piše: Ivana Pavićević
U Narodnom pozorištu u Beogradu postavljena je predstava Nečista krv po romanu Borisava Stankovića, dramatizaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića. Ovaj roman spada u klasike srpske književnosti i školsku lektiru, tako da je njegovo postavljanje na pozorišnu scenu ne samo sasvim opravdano, već i poželjno.
Minimalističkom scenografijom Vesne Popović, zagasitim dizajnom svetla u kome glumci igraju između senki i melanholičnim južnjačkim džez kompozicijama Anje Đorđević, reditelj na scenu postavlja jednu sporogoreću tragediju, ne dozvoljavajući joj da ne odzvoni i ne ubrzavajući osećaj nesreće koji i u samom životu ume veoma sporo i dugo da traje.
Predstava ispituje samo značenje „nečiste krvi” – šta je zapravo nečista krv?
Sofka, u čijoj ulozi se nalazi glumica Jovana Stojiljković, za svaku tragediju krivi sebe i svoju nečistu krv koju je nasledila od svojih predaka. Sofkina prababa Cona se ponašala kao muško (pušila, rukovala oružjem…), a kada je ostala udovica, zaljubila se u učitelja mlađeg od nje i ostala trudna. Nije htela da prihvati tu sramotu i ubila se tako što je presekla vene. Takođe, među glavnim Sofkinim precima nalazi se njen deda koga je žena prevarila sa njegovim bolesnim bratom, a kasnije je i on nju varao sa drugim ženama. Zatim dedina sestra koja je takođe bila razvratna, i još jedan predstavnik porodice koga su zvali Ludi Rista. Svesna svoje porodične istorije, Sofka kao predstavnica svih nas koji se borimo da svoj život živimo pod sopstvenim uslovima, odbija da odustane od svojih snova i želja, i pruža mogućnost zatvaranja tragičnih ciklusa, živeći iskreno, a samim tim srećno i slobodno. No, kako do kraja komada ovu borbu gubi, uviđamo prvi ponuđen razlog nečiste krvi – gene.
Sledeći ponuđen razlog nasilja, nesreće i prokletstva je novac. Glumac Nebojša Dugalić, u ulozi Sofkinog oca efendi Mite, i Nenad Jezdić, u ulozi Sofkinog svekra gazda Marka, bave se ovom mogućnošću. Prvi je bez nasleđenog novca ostao, dok ga je drugi stekao. Efendi Mita prodaje svoju kćerku, dok se gazda Marko iživljava nad drugima pod osećajem da mu novac to dozvoljava. Izuzetan paradoks koji ukazuje na odsustvo morala u odnosu na novac – imao ga ili nemao.
Još jednu mogućnost opstanka nečiste krvi igraju svi ženski likovi u ovom komadu. Vaspitanje. Glumice Nataša Ninković, Dušanka Stojanović Glid, Zlatija Ivanović i Ljiljana Blagojević igraju majke, sestre, služavke, ali pre svega žene. Žene koje usled vaspitanja, svesno ili ne, prihvataju činjenicu da brak podrazumeva trpljenje i žrtvovanje. No, nek nas ne zavara feminizmom veći broj ženskih likova u ovom komadu. Muškarci jednako bivaju žrtve nasilja samom ženskom manipulacijom muškarčevih stremljenja, a sve to pod opravdanjem zvanim „slabiji pol”.
Dakle, koji bi bio najrealniji razlog nečistoj krvi? Gde leži odgovor na kolo nasilja, na slepilo, na večito pristajanje na ono što se mora i ono što bi trebalo, namesto onoga što bismo voleli ili želeli? Da li problem leži u tradiciji, sociologiji, duhu vremena, ili u pomenutim genima, vaspitanju i novcu? Da li je u pitanju instinkt preživljavaja, borba za opstanak vrste u surovoj egzistenciji? Gde god da je problem ovog beskrajnog moranja, svakako se nije rešio minimum za poslednjih sto godina – od samog romana Nečista krv, pa do postavljanja predstave Narodnog pozorišta u Beogradu, što samu predstavu i čini aktuelnom.
I na kraju krajeva – šta se to mora? Zašto je jedno mora postalo uobičajeno? I zašto se, taman kad pomislimo da je krug nečiste krvi zatvoren, uvek pojavi neki duh iz prošlosti i krv nanovo zamuti praveći talase posledica? I usput, a uvek neizbežno – od koga nas je to strah šta će da kaže? Sopstvena porodica, familija, komšiluk? Ili kako i sam Bora Stanković pita: „Šta će da kažu grobovi na groblju?”
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim još jednu predstavu Narodnog pozorišta u Beogradu, takođe sa izvrsnom Natašom Ninković i Nebojšom Dugalićem u podeli. Predstavu Heda Gabler, u režiji Snežane Trišić, a pisca Henrika Ibzena koji je na margini ove svoje drame zabeležio: „Ubile su je konvencija i etikecija”, što je dostojno poslednjeg talasa feminističkog pokreta u Evropi.
April, 2020.
