foto: Vladimir Veličković

intervju vodila: Jelena Tizić

Sonja Petrović pozorišna je rediteljka, diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, zatim masterirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a onda se i vratila Akademiji kao student doktorskih nauka. Njene predstave su igrane u Srbiji i inostranstvu, nagradjivane i cenjene, režirala je nekoliko radio-drama, i direktorka je Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanci. A pored toga, jedan entuzijasta velikog srca, buntovna i hrabra, spremna da se bori za prave vrednosti, za decu, za umetnost, kulturu i čovečanstvo u globalu.

Za početak, o početku – tvoja povezanost sa festivalom, prva učestvovanja, kako se razvila ljubav i inspiracija?

FEP je nastao 1994, a 1995. je održan prvi Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade u gradu u kom sam rođena i odrasla. Te godine sam imala pet godina. Igrom slučaja, u porodici su mi osnivači pa sam kroz njih počela da budem vrlo aktivna na samom festivalu. Sa pet godina sam bila u dečjem žiriju, i svake godine čekala avgust kao jedinu priliku da u mom gradu gledam predstave, učestvujem u radionicama sa renomiranim umetnicima koje i dan danas srećem, poznate u svetu dramskih umetnosti. Moje stvaralaštvo se razvijalo kroz FEP, on me je profilisao, naučio, pokazao drugačiju alternativu, izbore, mogućnosti, kroz njega sam otkrila svoj talenat. Od učestvovanja na radionicama, u žiriju, pa kao volonter, zatim koordinator volontera, koordinator muzičkog programa, do toga da nekim „normalnim” sledom okolnosti sa 18 godina postanem direktor festivala, što sada, iz ove perspektive deluje šokantno! Svakako je FEP razlog zašto sam danas reditelj, zašto sam u pozorištu. Da nije bilo Festivala ne bi postojali kanali kroz koje bih otkrila sebe i svoje zanimanje. I to nisam samo ja, već čitava generacija ljudi koja sada vodi FEP jeste u domenu dramskih, muzičkih ili likovnih umetnosti, koje su otkrili svoje talente i potrebe kroz festival.

foto: Lilit Andrić

Zašto je FEP bitan za lokalnu zajednicu a prvenstveno za najmlađe sugrađane?

Festival je nastao kao potreba dece. Osnovali su ga vaspitači koji su bili svesni nedostatka pozorišta u Bačkoj Palanci, i sličnih kulturno-umetničkih sadržaja. Potreban je jer je negovanje duha, razvoj mašte i kreativnosti jedno od važnijih zadataka odrastanja. U gradu koji nema ni jednu drugu instituciju koja bi se time bavila FEP je neophodan koliko i vazduh, voda i sunce. Ponekad je teško objasniti i razumeti da je umetnost i kreativnost u razvojnom periodu deteta važna koliko i fizička aktivnost.

Kako FEP opstaje? Ko ga podržava i da li je bilo neizvesno nekih godina održavanje samog festivala?

Kako FEP opstaje je možda najteže pitanje. Njegov opstanak je najveća muka i borba i razlog kako se on iz inata svake godine rađa kao feniks. Ali opstaje upravo jer mi koji ga organizujemo znamo šta nam znači, šta nam donosi, imamo moralnu obavezu, dužnost i odgovornost da se svake godine u avgustu vraćamo u svoj grad, da za neke nove mališane, buduće umetnike, omogućimo prepoznavanje njihovih talenata. Kada pričamo o finansijskoj ili nekoj drugoj vrsti podrške, to je naravno dosta problematično. Bačka Palanka je mali grad koji nije u fokusu nekih komercijalnih sponzora, niti republike, niti pokrajne, tako da smo mi na nekoj margini bivanjem u malom mestu, baveći se programom za decu i mlade. Mi dobijamo sredstva od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje i od Opštine Bačka Palanka ali to su premala sredstva da bi se ovakva vrsta manifestacije održala, tako da velika većina stvari je na volonterskoj bazi i u tom smislu festival gaji istinski volonterski duh. Dvadeset osmi Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade podržan je i od strane Švajcarske vlade, u okviru projekta „Kultura za demokratiju”, koji sporovodi Hartefakt fond.

foto: Lilit Andrić

Ove godine FEP se održava od 18. do 21. avgusta, pod nazivom „Kretanje”. Možeš li nam reći nešto više o temi ovogodišnjeg festivala?

