piše: Marko Vesić
Demokratija je ubila Sokrata! Hm, kako vam se čini prethodna rečenica? Ukoliko je odgovor prilično strašno, možda vas naredna još više uplaši. Naime, Vinston Čerčil, britanski premijer u doba Drugog svetskog rata, govorio je da je demokratija najgori oblik vladavine – ukoliko se izuzmu svi drugi; a Ruso, svestan problematične prirode demokratije, pisao je da je „protivno prirodnom poretku da manjinom vlada većina”. Dakle, da li je demokratija teror? Koja su njena ovlašćenja, a koja ograničenja? Zašto, uopšte, demokratija?! Strpljivo do narednih redova!
Termin demokratija vodi poreklo od dve grčke reči: demos, što znači narod, i kratos što znači vladavina. Međutim, kako smo i kada došli do vladavine većine? Polovinom 8. veka pre nove ere dogodio se prvi važan korak. Drakon, zakonodavac iz antičke Atine, naložio je da zakoni po prvi put budu zapisani (otuda termin drakonski, veoma strogi zakoni), da bi nakon pobune naroda, dva veka kasnije, Solon sproveo reformu i uveo isonomiju u ovaj grčki polis – građani i aristokratija su bili isti pred zakonom, ne dozovljavajući da zakon bude podložan interesnim tumačenjima, a građanima je dozvoljeno i učešće u radu suda – premda sve navedeno nije bilo praćeno i ekonomskim jednakostima. Slobodan narod je imao priliku da učestvuje u vlasti i da na javnim skupovima, na agori ili u skupštini, raspravlja o politici.
Nadahnuta priča redova iza nas govori nam da su Atinjani negovali ne samo duh javne dužnosti i lične vrline, već hrabrosti koliko i jednakosti, a šteta je samo što je ona bila kratkoga daha. Po dolasku Rimljana, prilično centralizovana i teritorijom velika država nije negovala demokratsku misao, premda je imala veoma razvijen pravni sistem, dok je srednji vek kao centralni autoritet video boga.
Preokret se u izvesnom smislu dogodio sa Velikom poveljom sloboda u Engleskoj koja je ograničila vlast monarha institucionalizacijom predstavništva ili tela koje – zajedno sa prethodno pomenutim – donosi zakone, određuje poreze i obavlja druge državne funkcije. Vekovi su morali da prođu do pojave (filozofije) prosvetiteljstva i ideje o slobodnom građaninu koja je svoj vrhunac doživela zajedno sa (industrijskim) revolucijama kada je autonomija pojedinca, po prvi put u istoriji, bila na prvom mestu. Ovo oslobađanje individualnog duha prepoznajemo u delima oca liberalizma, Džona Loka, koji tvrdi da „mora postojati jako i razvijeno civilno društvo koje kontroliše vlast”.
Mnogi bi, uključujući i mene, voleli da je ovo čiča miča i gotova priča deo – no nije ni najmanje. Ideji liberalizma i konceptu minimalne države (koja se bavi isključivo bezbednošću i zaštitom prava pojedinaca, ne i obrazovanjem, zdravstvom, a ponajmanje proizvodnjom obuće!) i danas se protive mnogi, pa je na političarima bilo da iznedre još nekoliko oblika demokratije koji bi potencijalno popravili tu situaciju!
Tu je Rusoova totalna demokratija koja zagovara ideju da granica između države i društva ne treba da postoji kroz aktivno i faktičko uključivanje naroda u javnu sferu, a na sličnom, premda ne toliko radikalnom planu, predložena je i participativna demokratija – model koji favorizuje shvatanje da periodično izlaženje na izbore jednostavno nije dovoljno i da građani češće treba da budu pitani za stvari na lokalu, odnosno da zajedno sa članovima partija, stručnjacima i drugim pripadnicima lokalne zajednice treba da odlučuju o konkretnim rešenjima (već nekoliko godina Institut za društvenu teoriju i filozofiju pokušava da ovo sprovede u delo po ugledu na neke druge države čiji su lokalni budžeti, nekada oko 80%, bili u rukama građana). Međutim, razmotrimo neke pojedinačne sisteme demokratije koji danas postoje i pokušajmo da damo sud o njima spram istorije, učiteljice života, i – zdravog razuma.
U svom najradikalnijem obliku, neposredna demokratija bi značila da sav narod, okupljen u skupštinu, vlada državom i odlučuje o svim pitanjima. Iako je to, razume se, nemoguće, postoje vrlo korisne institucije direktne demokratije koje i danas opstaju, a reč je o referendumu (koji podrazumeva binarno izjašnjavanje građana po nekom pravnom ili drugom važnom državnom aktu), plebiscitu (što je zapravo oblik referenduma kojim građani utiču na pojedinačnu političku ličnost ili važno teritorijalno pitanje) i narodnom vetu (kojim se osporava doneti zakon i time potpuno briše kao predlog prakse).
