pišu: Zorana Laketić, Đorđe Petrović i Lenka Vukotić izvor: internet skrinšot
Priča o „Srbima kao najstarijem narodu” nije samo kafanska teorija zavere, već ozbiljan društveni fenomen koji ima duboke korene. Sve je počelo još u romantizmu 19. veka, kada su mladi evropski narodi, oslobađajući se velikih imperija, grozničavo tražili svoj istorijski legitimitet. Tada je važilo pravilo: što su ti stariji koreni na nekoj teritoriji, to imaš veće pravo na državu.
Međutim, prava eksplozija ovog mita kod nas se dešava devedesetih godina 20. veka, u vreme raspada Jugoslavije, ratova i izolacije. Kada je društvo u dubokoj moralnoj i ekonomskoj krizi, ranjenom kolektivu potreban je melem. Narativ o sopstvenoj višemilenijumskoj veličini poslužio je kao savršen štit od surove realnosti. Danas, u 21. veku, taj mit je dobio mnoga odela: senzacionalistički mediji sada zloupotrebljavaju podatke iz arheoloških istraživanja i istorije. Ovaj narativ se tako lako primio u svesti ljudi jer ima snažan psihološki efekat. On ljudima nudi instant ponos i kompenzaciju. Takođe, stvara iluziju da posedujemo skriveno znanje koje zvanična, korumpirana naučna elita namerno krije od nas.
Nauka je, budimo iskreni, prosečnom čoveku često dosadna, hladna i previše komplikovana. Naučnici stalno govore u šiframa, ograđuju se rečima poput možda, zavisi od uzorka ili nemamo dovoljno dokaza. Publici koja je gladna instant ponosa i utehe to zvuči kao slabost ili nezainteresovanost. Tu nastupa pseudonauka, koja ljudima nudi sve ono što prava nauka nema: stopostotnu sigurnost, jednostavne odgovore i uzbudljivu priču koja se guta kao avanturistički roman. Najjači element koji pseudonauka koristi jeste stvaranje mita o zloj i korumpiranoj zvaničnoj nauci. Pseudonaučnici ubeđuju javnost da profesori i akademici namerno kriju pravu istinu o našoj slavnoj prošlosti kako bi nas držali pokornim, ili zato što ih plaćaju strane sile. To kod ljudi budi bunt i osećaj pripadnosti nekom tajnom pokretu koji poseduje skriveno znanje.
Iako to nekome deluje bezazleno, posledice ovog stremljenja su katastrofalne. Prvo, gubi se kritičko mišljenje u društvu. Društvo koje veruje u istorijske bajke lakše će progutati bilo koju lažnu vest u sadašnjosti. Drugo, ovaj mit direktno hrani radikalan nacionalizam i ksenofobiju, jer ako smo mi izabrani i najstariji, onda su svi oko nas inferiorni. Na kraju, najveća ironija je što naša zemlja ima prebogatu i svetski važnu stvarnu arheologiju, od Lepenskog Vira i Vinče do rimskih carskih gradova. Izmišljajući nepostojeće imperije i bežeći u lažnu prošlost, mi zapravo pljujemo po sopstvenoj baštini i odbijamo da gradimo zdravu i racionalnu budućnost.
Genealogija srbstva
U poslednje vreme, sve češće iskaču naslovi tipa „Drevna DNK rešila misteriju” ili „Naučno dokazano: mi smo najstariji narod, geni ne lažu!” Zvuči moćno, zar ne? Kad god se u javnosti spomenu reči poput laboratorija, sekvenciranje genoma ili stabilni izotopi, običan čovek automatski skida kapu i veruje na reč, jer te metode nose ogroman društveni autoritet. Prirodne nauke danas doživljavamo kao vrhunski izvor čiste, objektivne istine. Međutim, upravo tu leži kvaka. U poslednjih dvadesetak godina, arheologija je doživela ozbiljan preokret. Počeli smo masovno da sarađujemo sa biolozima, hemičarima i genetičarima, što je sjajno. Dobili smo fantastične alate. Ali, taj interdisciplinarni duh je istovremeno otvorio vrata za ozbiljne zloupotrebe. Danas svedočimo nečemu što naučnici zovu „Treća naučna revolucija u arheologiji”, gde su ogromne baze genetičkih podataka postale glavno oružje ne samo za prave istraživače, već i za pseudonaučnike.
