piše i fotografiše: Ksenija Kalezić
U užurbanom i preterano isplaniranom svetu beogradske svakodnevice, na adresi Kursuline ulice broj 22, prolaznike kamuflirane u publiku (uloga koja se tako lako preuzima, daje nesrazmerne osećaje samosatisfakcije, a još lakše zaboravlja) čeka još jedan Spisak obaveza, izložba umetnika Tadije Janičića u galeriji Novembar. Ono što će ih verovatno zateći, jeste lakoća obavljanja umetnikove to-do liste, istovremeno nezamislivo materijalizovane u svetu odraslih, ozbiljnih i tako bitnih individua.
Umetnik koristi humor očiglednim šalama, upućenim neodređenim recipijentima, neimenovanim trpnim objektima njegovih duhovitih kritika. U takvom slučaju i slane šale so sipaju pravo na ranu, iako povređenu partiju niko o tome nije obavestio. Svakim korakom u Janičićevom svetu sarkastičnih kritika prolaze se nevidljivi testovi, samo što rezultati ne izlaze javno (iako ih, verovatno, svi u najmanju ruku slutimo).
Zavodljivim svetlim bojama i razigranim oblicima, umetnik ostavlja priliku uživanja isključivo u površinskom domenu njegovog rada, čime se i pravi nova skrivena grupacija. Irealni pejzaži, figure u vidu karikatura, neprirodne jarke boje; sve to daje priliku publici da pomisli: ovo nije moj svet, ovo su neki drugi. Ipak, kao što ni sam pojam ne sme da se pojavi u njegovoj definiciji, tako je i objašnjenju modernog društva neophodan izmaštani svet, pandan po ludosti, a promenjen po banalnim formalnim aspektima. Janičićev svet po svemu liči na naš, i uz gorak smeh ga brutalno približava shvatanju.
Kako Vojin Narančić navodi, „suštinski zabavno-upozoravajuć karakter rada Tadije Janičića najbolje se može dočarati kroz idiom Harija Keslera Der Tanz auf dem Vulkan – ples na vrhu vulkana”. Sa ove izložbe svako može sa sobom poneti upravo ono po šta je došao, u skladu sa sopstvenom voljom i hrabrošću da na vrhu vulkana zapleše, pobegne, ili u njega, u strahu od erupcije, svojevoljno upadne. Izložba je otvorena do 15. marta 2026. godine.
mart, 2026.
