Crtani filmovi su neizostavni deo svačijeg detinjstva. Svi smo jedva čekali da ujutru čujemo dobro poznatu uvodnu muziku i Nikolu Simića koji izgovara: „Hej šefe, koji ti je vrag?”. Međutim, tada verovatno nismo bili svesni značaja crtaća za upoznavanje sa svetom umetničke muzike i nekim od najznačajnijih dela svih vremena.
Dve najznačajnije kompanije – Disney i Warner Bros. – nastale su u prvoj polovini 20. veka. Muzika u crtaćima ovih dveju kompanija često je sadržala remek-dela klasične muzike, koja su podsvesno ostala u sećanju velikog broja ljudi širom sveta. Kompozitor, koji je u periodu od 1936. do 1958. godine stvorio muziku za preko šest stotina crtanih filmova kompanije Warner Bros., bio je Karl Stoling (Stalling), koji se smatra začetnikom muzike za crtane filmove.
U dokumentarnom videu Looney Tunes: Behind The Tunes, Leonard Maltin, autor i kritičar, rekao je: „Ogromna količina mog muzičkog obrazovanja došla je od Karla Stolinga, samo ja to nisam shvatio, nisam bio svestan toga. Samo mi se urezalo u pamćenje, nakon svih godina tokom kojih sam gledao crtane filmove Warner Bros.-a svaki dan. Upoznao sam Mađarsku rapsodiju broj 2, jer se često pojavljivala. Susreo sam se sa svim vrstama pesama: sa pesmama Bazbija Berklija iz mjuzikala iz tridesetih godina, pesmama iz Warner Bros. filmova iz četrdesetih, delima Rejmonda Skota, koji je pisao sjajne kompozicije, kao što je Powerhouse…To su sve bili elementi koji su Karlu Stolingu omogućili sjajne komične efekte u ovim crtaćima. On je iskoristio sve izvore i pisao originalnu muziku, kako bi ih povezao.” Daniel Goldmark u uvodu za knjigu Tunes For ‘Toons’ iznosi slično iskustvo: „Oko pete godine imao sam prvi susret sa onim što Nemci nazivaju ohrwurm, ili earworm [ušni crv – melodija koja u određenom vremenskom periodu neprestano odzvanja u glavi]: imao sam melodiju urezanu u glavu. Nisam imao predstavu gde ili kada sam je čuo. Uz pomoć nastavnika klavira, moja majka i ja smo konačno identifikovali delo kao Mocartovu Klavirsku sonatu u C-duru, KV 545. […]U ranim dvadesetim, pojavila se druga melodija tokom časa romantizma: Šubertov Vilinski kralj, koji mi je bio neobično poznat – naročito početna melodija u niskom registru klavira. Nedugo potom, shvatio sam da sam i Šuberta i Mocarta naučio iz crtanih filmova. Otkrovenje da sam melodiju naučio na taj način bilo je šok. […] Nisam samo stekao saznanja o klasičnoj muzici (Rosini, List, Brams) gledajući crtaće nedeljom ujutru, nego sam upoznao i ostale muzičke stilove. Ubrzo sam shvatio da prepoznajem pesme nekoliko desetina žanrova i tradicija.”
Osnovna karakteristika Stolingove muzike jeste upotreba citata različitih muzičkih žanrova. Citati se razlikuju po dužini – mogu biti dugački, a moguće je čuti i samo nekoliko tonova određene muzike. Don Han (Hahn) je o Stolingu rekao: „Njegova sposobnost da citira muziku, sposobnost da ide od citata opere u jednoj sekundi i citata Geršvina u drugoj, zatim popularne pesme, to je bio njegov zaštitni znak. On nije samo pisao muziku, već je izmislio tehnike pisanja muzike za animaciju i filmove, i izmislio stvari koje sada uzimamo zdravo za gotovo.” Unutar njegove muzike, stil se izuzetno brzo menja i uslovljen je dešavanjima na ekranu, te se stvara utisak svojevsnog muzičkog pačvorka i nekoherentnosti kompozicije. To navodi na zaključak da Stoling nije mario za jedinstvo forme, već za verodostojnu muzičku potporu radnji.