Kada arheolozi danas iskopaju ljudske kosti, oni više ne gledaju samo njihov oblik i gde su ležale. Prva stanica za pomoć su prirodne nauke, i to sa punim pravom, jer nam one pomažu da damo glas onim ljudima iz prošlosti koji nisu znali da pišu i iza kojih nije ostao nijedan pisani dokument. Ovakvi podaci se dobiju iz raznih disciplina – paleopatologije (koja govori o bolestima), analize izotopa (koja govore o ishrani, poreklu) i metoda drevne DNK (aDNA). Zahvaljujući novim tehnologijama, naučnici mogu iz sitnih, oštećenih uzoraka da izvuku genetički kod. Tako možemo da odredimo pol deteta čije su kosti previše propale za klasične analize, da otkrijemo rodbinske veze u nekoj praistorijskoj kući, ili da pratimo kako su se velike grupe ljudi kretale tokom istorije.
Problemi nastaju kada se ovi suvi biološki podaci na silu uguraju u kulturne i političke narative. Kada arheolozi podivljaju za velikim brojkama iz laboratorije, često zaborave osnovno pravilo: podaci nikada ne govore sami za sebe, njih uvek neko mora da interpretira. Kako alternativci i pseudoarheolozi koriste ove komplikovane analize? Primenjuju mnoge strategije, jedna od njih je crvena haringa. To znači da namerno skreću pažnju sa suštine problema i prebacuju raspravu na teren koji je običnoj publici potpuno nerazumljiv. Zaspu te grafikonima, procentima, oznakama haplogrupa i naučnim novogovorom da te prosto impresioniraju i ućutkaju. Kada sve to dobije formu naučne potvrde, laiku to izgleda kao neoboriva činjenica.
Najveća i najopasnija zabluda koju pseudoarheologija prodaje jeste izjednačavanje biološke populacije sa društvenim identitetom. Oni uporno tvrde da kultura i nacija imaju svoju DNK, što je potpuna besmislica. Kultura nema gene. Biološka grupa i etnički identitet su dve potpuno različite stvari koje nemaju veze jedna sa drugom. Do devedesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima je živeo ogroman broj ljudi koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Kada se država raspala, ti isti ljudi (ili njihova deca) postali su Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Slovenci. Njihov etnički identitet i ono što osećaju u glavi se potpuno promenilo, ali je njihova DNK struktura ostala u milimetar ista kao pre. Dakle, geni su biološka odrednica, a narod i nacija društvena konstrukcija koji se menja kroz istoriju. Narodi prosto nisu genetski homogeni. Ne postoji ta teritorija na svetu, niti taj narod, koji ima samo jednu čistu haplogrupu; istraživanja zapravo pokazuju da smo svi mi rezultat konstantnog, višemilenijumskog mešanja stanovništva. Svaki pokušaj vraćanja na ideju rasne čistoće kroz genetiku pada na prvom koraku prave naučne provere.
Jedan od najpoznatijih i najslikovitijih primera kako ova loša nauka funkcioniše u praksi jeste rad Anatolija Kljosova. On je inače po struci fizički hemičar, čovek sa rusko-američkom karijerom, koji je sam osnovao nešto što je nazvao „Akademija DNK genealogije”. Sebe u javnosti voli da reklamira kao „profesora sa Harvarda” (iako je tamo bio samo gostujući predavač), što mu odmah daje onaj lažni oreol vrhunskog autoriteta. Kljosov je uzeo podatke o jednoj specifičnoj haplogrupi na Y hromozomu (koji se nasleđuje sa oca na sina) – oznake R1a1 i proglasio je za slovenski marker ili slovenski gen. On je razvio čitavu teoriju, koju ponosno naziva patriotskom naukom, tvrdeći da na osnovu te spirale može da rekonstruiše kompletnu istoriju bez ikakve potrebe za arheolozima, njihovim četkicama i dosadnim iskopavanjima.
Kljosovi tekstovi izlaze u časopisima koje je sam uređivao, gde nema prave naučne recenzije i gde niko od urednika zapravo nije populacioni genetičar. On uzima stvarne empirijske podatke (često i ne navodeći odakle ih je prepisao), a onda iz njih izvodi potpuno nenaučne, rasne i proslovenske zaključke. Izjednačavanjem biologije i kulture, dešava se direktan povratak u opasne rasne teorije s polovine 20. veka, upakovane u fensi ambalažu moderne genetike. Neke od tehnika kao što je crvena haringa, pisanje i objavljivanje članaka u neproverenim časopisima, pozivanje na autoritet kao i pozivanje na strogu prirodnjačku ulogu, samo su neke od kečeva u rukavu pseudonaučnika koji promovišu ove teme.
