piše: Teodora Rebić
Chaosmos – chaos + cosmos.
Haos, od grčkog –χάος. Mitološki, originalno – praznina, zjap, prostor između zemlje i neba; kasnije – nered.
Kosmos, od grčkog, κόσμος. Mitološki, originalno – red; kasnije – poredak, svet, univerzum.
Paradoksalno ili ne, ove dve suprotnosti u osnovi su funkcionisanja sveta. Može se reći da je ova teza poststrukturalistička. Iako na samo par mesta koristi termin chaosmos, francuski poststrukturalista njime određuje suštinsku prirodu sveta. Naime, svet je uređeni nered, svet je smislena besimisao, svet je savršeno nesavršenstvo.
Zašto je svet baš takav?
Kada bi svet bio čist haos, sve bi bilo sasvim nasumično. Počevši od nastajanja sveta, preko postojanja svih stvari i događaja, pa do svrhe svih nas, sve bi bilo slučajno. Bez smisla, bez reda, bez jednog pravila, može li opstajati univerzum i razumski čovek u njemu? Veoma teško, iako se princip koji uređuje svet i mehanizam koji povezuje događaje ne vidi golim okom, ne znači da on ne postoji. Upravo intelektualna bića su ona koja teže da ga pronađu, razumeju i obuhvate, međutim, to rade bezuspešno. Dakle, svet možda deluje kao potpuni haos, ali on to nije. Činjenica da mi ne uviđamo red ne znači da on ne postoji.
Uvideli smo da je postojanje određene vrste reda neophodno za održanje sveta. Međutim, svet ne može biti ni samo čist red. Svet svodiv na kosmos nije realan svet. U svetu gde je sve izračunljivo, sve je predvidivo. Tako, sve je determinisano i sloboda nestaje. Dakle, mora postojati doza nečeg što se ne može kontrolisati i ni na jedan način predvideti. Haos je ono što unosi životnost u svet.
Priroda sveta nije ni red, ni nered. Naš svet ne počiva na bazi ni jedne, ni druge krajnosti; već na jedinstvenoj kombinaciji obe. I kosmos i haos su nužni. Ali u kakvom su oni odnosu? Njihov odnos, njihova sinergija je sila koja je u osnovi svega. Haos ne poništava red, niti obrnuto. Ono nespojivo se spaja i zajedno funkcioniše. Nimalo destruktivno, već sasvim konstruktivno i stvaralačko, pokretačko odnošenje. To je igra, ples između haosa i reda.
Umetnost postojanja, umetnost koja je po svojoj suštini savršeno nesavršenstvo. Prostor u kome se originalnost i sloboda mešaju sa nekolicinom pravila koja osmišljavaju celinu. Ali, u pravoj meri. Umetnost, pravilna nepravilnost. Kao da je na pravilan način nepravilna.
Delez kaže: „Zamislite da slušate muzičku kompoziciju. Sve deluje tako nasumično, lako, jednostavno. Ali, kada bismo promenili samo jednu notu, nešto bi se, ipak narušilo. Umetnost, spoljašnje, deluje prirodno, spontano, neuredno. Ali, i te kako postoji doza intelektualnosti, zakonitosti i reda u njenoj unutrašnjosti. Sve je, ipak, na svom mestu.”
Tako svet, bivajući kao umetnost, meša dva najudaljenija principa. Njihova veza je nužna, neraskidiva, ali dinamična. U stalnom su pokretu, njihov ples je umetničko delo koje se nikada ne završava.
Kada govori o strukturi sveta, Delez najčešće koristi koncept strukture rizoma. Rizom, podzemni, zamršeni koren biljke. On nema početka, nema kraja. Nema cantra ili sredine. Svet nije hijerarhijski ustrojen. Njegovo napredovanje nije linearno, niti je kružno.
Apsolutno svaki deo povezan je sa apsolutno svakim delom. Svi putevi su spojeni i ispreplitani. Kretanje je konstantno, promena je konstantna. Utoliko, nema starta i cilja, nema ograničenja i mogućnosti su beskonačne.
Nema povlašćenih položaja, svi su jednaki utoliko što je svako različit od svih. Ova teza je jedno od glavnih Delezovih učenja, teorija identiteta, na osnovu razlike. On na ovu temu govori u kontekstu jezičkih koncepata. I kaže: „Suština je sloboda, a svaka definicija gubitak je slobode. Identiteti stvari se oslikavaju u razlikama među njima. Utoliko što smo različiti od svega ostalog, mi smo mi. Na taj način je sve sebi svojstveno i različito od svega drugog, stalno promenljivo i nemoguće ga je definisati. Čak i kada bi bilo moguće definisati stvari, to ne bi bilo smisleno, jer će se stvari svakog časa promeniti.”
U svetu dinamične prirode i ovako kompleksne strukture, nema mesta za očekivanje i osudu. Sve se menja, sve je ispreplitano. Mi, ne možemo da predvidimo, te ni da očekujemo bilo kakav rasplet. Nema uzročno-posledične veze. Utoliko što ništa nije nužno, sve je moguće. Osećamo neizvesnost, prihvatimo je.
Mi ne možemo da razumemo ustrojenost sveta u potpunosti, ne vidimo silu koja ga osmišljava. Svedočimo haosu, prihvatimo ga.
Svet je naprosto takav, savršeno nesavršen, prihvatimo ga baš takvog. Na kraju, krajeva – zašto sve da bude logično, neka bude malo magično?
novembar, 2022.