Svake godine festival bira temu u odnosu na trenutak, što na lokalnom to i na globalnom nivou. Ove godine se bavimo problemom migracije i neprihvatanja drugih i drugačijih, ne misleći samo na migrante, nego i na LGBT populaciju, bilo koga ko se na neki način oseća po bilo kojoj osobini, izgledu, boji kose ili bilo čega drugačiji i neprihvaćen u svojoj sredini. Zbog toga nam je moto „Kretanje” koji referiše ne samo migraciju, već i promenu svesti ljudi u našoj zajednici. Tema obuhvata i postkovid momenat – kretanje je bilo onemogućeno, a putovanja, odlasci i dolasci, čine nas boljim ljudima, doprinose našoj toleranciji, razumevanju i prihvatanju drugih, to su vrednosti koje ove godine FEP promoviše. Svaki festival je tematski, pre svega i ekološki, pa kad kažemo kretanje, mislimo i na ekološku krizu, klimatske promene koje jesu same po sebi kretanje i menjanje planete, ljudi i njihovih osobina.

izvor fep.org.rs

Koje predstave, muzičare i radioničare očekujemo ove godine?

Ove godine na festivalu biće jedanaest predstava. Dolaze nam pozorišne grupe iz Danske, Austrije, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske.  Predstave će biti koreografske, dečje, one koje su eksperimentalne forme i one koje su bliže klasičnom pozorištu. Imamo i predstavu za bebe od 12-24 meseci, na koju smo posebno ponosni jer je to jedna od ciljnih grupa za koju se najmanje stvara. Smatramo da je to fantastičan način da se već u tom uzrastu deci približi umetnost.  Nismo izričiti i usko vezani za neki određeni žanr baš zbog toga što ovaj grad nema pozorište i što deca nemaju priliku da vide raznolikost pozorišta. Tako imamo i radionice za sve uzraste, radionice za decu i roditelje. To je nešto što negujemo i želeli bismo da roditelji provode vreme zajedno sa decom i da im grade naviku konzumiranja kulturnog sadržaja.

FEP svake godine raspisuje konkurs za volontere. Ko se može prijaviti, kakva su im zaduženja, koja su tvoja iskustva kao i iskustva volontera?

Svi smo prošli te faze i bivali volonteri na festivalu,a i dalje smo, samo se sad više ne zovemo tako, stoga nam je veoma bitno da negujemo volonterski duh, pa naši volonteri konkretno učestvuju u realizovanju festivala, pitaju se o sadržaju i sprovode to u delo. Time pokušavamo da osnažimo mlade u našoj zajednici i da ih afirmišemo da mogu da utiču, da se pitaju i menjaju svoju sredinu. Svake godine na festival se prijavi preko sto volontera, uzrasta od šesnaest godina pa na dalje, nemamo starosnu granicu! Jednom prilikom smo imali volontere od šesdeset, sedamdeset godina. A u velikoj meri to budu srednjoškolci i studenti. Postoji više grupa gde se volonteri mogu prijaviti, a to su kreativni tim, promo tim, eko patrola, anketari, tehničari, domaćini naših gostiju, novinari, ispomoć u kuhinji i redari.

Da li bi izdvojila neke momente ili postignuća Festivala tokom godina?

Ono što bih izdvojila, što se dešava u našim privatnim životima a deo je uticaja Festivala, jeste naše najveće postignuće. Koordinator volontera je ove godine upisao režiju na Akademji umetnosti.

I što imamo već plejadu profesionalnih glumaca u Banjoj Luci i Novom Sadu. Generaciju mladih ljudi koje je FEP osnažio i inspirisao, mnoge ljubavi koje su se desile na festivalu, upoznavanja ljudi iz raznih krajeva sveta je nešto na šta smo posebno ponosni.

foto: Vladimir Veličković

FEP je neminovno uticao na to da zavoliš pozorište, pa danas režiraš svoje predstave koje su poznate i nagrađivane. Da li bi izdvojila neki svoj favorit i zašto?