Srbija – zavičaj rimskih careva
Antička se Grčka odavno smatra vrhuncem i kolevkom evropske civilizacije i njeno prisustvo postalo je neupitno u promišljanju modernog društva. Drevni Rim punopravni je naslednik i direktni nastavak u tom periodu uzvišenih kultura i društava, pa je rimsko nasleđe sastavni činilac konstruisanja identiteta savremene Evrope. Rimska prošlost služi kao jak izvor simboličkog kapitala za mnoge države koje baštine rimske spomenike, čime sebe smatraju podesnim da se sa njima identifikuju.
Arheologija igra ključnu institucionalizovanu ulogu u stvaranju znanja o prošlosti, o tome koji materijalni ostaci prošlosti treba da se baštine, a te su stvari neretko povezane sa pogledima na svet koje propagiraju nacionalne države. Međutim, kada iz sveta nauke pređu u sferu javnog života, samo se pogodni delovi tog tumačenja dalje proizvode, mitologizuju i služe da potkrepe vladajuću ideologiju. Očito je da ovakva manipulacija može imati posledice ne samo na razumevanje prošlosti, nego i mnogo razornije dejstvo na društvo, naročito kada se prisvajaju nepostojeće tradicije i identiteti.
Akademsko interesovanje za prošlost antičkog Rima među srpskim istraživačima postojala je maltene od početaka arheologije u Srbiji. Javni interes za rimsko nasleđe u Srbiji, a naročito ono vezano za rimske careve iz Srbije, s druge strane, podstakla su tek otkrića Feliks Romulijane u Gamzigradu koji je podigao car Galerije u 4. veku. Otkriće natpisa 1984. potvrdilo je sumnje da je u pitanju carski rezidencijalni kompleks, a gotovo 10 godina kasnije u SANU upriličena je izložba Rimski carski gradovi i palate u Srbiji. Na posteru za izložbu stajalo je: „carevi rođeni na tlu današnje Srbije povratili su moć oslabljenoj Rimskoj imperiji, a svoju zavičajnu zemlju visoko uzdigli i učinili je središtem civilizovanog sveta”. Vidimo ovim primerom da ni nauka nije oslobođena učitavanja određenih vrednosti koje su lična stremljenja samih autora, pa je tako i ideja o „Srbiji kao zavičaju rimskih careva“ upravo od ovih početaka i našla put u svesti ljudi.
Međutim, nije problematično to što je profesor Dragoslav Srejović, koji je kumovao ovim narativima, izneo ovakve stavove. Glavni je problem to što su ovakva tumačenja nastavljena da se proizvode bez većih preispitivanja, pa se od početka 21. veka obilato promoviše državno finansiranim projektima. Zapravo, tek će u poslednjih dvadesetak godina rimski carevi rođeni na tlu današnje Srbije postati novi državni komercijalni brend. U ovom periodu, izjave političara vezane za ovu problematiku dodatno su oblikovale savremene doživljaje nacionalnog identiteta iz jasnih ideoloških razloga.
Pretpostavljam da ako prošetate Nišom i pitate ljude o caru Konstantinu, oni bi vam kao iz topa odgovorili „On je Nišlija”. Ta besmislena zabluda umnogome je osnažena proslavom 1700 godina od Milanskog edikta 2013. godine u Nišu, projekta od prioritetnog značaja za državu Srbiju te godine. Nažalost, u javnim političkim obraćanjima, fokus nije stavljen na versku toleranciju koja je iz edikta proistekla, već na ličnost cara Konstantina, kome je i u ovu čast podignuta skulptura Metamorphosis Constantiniana, u čijem se podnožju nalazi i obris Praroditeljke sa Lepenskog vira (u najmanju ruku gnusno).
Ovo su, naravno, samo ukratko predstavljeni pojedinačni primeri, koji na dobar način ilustruju problem izmišljanja tradicije koje se odvija poslednjih decenija. Naletećete, a možda ste već i naleteli, na pompezne naslove u tabloidnim medijima koji dodatno afirmišu ovakve nebulozne tvrdnje. Cilj svega ovoga je legitimisanje položaja Srbije u okvirima evrposke civilizacije i traženja pripadnosti evropskim tokovima i vrednosti, kroz poistovećivanje ovih teritorija u prošlosti sa današnjom idejom srpskog naroda.
