Ljubitelji Osterovih dela već su se susreli sa mnogim aspektima koji se uočavaju u romanu 4 3 2 1, koji je u Srbiji objavila IK Geopoetika 2018. godine u izvanrednom prevodu Ivane Đurić Paunović. Ljubav prema bejzbolu, opsesivno pisanje i vera u moć reči, prva romantična iskustva, samo su neki od motiva koji se neminovno provlače kroz gotovo sva Osterova dela, te ne čudi to što neki tvrde da autor uvek piše istu knjigu. Ako uzmemo u obzir sve činjenice koje nam stoje na raspolaganju, možemo tvrditi da je Oster već rekao sve, ali onda bismo zažmurili pred njegovim podvigom u ovom delu, koji u biti predstavlja kompleksnu romanesknu formu u kojoj autor preispituje uticaj svakodnevnih odluka na dalji tok naših života time što piše četiri različite paralelne stvarnosti protagoniste Arčibalda Arčija Fergusona, potomka emigranta Evropljanina koji je na američko tle stupio prvog dana 20. veka.
Ukoliko ste se nekada prepustili čarima Osterovog autobiografskog podviga pod nazivom Zimski dnevnik, neminovno je da ste spoznali spisateljsku strast koja Ostera navodi da se poigrava fragmentarnom formom, te svakodnevne sitnice iz života niže na izvanredan način i iznova i iznova nam dokazuje lepotu naših iskustava, koji se, iako na prvi pogled deluju obično i ne baš tako značajno, zapravo nižu u lepezu čulnih spoznaja i izrečenog, koja sačinjava naš život. Oster to čini i u ovom romanu, na nezadovoljstvo mnogih koji tvrde da se ništa toliko novo u njemu ne pronalazi i uzimaju sebi za pravo da označe Osterov eksperiment kao neuspešan (a potpuno drugi problem, u koji ovde nećemo zalaziti, predstavlja ideja da autori „eksperimentišu” prilikom stvaranja određenih dela, kao i nazivanje proizvoda njihovog rada „eksperimentom”). Roman koji broji preko hiljadu stranica i segmentiran je na takav način da prati četiri različite realnosti jednog života zaista sadrži mnoge elemente koji se preklapaju, ali Oster i želi da nam pokaže da, bez obzira na to da li se odvažimo da neki odnos pretočimo u ljubavni, ili on ostane prijateljske prirode, da li odlučimo da zaradimo džeparac preko leta napornim, fizičkim poslom, ili na neki potpuno drugačiji način, naše strasti ostaju iste, i mi ostajemo isti ljudi, bez obzira na to gde nas naše svakodnevne odluke odvedu. Sve četiri Arčijeve verzije su na vlastiti način opčinjene snagom reči od ranog doba i uspevaju u tome da pisac u njima ispliva na površinu. Gledano na takav način, lepota ovog velikog dela leži upravo u tome da nakon hiljadu i nešto stranica elaboracije različitih sudbonosnih aspekata, Oster piše poslednju rečenicu i stavlja završnu tačku tvrdeći da, bez obzira na sumnje, nedaće i puteve za koje se odlučimo, pisac uvek čuči u nama i pronalazi način da ispiše našu životnu priču. Svaki od Arčija u određeno doba života predano se prepušta ovom pozivu, na jedan ili drugi način, a neki od njih u tome i uspevaju.
Možda roman 4 3 2 1 nećemo nazvati najvećim Osterovim delom, niti remek-delom savremene književne scene, ali nas čitanje zasigurno neće ostaviti ravnodušnim ukoliko ga budemo čitali na način na koji ga Oster piše, a Arči živi – strastveno, predano i prepušteno vlastitim čulima.
piše: Sanja Gligorić
