Nikada nisam služio vojsku, niti ću verovatno – ali ako bih morao da pravim poređenje, a da nije ono iz naše bliske prošlosti, definitivno bih sebe zamišljao kao mladog Amerikanca iz šezdesetih godina dvadesetog veka. Šezdesete godine su donele neke promene, koje današnja omladina smatra za sasvim normalne stvari. Seksualna revolucija, osvešćenje mladih kroz zahteve za poboljšanje njihovog položaja u društvu, traženje svog mesta pod Suncem, antiratne kampanje… Obično se svi šezdesetih setimo kroz Bitlse, hipi-pokret ili spuštanje na Mesec. Jedan od događaja koji su oblikovali i ujedinili mlade širom sveta, makar u tom jednom trenu vaskolikog vremena, jeste bio i Vijetnamski rat. Pre svega, sukob ideologija, pa onda država i blokova, odigrao se u jednoj zmijolikoj državi u Indokini, imena Vijetnam, a imao je odjeka u američkoj popularnoj kulturi.
Jedan od učesnika tog, za današnje pojmove, besmislenog rata, trebalo je da bude i američki kantautor Džon Fogerti, frontmen grupe Creedence Clearwater Revival. Naime, pre nego što je postao lider ove kultne američke rok grupe, Fogerti je bio dvadesetjednogodišnji mladić iz Kalifornije. Njegova realnost u tom trenutku jesu električna gitara, koka-kola, daska za surf i žene. Međutim, te 1966. godine, rat u Vijetnamu besni, koju godinu ranije SAD su ušle u taj rat, navodno radi suzbijanja širenja komunizma. Mladom Fogertiju, kao i hiljadama mladih Amerikanaca, stiže poziv za mobilizaciju. Ne znajući kako će i šta će sada, s obzirom na to da ovaj jedan poziv menja sve, seo je na kraj svoga kreveta i spontano uzviknuo: „Ne ja, ne ja, nisam ja sin senatora, nisam ja taj srećni sin!” Od ovog krika, Fogertiju je trebalo oko dvadeset minuta da napravi planetarni hit bunta i protesta protiv ovog rata, pesmu Fortunate Son. A antiratni pokret je već bio podosta aktivan. No, u njegovom slučaju, sreća je ipak dala nešto od sebe. Istog dana, želeći da predupredi odlazak u krvave džungle Vijetnama, Fogerti je otišao pravo u vojni odsek u svom mestu i prijavio se za službu u rezervnim jedinicama američke vojske. Službenik u vojnom odseku, videvši još jednog mladića kojem preti crna plastična kesa, antidatirao je njegov zahtev za službu tako da je ispalo da se mlađani Fogerti već prijavio za vojsku pre nego što mu je došao poziv za mobilizaciju. Tako je on postao aktivni rezervista i Vijetnam ga nije video.
Kada je direktno upitan za pravi razlog pisanja pesme i inspiraciju, Fogerti je, mnogo godina kasnije, naveo da je tih dana u medijima dosta vrvelo oko veze između unuka bivšeg američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, Dejvida, i ćerke tadašnjeg američkog predsednika Ričarda Niksona, Džuli. Smatrao je da su ti mladi ljudi bili jednostavno nedodirljivi. Išli su na jahanje, na more, njihove slike su bile svuda, o njima se govorilo kao pravom mladom paru, uzoru za mnoge mlade Amerikance. Ali, realnost je bila mnogo drugačija. Isti ti konzumenti takvog sadržaja vraćali su se kući u crnim plastičnim kesama i metalnim kovčezima, štiteći diskutabilne interese svoje države na drugom kraju sveta. Da paradoks bude veći, mladi Ajzenhauer je bio oficir američke mornarice na jednom brodu u Mediteranu, a sve to dok je trajao Vijetnamski rat.
Pesma je izdata septembra 1969. godine na B-strani singla Down on the Corner/Fortunate son, a novembra iste godine uvrštena je na četvrti studijski album grupe Willy and the Poor Boys. Došla je do trećeg mesta na američkim top-listama, a za kratko vreme postala je i zlatna ploča. Međutim, jačina poruke i količina bunta koju ova pesma nosi čini je večito aktuelnom i popularnom, te je uvrštena u mnoge popularne video-igre poput Battlefield Vietnam, Grand Theft Auto V i Mafia III, a poznata je i kao deo zvanične muzike za Oskarima ovenčani film Forrest Gump. Neki od poznatijih prepeva uradili su irski bend U2, američka rok grupa Foo Fighters, kao i američka pank grupa Dropkick Murphys. Naravno da autor ne bi bio autor kada ne bi našao i neke pravne začkoljice i u ovoj pesmi. Naime, marka farmerica Wrangler je od tada navodnog vlasnika ove pesme Fantasy Records-a otkupila pravo korišćenja za ovu pesmu u svojoj reklami. Nakon što je Fogerti pobedio svoju bivšu izdavačku kuću i to pred Vrhovnim sudom SAD, proizvođači farmerki su se uplašili za svoju sudbinu i jednostavno povukli reklamu iz dalje upotrebe. Bolje to, nego milioni dolara u minusu.
No sve ove kritike američkog društva meni zvuče sirovo. Realno, ali sirovo, jer se i sam Fogerti provukao da ne ode u isti taj Vijetnam. Zato bolje slušati onu našu verziju:„Danas sam dobio svog novoga Poršea i malko ću se voziti s njim…”
piše: Pavle R. Srdić