Teško je izdvojiti favorit jer je svaki novi rad sa novim ljudima, ulaganje energije, vremena i znanja. Svaka je u određenoj etepi mog života bila važna. Možda predstava Ko je ubio Dženis Džoplin gde sam otkrila mogućnost i način da se lično izrazim. Tematski ova predstava nosi sve ono što je mene mučilo, kada sam odrastala u jednoj maloj sredini, i sa tim sam se negde poistovetila sa Dženis Džoplin. Ona je odrastala u jednom industrijskom gradu, bez muzeja, pozorišta, pokušavajući da nađe načine da izrazi svoj talenat. Tako da ta predstava jeste najviše ogoljavanje mene same, moje ličnosti i potreba i boljki koje su me mučile odrastajući. Najviše korespondira sa publikom kroz iskrenost, emotivnost i vrlo je energična. Imam fantastičnu ekipu mladih glumaca  koji su uspeli zajedno sa mnom da prenesu jednu pouku iz šesdesetih godina prošlog veka, revoluciju mladosti. Da prenesu koliko je to zaista važno i potrebno, koliko jasno i glasno želimo da odbacimo sve te nametnute rodne i druge uloge, predrasude, ideje o tome kako naš život treba da izgleda i šta nam život i odrastanje nameće.

Predstava Kod večite slavine, dramskog teksta Momčila Nastasijevića, ove godine osvojila je mnoge nagrade. Možeš li nam reći zašto si izabrala baš tu dramu?

Kada sam izabrala ovu dramu, svi su bili šokirani, jer je klasični komad koji je retko izvodjen u istoriji srpskog pozorišta. Pisan je 1935. godine, al tema je nešto što je generacijski, meni i ljudima oko mene, važno. Odgovornost prema prošlosti, način na koji nosimo pragrehove svojih predaka i način na koji se sa tim suočavamo. Živimo na podneblju koji je kroz istoriju bio pun nasilja, krvi, ratova a nama je predstavljeno kao poluistina i bajka, pa nismo sigurni da li su se neke stvari zaista desile. Ako tako odrastamo i tako živimo, onda će svaka sledeća generacija biti sve zbunjenija i sve manje definisana. Mislim da se identitet gradi upravo na prihvatanju svojih korena, svoje zemlje, svoje nacionalne datosti da bi smo bili spremni da se suočimo i da to menjamo. Tako da ta predstava tematizuje praroditeljski greh u mitološkom smislu, likovi su dosta mistični i metaforični, ali govore suštinski o našem nasleđu, religiji, paganizmu, sukobima, odnosu prema ženama u to vreme, a to se nažalost nije mnogo promenilo. Dosta je teško bilo ovakav apstraktan komad realizovati. To se i desilo u procesu, a u pozorištu je toga sve manje. Sve postaje površno i lagano, a ova predstava od publike traži da razmišlja, tumači, nadodaje svoje ideje i impresije. Od septembra je ponovo na redovnom repertoaru u Srpskom narodnom pozorištu, tako da je preporučujem svima koji su strpljivi i spremni na razmišljanje – ovo nije laka zabava.

foto: Vladimir Veličković

Da li je u planu nova predstava?

Trenutno radim na pripremi za novu predstavu, u pozorištu Toše Jovanović u Zrenjaninu.

U pitanju je predstava  za decu, dramatizacija romana Desanke Maksimović Pradevojčica koja se bavi jednom ekološkom pričom,u periodu kada su ljudi bili povezani sa prirodom i živeli u skladu sa njom. Negde to i jeste pouka, da se vratimo prirodi, da crpimo resurse na pozitivan način a ne da se postavljamo hijerarhijski kao da smo iznad onoga što nam je po prirodi dato, a to je najveće bogatstvo koje postoji. To je prva dečja lutkarska predstava koju radim u životu i veoma je izazovno. Mislim da je važno pričati sa decom, u tom najmlađem periodu odrastanja, o tim temama da bi se negde u budućnosti i njihovom odrastanju odnos prema prirodi zdravo izgradio.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

knjiga: Olja Savičević Ivančević:  Pjevač u noći, romansa. Trenutno je čitam. Pitka je, duboko emotivna, iznenadjujućeg stila, sa mirisom mora i zvukom dalmatinskih klapa.

film: Yellow submarine iz 1968.  Uvek može da se gleda!

predstava: Tihi dečak Pozorišta za decu Kragujevac. Priča o gluvom dečaku ispričana rukama takozvanim platform teatrom

umetnik: Christo and Jeanne-Claude lend art umetnici, a uopšte preporučujem da obratite više pažnju na ovu umetničku disciplinu.

muzička numera: Florence and the Machine uvek sve u svakom trenutku

avgust, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.