da je zbirka naredni korak.

Možeš li da nam približiš proces sastavljanja zbirke? I da li si možda trenutno u procesu sklapanja nove?

Pre nego što sam imao koncept za zbirku Mladi Atlas, imao sam taj naslov. Želeo sam da on bude simbol ispred svih pesama koje ću uvrstiti. Čak i tada, kada nisam znao šta je tačno posao pri uređivanju jedne zbirke pesama, imao sam idejni koncept – želeo sam da zbirka ima početak i kraj, da gradacijski ispriča priču, čak iako je u pitanju poezija, a da se opet pesme čitaju i zasebno. Mislim da ćete naći vrlo mali broj mladih autora koji su sami našli izdavača, bespovratna sredstva za štampu, sami uradili katalogizaciju u Narodnoj biblioteci Srbije, sami išli do štampara, većinom samostalno odradili lekturu i korekturu, nosili knjige u knjižare, potpisivali priznanice, prodavali knjigu, organizovali promocije, itd. To nije posao autora koji ima izdavača. Međutim sve sam uradio sam. Sve sam uradio brzopleto, uz veliku želju za konačnim „ukoričenjem pesama”. Zbirka je ispala prirodna, sirova, impulsivna, na nekim mestima i kontradiktorna – svojstvena godinama njenog autora. Tako je valjda trebalo biti. Kasnije sam prisustvovao književnim radionicama Ognjenke Lakićević, Mihajla Pantića i Zvonka Karanovića. Potpuno sam promenio pristup i pogled na uređivanje i stvaranje rukopisa, koje je dovelo do toga da moja sledeća zbirka, Napad panike (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), izgleda naspram prve kao da je Dinamo iz Pančeva kroz nekoliko godina postao neki klub iz Bundeslige. Iako se druga knjiga, za razliku od prve, uopšte nije našla u knjižarama, izbor pesama preveden je na engleski, francuski, španski i hebrejski jezik, našla se u najužem izboru za regionalnu nagradu Slavitude, francuske izdavačke kuće. Trenutno sam u procesu stvaranja trećeg rukopisa pod radnim nazivom Dosada u podne – suicid u ponoć, kod njega je sve, pa i ime, neizvesno, osim detaljnog uređivanja.

„Besmrtnici kao što su Džon Fante, /Čarls Bukovski i Selindžer,/ učinili su da se osećam kao polubog” (Mladi Atlas) – šta u tebi, pored datih pisaca, budi inspiraciju?

I, zaista, navedeni pisci učinili su da razvijam sebe kao aktivnog čitaoca, svojim delima i nepresušnim preporukama za čitanje nekih, za mene novih, autora. Taj osećaj koji je od svih njih dolazio bila je bezgranična uteha, nešto što me i danas tapše po ramenu, saznanje da se ljudi nisu nimalo promenili od godina kada su svi oni stvarali; učio sam kako da preživim – i nikome, pa i sebi, ne naudim.

foto: Dom omladine Pančevo

Ko ti je omiljeni lik iz grčke mitologije, s obzirom na to da se često pozivaš i na njih u svojim pesmama?

Grčka mitologija je među mojim prvim ljubavima i interesovanjima u životu. Saznanje da su u mitovima upisana objašnjenja za određene prirodne pojave, ljudske osobine, načini da se objasni naša svest i svrha na Zemlji, nastavila je da me fascinira. Kako sam od ranog detinjstva postavljao mnogo pitanja na koja često niko nije imao odgovor, povezivao sam se sa određenim junacima. Svi oni su prvo sumnjali u sebe i, uprkos tome, pružili doprinos. Grešili su i bili kažnjeni, bilo da su deca bogova ili obični smrtnici, ipak su svi oponašali odlike ljudi. Atlas koji je kažnjen jer nije želeo da odabere stranu, Odisej koji se pravi lud i ore plažu jer ne želi u rat, Herkules koji pokušava da se iskupi – svi ovi likovi ne prestaju da nas inspirišu i danas. Odisej je čak bio i stvaran, bio je u ratu, vratio se, pisao – čak stoji rame uz rame sa najvećim evropskim književnicima, bio je proteran sa svoje zemlje, lutao u tuđoj, ali na kraju odneo pobedu, vrativši se i upisao se u večnost. Znamo ga kao Miloša Crnjanskog.

„Prihvatio sam posao zapisivača/ jedini lek koji je van znanja bolničara.” (Bar jednom) – da li u ovom autopoetičkom iskazu leži razlog tvog pisanja? Možeš li nam reći nešto više o tome?

Pisanje mi zaista od početka pruža terapeutsko dejstvo. Moje i tuđe pisanje. Shvatio sam da želim da pišem kako bi neko to čitao – ne mene, konkretno, već te priče. Neke stvari i priče se prosto moraju ispričati. Neko mora znati da se nešto desilo i postojalo. Ali, za razliku od većine istoričara, većina pisaca prizna da su stvar izmaštali ili izmislili.

6. Postao si jedan od urednika Rukopisa – Zbornika poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Je li bilo teško snaći se u toj ulozi? Kakav je osećaj biti važan deo tradicije koja je očuvana već 44 godine?