Stolingove partiture, kao i muzika ostalih kompozitora kompanije Warner Bros., bila je vrlo zahtevna za izvođenje. Međutim, to ne bi bilo moguće bez velikog broja izvođača na raspolaganju. Sten Freberg, vokalni umetnik koji je radio na Looney Tunes crtanim filmovima, navodi: „Jedna od velikih, ako ne i najveća stvar u crtanim filmovima Warner Bros.-a, jeste apsolutno simfonijski zvuk orkestra. Warner Bros. orkestar je sedeo i igrao karte po ceo dan, kada nisu imali snimanje za film Hamfrija Bogarta. Onda je Džek Vorner rekao: ’Hajde da ih uposlimo. Možeš imati ceo Warner Bros. orkestar za snimanje!’”
Stolingova dela su uglavnom sadržala veliki dijapazon različih žanrova, od klasične do popularne muzike. Međutim, postoje i crtaći u kojima se muzika skoro u celosti oslanja na remek-dela velikih kompozitora umetničke muzike. Rabbit of Seville je nastao 1950. godine. Stoling je muziku bazirao na odlomcima uvertire Rosinijevog Seviljskog berberina i čitav muzički tok je ubrzan, čime dobija parodirani karakter i time u potpunosti odgovara toku radnje, nizu šala i zavrzlama koje Duško Dugouško priređuje Elmeru. Sedam godina kasnije nastao je crtani film What’s Opera, Doc?, koji predstavlja parodiju na dela jednog od najvećih kompozitora 19. veka, Riharda Vagnera. Sadrži muziku iz njegovih opera Prsten Nibelunga, Tanhojzer i Holanđanin lutalica, ali u celini prikazuje parodiranu radnju romantičarskih opera uopšte. Autori su sedamnaestočasovni operski ciklus Prsten Nibelunga pretočili u sedmominutni crtani film. Jedna od najpoznatijih numera jeste Kill the Wabbit, čija je melodija preuzeta sa početka trećeg čina Vagnerove Valkire. Završna rečenica koju Duško Dugouško izgovara nakon svog tragičnog kraja: „Pa, šta ste očekivali u operi? Srećan kraj?” čini opšte mesto romantičarskih opera, koje su po pravilu završene smrću. Na ovaj način, široj publici je omogućeno da se upoznaju sa konvencijama operskog žanra, i muzika, koja pripada visokoj umetnosti, postaje deo masovne kulture promenom konteksta i medija.
Uprkos brojnim pojavama klasične muzike i sveta visoke kulture, oni nisu idealizovani, već je njihov elitistički karakter često izvrgnut podsmehu. To je učinjeno na suptilan i šaljiv način, ali donosi prilično jasnu poruku i svojevrsnu kritiku, razumljivu starijim gledaocima. Jedan od takvih crtaća je Long-Haired Hare, nastao 1949. godine. Termin longhair prvi put je upotrebljen oko 1920. godine i označava intelektualca, umetnički nadarenu osobu, ljubitelja umetnosti, a naročito klasične muzike. Na početku je prikazan konflikt između visoke kulture, koju predstavlja pevač Đovani, i masovne kulture, čiji je reprezent Duško Dugouško. Istovremeno se čuju melodije popularne muzike, koje Duško Dugouško peva uz pratnju različitih instrumenata, i odlomci Rosinijevog Seviljskog berberina, Donicetijeve Lučije od Lamermura i drugih dela koje izvodi Đovani. Koliko god se trudio da ostane u ulozi nekoga ko je oličenje visoke kulture, Đovani na momente ipak poklekne i nesvesno zapeva neku od popularnih melodija, što ga svaki put sve više razbesni. To može biti protumačeno i kao snažna želja ljudi koji pripadaju longhair staležu za potpunim nepostojanjem veze sa muzikom koja je u tim krugovima smatrana frivolnom. Uglavnom je to posledica želje za dokazivanjem i održanjem statusa u društvu ljubitelja muzike, a ne zbog stvarne odbojnosti prema njoj. Sam kraj suptilno poručuje da popularna muzika ipak pobeđuje, jer Duško Dugouško, nakon Đovanijevog poraza, ponovo uzima bendžo i svira samo nekoliko tonova pesme koju je pevao na početku.
