Blumsdej je praznik koji se 16. juna verovatno najushićenije proslavlja u Dablinu, ali i u ostatku sveta. Naziv je dobio po glavnom junaku romana Uliks, Leopoldu Blumu. Na ovaj dan, ljubitelji Džejmsa Džojsa i njegovog dela izvode i/ili čitaju Uliksa, kako pred publikom tako i privatno, oblače se u edvardijanske haljine ili odela, doručkuju ono što Blum doručkuje u romanu i posećuju dablinske pabove. Povrh svega, praznik slavi i ono čemu je sam roman jedinstveni spomenik, a to je sam život.
Uliks je možda najbolji primer modernog romana čije su karakteristike što manji vremenski okvir, subjektivnost koja se postiže unutrašnjim monologom i sveopšta zamršenost likova. Međutim, on i dalje nailazi na publiku koja zazire od ovog romana, pa bi neki čak i rekli: „život je previše kratak da bi se pročitao Uliks.” Moglo bi se reći onda da se Džojsovo veliko delo ili obožava i čita iznova i iznova ili mrzi, a to verovatno iz istih razloga.
Prvi faktor koji čini ovaj roman toliko teškim za čitanje jeste raznovrsnost stilova, te čitalac nikada ne zna šta ga čeka. Na primer, jedno poglavlje napisano je u novinarskom stilu, pa su i pasusi naslovljeni kao da se radi o novinskim člancima. U drugom slučaju nailazimo na dramu u jednom od, možda najzahtevnijih, delova priče kada su dva glavna lika u pijanom stanju, na granici između svesti i nesvesti. Veoma impresivno je i kada Džojs koristi sve moguće načine izražavanja u jednom poglavlju, od rane poezije prevedene sa latinskog do savremenog kolokvijalnog jezika, a u hronološkom redu. Skoro kao da nam predstavlja istoriju razvoja pisane reči.
Drugi od razloga zašto ovaj roman predstavlja izazov je njegova sirovost, bliskost istorijskoj i tadašnjoj Irskoj, ali i preveliki broj aluzija na teorije filozofije ili književnosti, što možda prosečni čitalac neće razumeti – stoga i previše fusnota koje dodatno otežavaju proces. Sirovost na koju se odnosi je i ono što je dovelo do zabrane romana kada se prvi put pojavio. Džojs nema dlake na jeziku kada je reč o ljudskom telu i njegovim potrebama i toliko je otvoren da će se ponegde i današnja publika zgroziti dok se likovima u glavi vrzmaju misli o rođenju i smrti ili seksu i masturbaciji.
Međutim, Uliks se, i pored ozloglašene reputacije nečitljivog romana, i dalje smatra najvećim delom svog žanra i razdoblja. Obožavaoci koji mu se uvek vraćaju upravo zbog gorenavedenih razloga ga i vole. Zato što Džojs nije zloupotrebio moderni pravac da piše nepovezano i kako mu se prohte niti je ismevao dotadašnje stvaraoce ili želeo da bude odvratan i nabusit, već jer je veoma dobro poznavao svoj zanat i iskoristio to znanje kako bi pomogao da se uvede novi izraz koji je kulturi tada trebao. Džojsov „nerazumljiv” jezik je zanimljiv jer živi sam za sebe. Reči u ovom romanu nisu sredstvo da se čitaocima nešto ispriča već prate motiv „umetnosti zarad umetnosti”. Rečenice su monotone i prelamaju se kada je Blum depresivan ili umoran. S druge strane, poslednji pasusi su vrlo fluidni, aktivni i sam jezik je ushićen koliko i Moli Blum kada prihvata svog muža takvog kakav je, a zapravo prihvata život i sve njegove teškoće i zadovoljstva. Stoga, čitanje Uliksa je jedno veliko iskustvo. Ne možemo lako zaboraviti nešto što nas je podjednako vešto razdražilo, zagolicalo, zgadilo, ali i obradovalo, oduševilo i nasmejalo.
Razlog toj nezaobilaznoj prisnosti čitaoca i romana jeste pripovedna tehnika koju je Džojs maltene proslavio ovim delom – tok svesti. Likovi romana, Leopold Blum, njegova žena Moli i Stiven Dedalus postaju ovom metodom stvarni ljudi. Nema sveznajućeg naratora zahvaljujući kome bismo posmatrali njihovo okruženje i dogodovštine, već smo izloženi njihovim zbrkanim tokovima svesti i unutrašnjim monolozima – njihovim direktnim mislima, veoma stvarnim i često vrlo neprijatnim. Džojs ne beži ni od čega, te mi tog 16. juna pratimo Bluma svuda, čak i ako mora do toaleta. Pod uticajem Uliksa, ne možemo, a da ne pokušamo da osvestimo i ono što se nama samima mota oko glave i srca i tako bolje upoznamo sami sebe ili iskopamo nešto čega nismo do tad bili svesni – što je karakteristika svakog vrhunskog umetničkog dela. Pritom, time što su nam likovi izloženi sa svim manama i vrlinama, nekako nismo u mogućnosti da im sudimo. Možemo ili da ih mrzimo zbog njihovih nedostataka i nesavršenosti ili da ih volimo zbog njihove ljudskosti koju dele sa svima nama, „običnim” ljudima. A što se Džojsove vulgarnosti tiče, ona je tu samo kao odlično sredstvo pokazivanja da telo ne bi trebalo da bude nikakav tabu, što je za njegovo doba svakako bila radikalna i osuđivana ideja.
Dakle, ono što čini Uliksa velikim, pored Džojsove genijalne i uspešne igre jezikom, jeste to što je roman sam po sebi hvalospev života i veličanje ljudskosti. Koliko god da su tri glavna junaka neostvarena, u nekim trenucima nepodnošljiva, oni na kraju – Molinim simboličnim „da” – prihvataju te nesavršenosti i uče nas da smo i mi sami tako „savršeni u našoj nesavršenosti”. Jedan dan koji se provlači kroz okvirno osamsto stranica jedinstveno simboliše moto carpe diem. Međutim, za Džojsa nisu samo lepe sitnice koje čine život, nego obe strane polariteta.
piše: Marina Jovanović
