ilustracija: Natalija Božinović

piše: Mladen Ilić

Misaoni eksperiment je jedna od najučestalijih tehnika ocenjivanja pozicija u savremenoj analitičkoj filozofiji. Najpoznatiji, poput problema trolejbusa (troley problem) i mozgova u boci su se tako prelili i na pop kulturu od filmova do mimova. U ovakvim eksperimentima obično se konstruiše pojednostavljena hipotetička situacija koja služi za bolje ocrtavanje pretpostavki neke teorije i lakšu formulaciju odgovora na teoriju. U etici, učestala upotreba misaonih eksperimenata služi da prepoznamo u kom pravcu idu naše intuicije u pogledu neke etičke teorije. Tako, ako smo spremni da žrtvujemo jednu osobu u situaciji u kojoj voz ide prema drugih pet, naše intuicije idu u prilog utilitarizmu.

Ovde ću tako tretirati strip Alana Mura i Dejva Gibonsa Nadzirači (1986) – kao jedan veliki misaoni eksperiment koji oslikava različite etičke pozicije kroz postupke likova i daje određeni komentar na njih. Bez pretenzije da dam iscrpnu analizu stripa i svih njegovih slojeva, iskoristiću strip kao heurističko sredstvo za približavnje tradicionalnih filozofskih teorija o moralu. Naravno, biće spojlera, pa savetujem da prvo pročitate strip (to uradite, bilo da ćete nastaviti da čitate tekst ili ne!).

Strip prati nekoliko „superheroja” u Njujorku, 1985. godine. Valtera Kovaksa (Roršaha), konzervativca ogorčenog moralnim propadanjem Amerike koji želi da izgura pravdu svim sredstvima. Adriana Vajta (Ozimandijasa), bogatog preduzetnika i filantropa koji se povukao iz osvetničkog posla i posvetio svojoj kompaniji, monetizujući svoju superherojsku prošlost. Daniela Drajberga (Noćnu Sovu), takođe penzionisanog superheroja koji se vratio svakodnevnom životu i svojim poslovima. Lori Juspečik (Svilenu Utvaru), opet penzionisanu superheroinu koja je takođe izabrala „običan život”. I na kraju, Džona Ostermana (Dr Menhetna) koji je zapravo jedini superheroj jer je kao naučnik doživeo nesreću koja mu je omogućila svemoćnost i sveznanje.

Pozadina na kojoj likovi delaju je svet duboko u hladnom, a na ivici nuklearnog rata. Dr Menhetn je jedino što sprečava Ruse da napadnu Ameriku. Nepunih deset godina pre radnje u stripu zakonom su zabranjene aktivnosti superheroja. Jedino su Dr Menhetn i Komedijaš (Edvard Blejk, još jedan stariji superheroj) nastavili da rade za američku vladu (i Roršah mimo nje), pa je i Vijetnamski rat, uz pomoć njih dvojice, a posebno Dr Menhetna, završen pobedom Amerike. Centralna radnja u stripu prati ubistva, pokušaje eliminacije i diskreditovanja sadašnjih i bivših superheroja. Strip se otvara ubistvom Komedijaša, a nastavlja hapšenjem Roršaha i otkrivanjem njegovog identiteta, pokušajem ubistva Adrijana Vajta i optuživanjem Dr Menhetna za nemarnost jer je nekoliko njegovih kolega dobilo rak. Na kraju se ispostavlja da je sve to plan Adrijana Vajta, bivšeg Ozimandijasa, koji ima za cilj sprečavanje novog svetskog rata. To na kraju postiže teleportovanjem čudovišta koje pada usred Njujorka, eksplodira i ubija milione ljudi. Usled nove, veće pretnje Amerika i Rusija pristaju da obustave sukob i pokrenu saradnju.

Već iz ovih kratkih opisa heroja, Ozimandijasova pozicija je jasna – konsekvencijalizam. Prema konsekevencijalistima, prilikom ocenjivanja postupaka treba se osloniti na posledice. To implicira da ponekad cilj opravdava sredstvo. Najpoznatija verzija konsekvencijalizma je utilitarizam prema kome svako treba da postupa tako da maksimizuje ukupnu sreću, korisnost ili blagostanje. Dok u teoriji ima razlike među ovim terminima, ovde je bitno da za koji god termin se opredelili, utilitarizam opravdava neke nama neprihvatljive načine postupanja. Oni se uglavnom svode na neprihvatljivost žrtvovanja jednih (tačnije njihove sreće) u ime uvećanja sreće drugih. Ozimandijas upravo to radi, žrtvuje milione, radi očuvanja i unapređenja sreće milijardi. Štaviše, Ozimandijas se kroz ceo strip prikazuje kao racionalan delatnik koji jednostavno odmerava sve opcije i postupa u skladu sa najboljom; pre svega, postaje superheroj da bi se borio protiv kriminala; videvši da tako ništa ne postiže, povlači se i svoje bogatstvo koristi da pomaže drugima. Tako shvata i svoj poslednji postupak u stripu – kao najbolji ishod, imajući u vidu situaciju u kojoj se svet nalazi. Iako „običnom čoveku” to izgleda neprihvatljivo, što kreatori stripa pokazuju preko Noćne Sove, „najobičnijeg heroja” kada ubeđuje Roršaha (i sebe) da se Ozimandijas očigledno šali, Ozimandijas nakon završetka svog plana trijumfalno uzvikuje: „Uspeo sam!”.