Institucija javnog koncerta umetničke muzike, za koji se vezuje utvrđeni model ponašanja publike, opisana je u Rhapsody Rabbit. Duško Dugouško se pojavljuje na sceni svečano odeven, poklanja se i seda za klavir. Dok traje njegova priprema pred početak sviranja, neko u publici počinje da kašlje. On je isprva samo negodovao, ali budući da ga je to neko vreme ometalo i sprečavalo da započne sviranje,izvadio je pištolj i opalio metak u osobu koja mu je smetala. Iako karikiran, njegov postupak prikazuje atmosferu na koncertima klasične muzike i neophodnost potpune tišine, gde i najmanji šum izaziva prekorne poglede i neprijatne komentare.
Crtana serija Animaniacs (1993–1995), takođe u produkciji kompanije Warner Bros., nastavila je tradiciju Looney Tunes i Merrie Melodies crtaća. Moris Lamarš (LaMarche), jedan od glumaca, naveo je da „kada je čuo orkestar kako snima, zvučalo je kao Warner Bros., čak i bez uvida u sliku”, jer je orkestar snimao u istom studiju sa istom akustikom (čak i istim klavirom) koji je Stoling koristio za svoje crtane filmove. Jedna od epizoda, The Great Wakkoroti, u kojoj je glavni junak Wakko, nalikuje tematici obrađenoj u Rhapsody Rabbit. Sličnost njegovog imena nikako nije slučajna sa imenom jednog od najvećih tenora, Lučanom Pavarotijem (Pavarotti). Međutim, umesto pevanja, Wakko glasno izgovara tekst, uz prenaglašene facijalne ekspresije. Takođe, po završetku izvedbe, umesto zahvaljivanja, nekoliko puta se izvini publici. Umetnička muzika je ovim humorističkim sredstvima banalizovana i podvrgnuta podsmehu.
Problematika ponašanja publike na koncertima klasične muzike već je bila prisutna u Rhapsody Rabbit, a stereotip čoveka koji pripada svetu visoke kulture prikazan je u Long-Haired Hare. Svi elementi obrađeni u ova dva filma ponovo se javljaju u Three Tenors and You’re Out, gde su glavni likovi Slappy i Squirrel. Umesto da odu na bejzbol utakmicu, junaci ovog crtaća slučajno su se našli na koncertu trojice solo pevača. Pri samom ulasku u amfiteatar primetna je fizička razlika između njih i publike koja je došla na koncert svečano obučena. Kao kašljanje na pijanističkom resitalu Duška Dugouška, način na koji se Slappy ponaša, a koji je neuobičajen za koncert klasične muzike, izaziva burne reakcije publike. Od posetilaca kulturnih događaja očekuje se da sede mirno, bez hrane ili pića, i tapšu samo na kraju dela, dok su junaci filma radili sve osim toga, i samim tim se nisu uklapali u model ponašanja ustaljenog na manifestacijama koje su u vezi sa visokom kulturom. Kao što je očekivano, dolazi do razmimoilaženja i u muzičkim stilovima koji prate radnju – naizmenično se javljaju popularne melodije i odlomci iz Bizeove Karmen ili Leonkavalovih Pajaca. Ovo je još jedan u nizu primera gde Warner Bros. dovodi u sukob različite društvene slojeve i konvencije koje su za njih vezane.
Uprkos kompleksnosti i sadržajnosti muzike i umeća koje je kompozitoru potrebno da različite muzičke fragmente stopi u celinu koja verodostojno prati radnju, pitanju muzike u crtaćima nije posvećeno dovoljno pažnje. Bilo da je to zbog njene „neoriginalnosti” i čestog prisustva odavno napisanih dela, zbog njene sekundarne uloge i potčinjenosti radnji, ili zbog same veze sa masovnom kulturom i crtaćima namenjenim deci, ne možemo osporiti da je decenijama unazad bila način da se izuzetno veliki broj ljudi u najranijem detinjstvu upozna sa svetom klasične muzike i delima najvećih svetskih kompozitora.
That’s all, Folks!
piše: Sonja Ristić
