piše: Dorijan Dobrić
Filozof Imanuel Kant je u svojoj Kritici moći suđenja rekao da je „genije talenat (prirodna obdarenost) koji umetnosti propisuje pravilo”. Pošto talenat kao urođena stvaralačka sposobnost samoga umetnika spada u prirodu, to bismo mogli reći i ovako: genije je urođena duševna sposobnost pomoću koje priroda propisuje umetnosti pravilo. Kant eksplicitno kaže na istom mestu da se u oblasti naučnog života najskromniji pronalazač i naučnik od velikog uma razlikuju samo u stepenu, a onaj koga je priroda obdarila za lepu umetnost, taj se specifično razlikuje od naučnika. Kant pominje Njutna, čije stvaralaštvo je obeležilo nauku za sva vremena, te bez obzira na to što je za njegovo stvaralaštvo neophodno ogromno znanje, ipak nije genije u pravom smislu reči. Naučnik je naučen, te samim tim ne može biti genije, dok je jedna od suštinskih svojstava genija upravo prkos podražavanju.
Po Kantu, genije se sastoji iz (1) talenta i mogućnosti da se proizvede originalno umetničko delo, (2) sposobnosti da se pravi egzemplarna umetnost, (3) nemogućnosti da se racionalno objasni stvaralački proces.
Razmotrimo prvo Kantovo razdvajanje naučnika od umetnika. Naša obaveza da razdvojimo učenost od internalizacije procesa podrazumeva da uvidimo postojanje kvalitativne razlike između nekoga ko je naučio zakone prirode, zakone tržišta, ljudske dinamike, emotivne i kognitivne procese pojedinaca: svi oni (fizičari, ekonomisti, sociolozi, psiholozi) u procesu učenja imaju jednu zajedničku komponentu, a to je što su ovi zakoni njima jasni na onaj način na koji mi poimamo stav da je nebo plavo ili da je Leonardo da Vinči naslikao Mona Lizu; toj informaciji nema ništa da se doda, ona se samo zna. Jasno je da zakoni, upravo da bi bili zakoni, moraju biti podložni promeni i velike promene u nauci nastaju stalnom proverom i reformulacijom, jer kada to ne bi bio slučaj, učestvovali bismo u dogmi, a ne u saznanju. Takođe, celokupnu nauku ujedinjuje mogućnost objašnjenja, mogućnost prenosa saznanja sa jedne osobe koja je ekspert na drugu koja to nije.
Međutim, ako bliže pogledamo situaciju u kojoj se nalazi moderna fizika, videćemo da je ona okupirana velom nerazumevanja i udaljavanja od zdravog razuma: ono što je bilo krucijalno za pomenutog Njutna, jeste to što je njegova fizika elegantna, krajnje jednostavna i pre svega jasna. Dolazak do te prozirnosti jeste proizvod višedecenijskog istraživanja i napornog rada, ali je kranji rezultat takav da ona može biti bilo kome jasna. Kakav bi to svet bio, u kome su zakoni prirode toliko jednostavni i čisti da njima ne može ništa da se doda, niti oduzme – zakoni toliko svedeni da se na istraživanje makro prirode stvari jednostavno stavi tačka, jednom i zauvek. Međutim, iznedrilo se to da o prirodi ima još mnogo da se kaže, a mnoge stvari koje se u fizici danas pojavljuju sugerišu sve osim jednostavnosti, sve do one mere u kojoj samo nekolicina zaista razume o čemu se radi, a krajnje je plauzibilno da ni mnogi eksperti ne razumeju sve pojave o kojima govore. Ajnštajnovo doba je došlo, pa je već sada stiglo i da prođe, jer ima onoliko koncepcija univerzuma koliko ima onih koji sklapaju te koncepcije – slaganja su nedovoljno česta, a matematika kojom se služe je nedostižna, ekstremno teška za razumevanje. Moderna fizika se katkad čini da podseća na neku vrstu modernog misticizma koji se nevešto krije iza vela distorzirane logike, gde je čak potrebno i smišljati nove logike, nove strukture mišljenja čije je krajnje ishodište smrt zdravom razumu i udaljavanje od onoga što smo u stanju da čulima direktno percipiramo.