Budite uvereni, ono što se danas smatra Srbijom nije isto što i Srbija srednjeg veka, a nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa Rimskom imperijom. To što su se pojedini rimski carevi rodili na prostorima na kojima danas žive Srbi, nikako ne može značiti da su i oni sami Srbi. S druge strane, to isto tako ne znači da je ovo tlo plodno za rađanje velikih ljudi, niti da to što su se oni ovde rodili pre skoro 2000 godina automatski znači da je zbog toga današnja Srbija posebno važna u evropskim tokovima. Niko ne osporava da su oni rođeni na ovim geografskim širinama i dužinama, ali, dragi čitaoci, sada znate na šta da obratite pažnju kada vam iskoče ovakvi senzacionalni naslovi u medijima.
Vinčanica – pismo najnaprednije civilizacije
Da li ste nekad, dok ste bili mali, pokušali iz petnih žila da izmislite svoje pismo? Razlozi mogu da budu kojekakvi, a uglavnom verujemo da se kreću od dosade, pa sve do želje da sa prijateljima imate ,,tajnu” koju niko osim vas neće razumeti. Naravno, to pismo isključivo obavlja jednu funkciju (recimo razlikovanje od drugih) i trajaće sve dok ga aktivno spominjemo, a posle toga iščezava. Ali, kriterijumi su nam trenutno vrlo labavi – ako je svako izmišljanje znakova pismo, onda ima više pisama na Zemlji nego samih ljudi. Dakle, šta onda spada u pismo?
Pismo zapravo predstavlja sistem simbola koji se koriste radi prenošenja bilo kakve misli, i to u celovitosti. Dakle, vaše ili bilo čije pismo ne bi moglo da iskorači van granica tajnovitosti ili dosade zato što je izmišljeno onoliko koliko je nama u tom trenutku bilo potrebno.
Čovek koji nije zadržao te tendencije u mladosti, već ih je preneo u kasniji životni rad je Radivoje Pešić. Podaci o njemu su šturi, ili vrlo upitni, ali ono što se zasigurno provlači kroz biografske tekstove o njegovom liku i delu je da je dešifrovao vinčansko pismo. Ono se, po njegovim zaključcima, ogleda u urezima na keramičkim fragmentima koji su nađeni na lokalitetima Vinčanske kulture. Međutim, ti urezi su poprilično oskudni, i nigde u zvaničnoj naučnoj literaturi se neće poistovetiti sa pismom. Zato što, pored gorepomenute definicije pisma, uz simbole mora postojati i korpus tekstova koji bi objedinili te znakove, a obe ove stavke nedostaju iz vinčanske kulture. Bilo kako bilo, Pešić analizira ureze, vinčanski alfabet poredi sa ćirilicom i dolazi do zaključka da se sa ćirilicom bezmalo poklapa 20 simbola i da je starije od bilo kog drugog pisma. Izmišlja pismo u onoj meri u kojoj mu je potrebno – a to je stvaranje lažnog narativa o Srbima kao najstarijem narodu.
Ovaj narativ otima se kontroli poprilično brzo, preuzet vanrednim stanjem krajem prošlog veka i nestabilnošću koje ono donosi po pitanju identiteta. Ideja o vinčanskom pismu puca pod pritiskom i prelazi u aproprijaciju vinčanske kulture u celosti. Ljudima koji su živeli u Vinči nametnut je status naših predaka koji su bili miroljubivi i napredni, a našom nemarnošću je to zaboravljeno. Nauka je okarakterisana kao nepouzdana, ona koja gura istinu pod tepih i oduzima nam pravo na ono što je naše.
Nauka jeste vrlo kompleksna pojava. Na nama je da naše ideje prezentujemo na adekvatan i razumljiv način široj javnosti, sa naglašavanjem da se stalno menja, te zaključci nikada ne smeju biti prezentovani kao definitivni. To može da izazove određeni stepen nepoverenja u nauku, a koji se dodatno podgreva promovisanjem pseudoarheologa koji koriste to nepoverenje kako bi širili svoje narative. U odsustvu podsticanja na kritičko mišljenje, pseudoarheološke ideje o „Srbima najstarijem narodu” stabilne su u očima mnogih. Ali ne smemo da zaboravimo da su iste kao izmišljeno pismo, koje obavlja određenu funkciju i trajaće sve dok ih aktivno spominjemo, tj. afirmišemo u javnosti.
jul, 2026.