Sa druge strane imamo Roršaha, čoveka kojem nisu bitne posledice postupaka, već njihova ispravnost. U tom smislu, Roršah se može svrstati među deontologe. Deontologija kao etička teorija zagovara postupanje u skladu sa određenim (fundamentalnim) moralnim principima, bez naglaska na posledice. Odan svojim principima, Roršah se ne obazire na mogućnost, ostvarivost ili prihvatljivost svojih postupaka. Tokom stripa Roršah u ime pravde nebrojeno puta maltretira druge ljude i ne povlači se ni kada je opasnost prevelika. Tako, kada se svi suoče sa dilemom da li obznaniti Ozimandijasov plan ili ne, nakon što je on već izvršen, Roršah, na ubeđivanje Noćne Sove da sačeka i razmisli, odgovara: „Ne. Čak ni u susret Armagedonu. Nikada kompromis.” Roršahovo istrajavanje u ime moralnih principa se grandiozno zaokružuje kada, znajući da će ga Dr Menhetn ubiti da ne bi razotkrio Ozimandijasov plan, Roršah kroz suze besno uzvikuje „Uradi to!”

Nakon ova dva ekstrema, naizgled umereniju poziciju predstavlja Dr Menhetn. Nakon svoje nesreće, Džon Osterman postaje Dr Menhetn, biće koje, u suštini, dobija božanske sposobnosti. Najpre, nakon „dezintegracije”, ispostavlja se da je Džonova svest preživela i eventualno uspeva da „sastavi” svoje telo. Za njega vreme postaje potpuno drugačija stvar, sve je „odjednom”, dok ljudi razmišljaju u terminima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Sveznanje i svemoć u Dr Menhetnu polako izaziva indiferentnost prema ostatku sveta. U stripu se to najpre vidi kada on objašnjava Lori da živo i mrtvo telo imaju isti sastav čestica i da nema smisla preferirati život. Ova mešavina stavova se možda najneodređenije može nazvati materijalizmom. Materijalizam znači puno toga, ali ovde ćemo podrazumevati teoriju koja zagovara da je svet stvoren od čestica, čija interakcija objašnjava svaki događaj u svetu. Tako, u načelu, ako znamo položaje čestica u jednom trenutku i zakone po kojima interaguju, možemo znati sve što se dogodilo ili će se dogoditi. Sa Dr Menhetnovom percepcijom vremena slična je metafizika Baruha Spinoze koji je smatrao da su vreme i prostor samo dva atributa sveta među beskonačno drugih, ali da su jedina dva koja ljudi mogu da saznaju. Tako, Dr Menhetn govori Lori: „Vreme je simultano, jedan složeno građen dijamant, od čijih slojeva ljudi uporno vide samo jedan…”. Stvar je u tome što on vidi stvarnost kakvom ona jeste. Usled rezigniranosti u pogledu ljudske sudbine, on odlazi na Mars gde započinje svoj novi „projekat” i možda stvaranje novog života. Džon je dosledan ovakvom razmišljanju sve dok mu Lori ne pomogne da shvati koliko je svaki poseban ljudski život vredan i neverovatan, tada se u njemu pokreće briga za ljude. Ipak, kada na kraju sazna za Ozimandijasov plan, slaže se sa njim da se ne treba razotkriti i zbog neslaganja sa njima ubija Roršaha. Opet, izgleda kao da Dr Menhetn to radi iz brige prema ljudima (kao i Ozimandijas). Na kraju, Ozimandijasu upućuje: „Bez osuđivanja i bez praštanja, razumem”, ponovo napušta zemlju i odlazi na Mars.