Bez obzira na ovu promenu paradigme, u oba slučaja je dolazak do saznanja indukovan učenošću, odlikovan trenucima iluminacije koji su spisak informacija čija samo malena frakcija može biti iskorišćena – saznanja u fizici mogu biti puštena u promet: atomska bomba, elektricitet, radio-talasi; sve je to omogućeno istraživanjima u fizici, ali jako slabo utiču na proces saznanja – to su produkti saznanja i ništa više. Ako nas zanima zakon u fizici, onda pogled u vidljivo sredstvo produkta fizike jako slabo može da pomogne. Stvari sasvim drugačije stoje u umetnosti.
Umetničko stvaralaštvo nije proces saznanja, ono je proces internalizacije paterna koji nikad ne mogu biti naučeni u onom smislu u kome je moguće naučiti da je zbir dva broja neki treći broj – umetnički patern je večno promenljiv, provizoran: njegova struktura može da bude potpuno drugačija od ishoda. Na to je Kant mislio kada je rekao da genije „nije u stanju da opiše kako proizvodi svoju tvorevinu, niti može da to naučno pokaže” (videti tačku 3).
Umetnik koji uči svoju umetnost, ma koja ona bila, ne može da se zadovolji običnom verbalizacijom i usvajanjem informacije – on može reći da nešto zna tek onda kada se to „saznanje” savršeno uklopilo sa njim samim, sa onim što on jeste kao stvaralac, a to je kod svakog stvaraoca drugačije. Svaka slikarska tehnika, svaka muzička skala, svako pravilo se manifestuje kod stavaroca drugačije, te je ta sloboda u raznolikosti ono što omogućuje umetnosti da bude to što jeste, u protivnom, ona to ne bi bila. Bezbedno je zaključiti da su umetnički proces i naučni proces dve sasvim različite stvari, a da sličnosti koje se mogu izvući iz usporedbe su uslovljene time što obe stvari praktikuje isto biće, a to je čovek i u tom se sličnost i završava.
Jedna druga stvar je ipak sporna. Kant je rekao da je za genije potrebna sposobnost i talenat da se pravi kako originalno umetničko delo, tako i egzemplarno. Nije nužno za umetničko delo da bude originalno zato da bi bilo genijalno, pre će biti slučaj da je obrnuto, da onda kada je ono genijalno, da tada svojom genijalnošću postaje originalno. To znači da neko tipično delo nekog pojedinačnog žanra ili umetničke podvrste sasvim nesmetano može biti genijalno. Ako u jednoj slikarskoj epohi postoji stotine likovnih dela koja liče jedna na drugu po stilu, tehnici ili temi, zahtev za primarnom originalnošću propada, jer to jedno delo koje sasvim u skladu sa epohom u kojem je stvoreno može biti neoriginalno, ali da opet bude genijalno. Kant je to verovatno imao u vidu kada je rekao da delo genija mora biti egzemplarno, odnosno da može biti takvo da postavlja nove granice, izaziva jaka estetska iskustva i uopšte bude prepoznato kao veličanstveno.
Šta je onda genije? Da li je genije osoba koja ima specifična svojstva koje drugi, sasvim obični smrtnici nemaju? Kant je upravo karakteriše tako, međutim, da li bismo se time zadovoljili? Deluje kao iracionalan zahtev da onaj koji je genije bude stalno u stanju sposobnosti da proizvodi genijalna umetnička dela. Pre će biti slučaj da su sama ta dela ona koja su genijalna, a to koje je delo genijalno je na publici da presudi. To je, u stvari, suština genijalnosti. Ona se ne nalazi u umetniku, niti u njegovoj sposobnosti da proizvede dato delo, jer je sasvim zamislivo da neko ima takvu sposobnost, a da opet nikada ni ne proizvede nešto što bi moglo imati epitet „genijalno„. Iz ovoga proizilazi da geniji zapravo ne postoje, već da reč genije ima samo semantičku dimenziju, opisnu; onaj koji je stvorio jedno ili više genijalnih dela. Genijalnost ne bi postojala da nema publike koja bi je primetila i potom joj se divila i na kraju ocenila kao nešto što prevazilazi stvaralštvo, prevazilazi ljudskost, pa i čitav univerzum. Genijalnosti je potreban aplauz.
novembar 2020.
