piše: Igor Diletant Belopavlović
Bio je zadnji dan oktobra kada sam video plakat Vikend sa ćaletom – film Miroslava Momčilovića. Znao sam da novi Momčilovićev film moram gledati koliko sutra, jer domaća ostvarenja obično nemaju dug životni vek u bioskopima, a bojao sam se da ih možda opet ne zatvore. Što se, nažalost, možda već dogodilo dok ovo čitate. No, nisam imao vremena na pretek, što se ispostavio kao bitan motiv filma.
Vikend sa ćaletom prati Milorada Mitrovića zvanog Kašika (Nenad Jezdić), nekadašnjeg (?) kriminalca koji ima zabranu prilaženja bivšoj ženi Suzani (Katarina Radivojević) i njihovom sinu Ognjenu (Vasa Vraneš). Ali pošto saznaje da Kašika ima rak pluća, Suzana mu dozvoljava da provede ceo vikend sa sinom kojeg nije video pet godina.
Kako i sam naslov naslućuje, to je ceo film – jedan vikend bez prevelikih dešavanja, da se jedan sin, kome je potrebna očeva ljubav, i jedan otac, koji želi da bude ćale, ponovo povežu. Tokom celog vikenda ih prati i Kašikin najbolji prijatelj/poslovni partner/kum Bata Konj (Branko Vidaković) koji u petak po podne podseća na karikaturu ostarelog kriminalca u svrsi komičnog efekta, ali do ponedeljka ujutru, Bata ispada Cvrčak Cvrle, koji doduše nije savest Pinokiu, već njegovom ocu koji pokušava da od svog sina napravi pravog dečaka koji nosi trenerke i ume da se bije.
Tu je još i čitava plejada likova koju čine ljudi iz Kašikinog i Ognjenovog života i, naravno, Džej. Ipak, za priču je svakako najbitniji Kašikin otac Radovan Mitrović (Miodrag Krstović), profesor u penziji. Ne želeći da vam otkrivam previše, napomenuo bih samo simboličnost i slojevitnost trougla koji postoji između dede, oca i sina, kao i da obratite pažnju na pesmu koja ide sa radija kada deda i otac prvi put razgovaraju.
Ali deda, ljudi koji ih okružuju, pa čak i Kašikina kriminala prošlost, koja nikad nije do kraja objašnjena („Ako te neko pita čime se tati bavi, reci… Reci tata pravi lovu!”),samo su okvir za prikaz ponovnog sučeljavanja oca i sina i njihova dva jako različita sveta. U jednom, skoro pa cinično, vlada moto: ili jašeš ili te jašu, dok se u drugom, skoro pa naivno, ne vara pri rađenju domaćeg i žuri se na čas klavira. Iz njihovih suprostnosti proizilazi sva draž ovog filma, ali i istina sa kojom likovi moraju da se pomire – šta god činili, roditelji i deca, nisu onakavi kakvi ih ovi drugi zamišljaju (bilo da ih ulepšavaju ili ocrnjuju u svojoj glavi), već ličnosti za sebe. Dosledno realnosti, naši junaci ne dolaze do te spoznaje za jedan vikend, ali slutimo da je naziru.
Mada se reklamira kao crna komedija, Vikend sa ćaletom je, u suštini, psihološka drama. Pod režijom i tekstom kakav samo Momčilović može da napiše i manje uloge dolaze do izražaja. A Jezdić, u glumi godine, prikazuje mutnu dubinu čoveka formiranog devedesetih, koji iznenada mora daleko, negde sam, na put bez povratka (stih završite sami).
decembar, 2020.