ilustracija: Natalija Božinović

Ipak, prava „zlatna sredina” je Noćna Sova, više običan čovek nego superheroj i borac za pravdu. Den Drajberg je istovremeno i uspešni superheroj i uspešni naučnik i pristojan građanin. Nakon svoje penzije, nastavio je da vodi miran život, vikendom odlazi kod prijatelja (starije Noćne Sove) i priseća se svojih avantura bez namere da ih ponovo proživi. Ono što ga natera da ponovo uđe u kostim jesu lične nesigurnosti u pogledu svakodnevnih egzistencijalnih briga. Tu vidimo da je Denov pokretač ispunjenost i zdravlje njegove ličnosti, njegovog karaktera. On samo želi da bude dobar čovek i živi dobar život. Ovo ga povezuje sa zastupnicima teorije vrlina. Prema toj teoriji, predmet ocene nisu ni postupak ni posledice, već sam delatnik. Radi se o tome da li čovek postupa onako kako bi vrli čovek postupio, odnosno o razvijanju poželjnih osobina. Za Aristotela, jedno od određenja vrline je sredina između dve krajnosti. Na primer, hrabrost je sredina između kukavičluka i lude smelosti. Den, recimo, pokazuje hrabrost kada odlučuje da izbavi Roršaha iz zatvora. Ipak kada se susretne sa posledicama Ozimandijasovog plana, Noćna Sova ima problem da prihvati to kao realnost i zbunjeno postavlja pitanje: „Kako ljudi mogu da prave ovakve odluke?”. On gubi svoj moralni kompas odnosno primer vrlog čoveka; ne poseduje alat za nošenje sa ovim scenarijom. Nakon panike i poricanja, Noćna Sova poziva na strpljivost, na razmatranje kako je najbolje postupiti u susret takvoj situaciji. Tako, kao vrli čovek, smiruje Lori: „Hajde da nađemo neko tiho mesto, dalje od svetla. Moramo da razmislimo, da razgovaramo…” Brzo se vraća u ulogu čoveka koji pokušava da nađe mirno rešenje, „adekvatnu meru reagovanja”.

Poslednji lik kome bih posvetio pažnju je Srebrna Utvara, odnosno Lori Juspečik, jer se ona može povezati sa „najsavremenijom” među tradicionalnim ili popularnim etičkim teorijama – etikom brige. Ova teorija se zbog brige kao svog centralnog pojma najčešće povezuje sa pojmovina međuljudskih veza, ranjivosti i međusobne zavisnosti. Lori se, kroz strip, uglavnom vodi ovim pojmovima. Za razliku od drugih likova, ne polaže toliko nade u pravdu ili pravila, već prati svoja osećanja, intuiciju, i svoje i tuđe potrebe. Superheroj je postala na majčino instistiranje (jer je ona bila starija Srebrna Utvara). Stoga, u svojim avanturama ponekad nevoljno prati Noćnu Sovu, opominjući ga na apsurdnost njegovih planova (poput oslobađanja Roršaha). Kada primeti da Dr Menhetn gubi i poslednje obrise ljudskosti, ona brine, pokušava da mu se približi i odgovori na njegove potrebe, ali na kraju ga sa žaljenjem napušta. Kasnije, na Marsu, kada sa njim vodi raspravu o tome da li je zemlja vredna spasavanja, ona se poziva na puko postojanje milijardi života i njihovu vrednost: „Priznajem da puno ljudi ima zamršene živote u kojima ne postižu ništa zanimljivo, ali nismo li univerzumu značajniji od toga? Mislim, samo postojanje života, nije li to značajno?” Upravo ovim oslanjanjem na ljudsku svakodnevnu borbu, ljudske odnose i povezanost ljudi, Lori uspeva da pridobije Dr Menhetna, koji pristaje da se vrati na Zemlju i spasi je. Ona „posustaje” najpre kada Ozimandijas naizgled ubija Dr Menhetna i iz tuge i besa puca u Ozimandijasa. Na kraju, kada napokon shvati da je Ozimandijas ubio milione ljudi, doživljava potpuni kolaps plačući nad sudbinama ljudi koji više ne mogu da se „raspravljaju, jedu indijsku hranu ili vole jedni druge”.

Autori stripa ne favorizuju nijednu od ovih teorija, bar ako je verovati stripu. Štaviše, oni ih testiraju, čine jasnim njihove konsekvence i primenu u stvarnom svetu. Ozimandijas i Roršah utilitarizam i deontologiju zapravo koriste kao racionalizaciju za razna zlodela koja čine. Njima ove teorije služe samo kao pozadina da opravdaju svoje postupke. Obojica su nekako povređeni ili isfrustrirani, i stoga konstruišu iščašeni pogled na svet. Dr Menhetn, kao „materijalistički” lik možda nije dovoljno realan da bi se okarakterisao kao dobar ili loš, ali u kombinaciji sa Lori predstavlja značajan komentar na materijalističke teorije. Tek je Lori, uz svoju dozu ljudskosti uspela da učini Dr Menhetnovu perspektivu korisnom u nekom značajnijem smislu. Noćna Sova je, sa druge strane, bliži Srebrnoj Utvari jer se vodi vrlinama i vrlim ljudima.

Deluje kao da autori stripa žele da pokažu da su određene etičke teorije podložne manipulaciji u očigledno loše svrhe. Iako ne favorizuju stanovišta Srebrne Utvare i Noćne Sove, čini se (možda samo meni) da njihovi pogledi na svet bolje opisuju način na koji treba i postupati u svakodnevnom životu (i birati u etičkim misaonim eksperimentima).

septembar, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.