Bilo je teže snaći se u ulozi autora. Pre nego što sam postao jedan od najmlađih urednika jednog od najdugovečnijih zbornika u regionu, bio sam jedan od mnogobrojnih koji su se upisali kao autori. Od šest puta, koliko sam slao prijave, objavljen sam u pet brojeva, što znači da nisam od samog početka ispunjavao kriterijum očekivanog kvaliteta. Tek kad su Rukopisi 38, u kojima nisam objavljen, izašli iz štampe, pomislio sam „pa ja sam bolji od nekoliko autora ovde” i smešno mi je kad pomislim na tu ideju, međutim odatle možda i polazi motivacija da se bude bolji. To svakako nije takmičenje, ali – šta god da inspiriše mlade autore, sve dok je fer-plej. U početku nisam doživljavao svoju pojavu u Rukopisima 39 bitnom, pa i na promocijama. Najgori od sve dece. Međutim, sve više pažnje dobijao sam u svom gradu, rastao je broj mojih čitanja u Pančevu, Beogradu, Novom Sadu, Mostaru – širenje vidika, upoznavanje različitih pristupa pisanju, prijateljski saveti i radoznalost naveli su me da spustim gard i pružim mogućnost da osobenost i moj senzibilitet dođu ispred svih dečjih bolesti. Na svakoj sledećoj promociji Rukopisa ostali autori, pogotovo oni koji su više puta objavljeni i prisustvovali, obraćali su mi se nasmejani: „Ti zapravo nisi toliki kreten”. Lokalpatriotizam je bio, i ostaće, moje doživotno opredeljenje, tako da je poziv za uređivanje pančevačkog kulturnog brenda, kakav jesu Rukopisi, bio za mene čast i zadovoljstvo.

Kako je nastala ideja za Punchtown poetry i koga je Pančevo imalo sreću da ugosti do sada na tim poetskim večerima?

Ako mene pitate, najgore moje čitanje, među više od četrdeset njih, bilo je u kafe-baru Štab Pogon. Svašta sam priredio sebi i drugima za svoju prvu pojavu tamo. Najbolja saradnja, međutim, desila se i traje od 2015. godine, punih šest godina baš sa tim ljudima. Iz neobjašnjivih okolnosti i dalje se sporazumevamo i serijal čitanja, zamišljen isprva kao promocija neafirmisanih, mladih autora, došao je u januaru 2018. od vlasnika Pogona, Miloša Matića. Još uvek nisam mislio da sam sposoban za uređivanje i organizovanje jednog književnog serijala, ali moja neizlečiva radoznalost i naklonost ka tom mestu koje je pomoglo štampu moje prve knjige, moje promocije i pružilo mi utočište radnim danima i vikendima, navelo me je da prihvatim i imenujem je kao Punchtown poetry. Pored velikog broja mladih autora, fotografa i muzičara, par izdavačkih kuća, serijal je ugostio autore kao što su Ognjenka Lakićević, Marija Dragnić, Ana Marija Grbić, Radmila Petrović, Vukašin Štreker, Zvonko Karanović, Stefan Tićmi i mnoge druge.

Osećam potrebu da se zahvalim svima koji su održavali serijal pored mene, urednici Tijani Savatić na pomoći, Đorđu Zečeviću, Mateji Wagneru, Vuku Milinkoviću, Konstantinu Marčetiću na opremi, Maši Zdravković, Tijani Mihajlović i Kosti Novakoviću na fotografiji, Dragani Joksimović za reklamu i dizajn i celom osoblju koje je omogućilo da serijal postoji.

foto: Dragana Joksimović

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Što se tiče savremene književnosti, koje pokušavam da budem deo, savetovao bih da je ne zanemarujete olako. Scena zaista vrvi od kvalitetnih autorskih dela, pogotovo jer su ljudi podržali i prate nove izdavačke kuće kao što su PPM Enklava, Darma Books, Sumatra i No rules izdavaštvo. Ispratite književne promocije koje organizuje izdavač i prevodilac sa francuskog Živko Vlahović u Ljubičici ili serijal Booking Kulturnog centra Grad, organizatorke Jelene Pavlović. Nažalost, ne posećujem pozorišta često, ali ukoliko imate priliku da pogledate monodramu Kockar Mladena Vukovića ili predstavu Ja sam Akiko po motivima istoimene knjige Stefana Tićmija, najtoplije preporučujem da ih pogledate. Domaća kinematografija nije nešto o čemu bih mogao stručno da raspravljam, o njenim nedostacima ili kvalitetu. Trudio sam se da ispratim svaki PAFF – Pančevo film festival – koji se održao u mom gradu prethodnih nekoliko godina i on mi je otkrio bisere kao što su dokumentarni film Dragan Wende – Zapadni Berlin ili fenomenalni Moj jutarnji smeh, naizgled teške istorijske, društvene i životne prilike ipak će vas iznenadno iskreno nasmejati. Po mom mišljenju zaista gaje senzibilitet po kom je jugoslovenska kinematografija i bila obeležena.

novembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.