Intervju vodila: Nevena Stajković
Izvor fotografija: Alisa Lacko, privatna arhiva
Upoznali smo njene likove – Kseniju u Nezaboravku, potočnici, zmijskim očima, Dunjašu sobaricu u Višnjiku, Anu Morgan u Tesli, izumetniku, Maju u filmu Izolacija – međutim, ovaj razgovor posvećen je procesu, promišljanjima, sumnjama i izborima koji su do tih likova doveli. Zbog čega Alisa Lacko Srpsko pozorište u Mađarskoj smatra svojom drugom pozorišnom kućom, zašto je Jednorog antibajka i kakve veze pomorandže imaju sa izgradnjom lika – otkrićete u redovima koji slede.
1. Ukoliko se osvrnemo na brojne predstave u kojima si igrala, što u Srpskom narodnom pozorištu, što na drugim projektima, postoji li uloga koja te je promenila kao umetnicu – i kao osobu?
Svaka uloga ostavi trag, to je sigurno. Sad bi trebalo da kažem da glumca svaka uloga menja jer je to temelj našeg poziva. Ali to kod mene nije slučaj. Dešavalo mi se da mi dodeljene uloge nisu inspirativne i da rad sa rediteljem nije bio kreativan. Osećala sam da je svaki sekund probe pogrešan i da tonemo u ponor besmisla. I da je svaki pokušaj traganja za istinom ili nečim specifičnim, ili drugačijim kroz dodeljenu ulogu bilo pogrešno. Znam da mi je glavno osećanje bila nelagoda, neprijatnost i strah. E, takve uloge su me najviše promenile. Grizle su talenat i instinkt, a meni su curele kroz prste. Ali čak i posle premijere nisu me ostavljale na miru. Morala sam da im se vraćam jer je to kao neki sukob koji nije bio rešen, moraš biti fer prema tim dušama koje si igrao, nijedna uloga nije zaslužila da bude funkcija.
I tako kuhinja, autobus, garderoba postaju tvoj intiman prostor gde rasteš kao umetnik, rešavaš stvar. Gde dođeš do: pa ovo je suština, to nije bilo tako teško. Gde očistiš vazduh u glavi i u srcu. Gde osetiš kreativno uzbuđenje. Mislim da je to zbog toga što nemaš opterećenje rezultatom i ciljem. Nego ti je pristup – igram se. To je tako oslobađajuće.
Sa tim u vezi – kratka andegdota. Noć pred snimanje serije Jutro će promeniti sve razmišljam kako je uloga bezveze jer je napisana samo da bi prenela informaciju, i bila sam ljuta na scenariste. Pomislila sam: dobro, biće to još jedan fail, proći će, pa će nekada doći nešto smislenije. Onda sam se u pola noći probudila i kroz glavu mi je prošla samo jedna reč – pomorandža. Ja njoj na kraju scene moram da dam pomorandžu, nešto lepo, prijateljski, od srca, neki odnos mora da postoji. I tako je i bilo, uloga je prodisala, scena uzbudljiva, dirljiva, i uživala sam na snimanju. Od tada, uvek se zapitam: šta je pomorandža u ovoj sceni?
2. Premijera predstave Nezaboravak, potočnica, zmijske oči bila je u decembru 2024. godine u Srpskom narodnom pozorištu. U njoj se aktualizuju traume, porodične tajne i prenošenje bola kroz generacije. Kako se pripremaš za emotivno teške uloge, kao što je to slučaj sa likom kćerke, odnosno unuke u pomenutoj predstavi? Kako održavaš energiju i koncentraciju kada radiš na više različitih projekata istovremeno, što često podrazumeva promenu žanra?
Mislim da ako uspeš iskreno da sebi odgovoriš na pitanje: zašto to radiš? – da ti umnogome to olakšava put i proces. Bilo mi je izuzetno stalo da budem deo predstave Nezaboravak, potočnica, zmijske oči zbog odnosa unuke i bake i zbog teme koja mi je uzbudljiva, a to su porodični odnosi. Ova predstava je umetnički oproštaj sa mojim bakama, koje su se tako išunjale iz mog života. Grize me savest što su mi druge stvari bile prioritet, i sada sa ovom zrelošću i saznanjem o životu, ne mogu im dati više sebe i prigrliti više njih.
Bake su esencija tvog detinjstva. One te najviše čuvaju, imaju najviše strpljenja, njihova kuća ima miris doma, uvek se gura pokoja parica, uvek ima pokoji slatkiš i njihova supa je tečno zlato. I onda sve to prodaš za histerične, tinejdžerske dane i jednoga dana ti samo jave da su umrle. I s vremenom shvatiš da je sa njima otišlo i tvoje detinjstvo. I kada postaneš svestan smrtnosti svojih roditelja i histerično provodiš što više vremena sa njima, da ne bi samo protutnjali kroz tvoj život, shvatiš da si toliko toga propustio sa bakama i dekama. U predstavi igram ulogu Ksenije, unuke, koja se vraća baki, bori za nju, trudi se, grize i to za mene ima isceliteljska dejstva, barem što se mog intimnog života tiče.
Što se tiče rada na više projekata istovremeno zanimljivo je to da svaki proces ima svoju dinamiku, atmosferu, jezik, zvukove, mirise. I kada te sve to zajedno udari na probi, jasno ti je gde si i šta treba da radiš. Postoji razlog zašto se priprema predstave naziva proces. Zato što se stvari dešavaju, menjaju, kaleme, kopaju, rudare, mese i sa tim u vezi često razmišljanja o jednom procesu inspirišu drugi.