Da li narod isključivo ovim metodama i u celosti može da vlada državom, dakle, samim sobom? Jasno je da ne može, ali je zato još u antičkim vremenima, a kasnije i u Engleskoj (krajem 17. veka) te Francuskoj (nakon pada Bastilje), uspostavljena predstavnička demokratija koja podrazumeva da narod bira legitimne predstavnike vlasti kojim će sprovoditi svoje ideje (imperativni ili vezani mandat, nasuprot slobodnog kada poslanici u skupštini ne moraju sprovoditi ideje naroda iako ih je on postavio na te pozicije). U redu, važno je da politička tela budu specijalizovana, jasno konfigurisana i odvojena od drugih zanimanja, ali i da rade, pre svega, za narod i u ime naroda. Međutim, šta zaboravljamo kada pomenemo liberalnu demokratiju čak i kada je sve savršeno i na mestu – što najčešće nije slučaj?
Liberalna demokratija se od klasične demokratije razlikuje po jednom bitnom svojstvu, a to je garant ljudskih prava nezavisnih od izbora većine. Dakle, ustav ne služi kako bi kontrolisao ili ograničio pojedinca, već kako bi propisao legitimno ponašanje države i time istu sprečio da čini nažao – pojedincu. Ustav nas štiti od terora većine i od rulje, pa stoga možemo zaključiti kako članovi našeg društva različitih seksualnih orijentacija imaju ustavom zagarantovano pravo da protestuju ulicama grada čak i kada se to ne dopada većini, budući da time nikako ne ugrožavaju njihova prava.
Takođe, bitno je da razgraničimo i tri nivoa vlasti – zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast – pri čemu treba reći i sledeće: država, kao ni čovek, ne može se baviti multitaskingom sa očekivanjem da će on biti uspešan, naprotiv. Na državi je da oformi institucije čiji je cilj odbrana prava čoveka na privatnu svojinu, život i slobodnu tržišnu delatnost, bez pretenzija da se meša u ekonomiju. Zašto je to važno? Navedimo sledeću analogiju: klizalište sjajno funkcioniše zato što na njemu svako pojedinačno donosi odluku gde se i kako kreće, a sudari su izuzetno retki – šta bi se dogodilo ukoliko bi jedan čovek odlučivao korake svih ili vršio podsticaj pojedinih nauštrb drugih, proizvodeći sporadično klizaljke, odela i regulišući njihove međusobne odnose u ovoj igri?
Konceptu minimalne države koja se brine o osnovnim pravima čoveka kako bi optimizovala njegovu sreću (na individualnom nivou!) treba dodati još jednu ideju. Naime, Kenedi je nakon dolaska na vlast rekao jednu groznu rečenicu: „Ne pitajte šta država treba da uradi za vas, već šta vi treba da uradite za nju!” Ne samo da niko ne treba da ima obavezu prema državi kao apstraktnom entitetu koji treba da se bavi prethodno opisanim stvarima, već ni sama država ne treba da nešto radi za nas – ona treba da obezbedi našu slobodu, jasna i definisana pravila ekonomske igre, pravo na život i sigurnost, te druge pojedinosti ili refleksije slobode u najširem smislu.
Iako koncept predstavničke demokratije ima smisla, bilo bi korisno ukoliko bi se državni aparat redukovao (čime bi se optimizovala birokratija, smanjile bi se neke beskorisne regulacije i drugo) i, u klasično tržišnom smislu, radio za narod koji taj sistem plaća proporcionalno njihovoj učinkovitosti. Slobodnije društvo bi tako imalo velike koristi od države, a političari bi imali daleko više razloga da se trude jer ne bi bili Napoleoni, već društveni radnici – što treba da budu i danas.
Na prvi pogled se može činiti korisnim da vam država proizvodi lekove, cipele i da vas leči, ali se nedvosmisleno pokazuje da je privatni sektor u svemu tome daleko učinkovitiji. Takođe, da li vam se dopada ideja da monopol sile ili vodovod poseduje privatni akter? Verovatno ne toliko. Na ovim primerima vidimo da potrebe za državom, nesumnjivo, ima, kao i za onima koji naše zamisli treba da predstave u parlamentu.
Izveštaj Freedom House-a govori nam da je danas 84 od 195 država slobodno u opštem demokratskom smislu, premda je opresija slobodnog govora prisutna u 109 država, a kontrola odnosno targetiranje medija u čak 157 država. Dakle, kada se jednom na demokratski način dočepaju vlasti, političari se uglavnom ne trude da istu zadrže povoljnim strategijama, već opresijom kojom se zabranjuje kritike, kontroliše društvo, konstruiše medijska slika i anestezira inicijalni izvor sopstvene pozicije – demokratska misao. Stoga, nije zgoreg podsetiti se da se prava snaga demokratije ne nalazi u tiraniji većine, no u potencijalnom strahu političara koji se oglušuju o svoj poziv – od većine!
decembar, 2023.