3. Imajući u vidu da u Srpskom pozorištu u Mađarskoj igraš u čak četiri predstave, šta za tebe predstavlja izlazak iz okvira domaće scene? Osećaš li neku razliku u pristupu i očekivanjima publike?
Taj izlazak mi tako prija. Ta promena je bila inspirativna, katarzična. Čak i neophodna. Kada smo bili zaključani zbog korone, krenula sam da učim mađarski jezik. Deda mi je bio Mađar i tata mi je Mađar. Kroz jezik upoznaješ i kulturu, različitosti, sličnosti, navike, kroz izraze spoznaješ način mišljenja, kroz istoriju karakter naroda.
Kada sam dobila poziv od rediteljke Marije Barne Lipkovski da radimo predstavu o Danilu Kišu, Duh je naša domovina/ Szellem-Hazánk pomislila sam da ne postoji lepši način da se izrazim o svom pređašnjem iskustvu učenja mađarskog i korišćenja istog nego kroz predstavu o piscu koji i sam obrađuje takvu temu u svojim delima. Eto, na primer, ta uloga me je potpuno promenila. Vratila me je sebi, probudila je potrebu za, što bi i sam Kiš rekao: „Pokušajem traženja sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, željom da se nađe neka prvobitna čistota”.
U Srpskom pozorištu u Mađarskoj kolektiv je mali ali pun ljubavi. Svi su timski igrači i imaš osećaj da ste ekipa. Radujemo se jedni drugima. I svi su odgovorni prema sebi i svom poslu. Iako je dosta radna atmosfera, tu mi i ručavamo zajedno, pomažemo, delimo, pevamo, jadamo se i mislim da je to bitno za posao koji podrazumeva kolektiv. I da se to oseća i na sceni.
Posebno mi je značajan odabir komada koji se radi u ovom pozorištu. Kroz mene na toj sceni je prošao veliki Danilo Kiš, koji je bio nagrađivan na svakom festivalu na kom smo učestvovali, zatim neponovljiva Marina Cvetajeva, jedan od najuzbudljivijih likova koje sam igrala, presmešna Melanija iz romana Pop Ćira i pop Spira, i na kraju Mónika, naša koleginica, koja je u našim srcima ostavila neizbrisiv trag, tako tanan, nežan i pokazala nam da je sam život dar koji ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Samim tim mislim i da je publika u prilici da vidi na sceni nešto neočekivano i da u tom pozorišnom susretu podelimo iskrene trenutke i emocije.
4. Najaktuelnija predstava na kojoj radiš je Jednorog u režiji Anastazije Kargine u Srpskom pozorištu u Mađarskoj. Da li publika na ovo delo gleda kao na bajku, ili prepoznaje metafore o životu, borbi i životnim iskušenjima? Šta simbolizuje Jednorog u kontekstu današnjice?
Mislim da, što se naslova tiče, tu je više upotrebljena igra rečima nego simbolika. Jer jednorog ima jedan rog, a ne dva. Tek na kraju predstave dođemo do naslova. Postoje elementi bajke, ali više u formi i načinu, a manje u sadržaju. Moglo bi se čak reći da je ova predstava antibajka. Da, sviđa mi se ovo – antibajka.
Predstava se bavi izuzetno savremenom temom, koja je nedovoljno zastupljena u pozorištu, a veoma važna i potrebna današnjem društvu. Priča o borbi čoveka i bolesti raka. Iako je tema bolna i neatraktivna publici, predstava na kreativan, duhovit, raznovrstan, inspirativan i slojevit način obrađuje ovako ozbiljan materijal. Ova je predstava u slavu života i baš zato što je priča o borbi i hrabrosti, ona prkosi smrti. To je borba čoveka za život, umetnika za život i samog života za život. Hteli bismo da istaknemo da je ovo prvenstveno predstava o umetniku, o glumici, i da je jedna tako bolna priča, zahvaljujući umetničkom pristupu, dobila poletnu, zanimljivu, katarzičnu, pa čak i terapeutsku formu.
Jednorog je biće koje svojim rogom očisti sve od taloga i pusti dušu da slobodno leti.
5. Postoje li, pored Jednoroga, još neka nova predstava i projekat koje ćemo imati prilike da vidimo u skorijoj budućnosti?
Postoji, trebalo bi da radimo novu predstavu u Srpskom pozorištu u Budimpešti u režiji Marije Barne Lipkovski. Još uvek se nismo odlučili za tačan naslov, ali se izuzetno radujem i željno očekujem početak procesa.
6. Čini se da su ti televizijske, odnosno filmske uloge ređe u fokusu. Šta te najviše motiviše da prihvatiš ulogu – scenario, lik? Šta su za tebe razlozi za odbijanje uloge?
Nema razloga odbijanja, volela bih da me mnogo češće zovu na snimanja. Ovim putem bih javno pozvala filmske reditelje i producente da me zovu, obožavam da glumim. Smisliću pomorandžu i za njihove scene!
Manje radim na filmu, da, ali uloga Maje u filmu Izolacija Marka Backovića mi je bila vrlo zabavna, a uloga Snežane u filmu Videoteka Luke Bursaća izazovna jer je kompleksna.
7. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Predstava Romea Kastelučija – Bros; muzika iz filma Climax Gaspara Noe; serija The Studio Seta Rogana; pisac Bret Iston Elis.
januar, 2026.
