piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Dok su parovi birali poklone za Dan zaljubljenih, a samci birali žurke na kojima će da se obeznane, mi smo mesec ljubavi obeležili premijerom filma Smrt na Nilu u režiji i produkciji britanskog glumca Keneta Brane. Za sve one koji nisu upućeni, ovaj film je zapravo književna adaptacija istoimene knjige autorke Agate Kristi, a verovali ili ne, i njena već treća ekranizacija! Svim filmofilima i ljubiteljima Agatinih romana toplo preporučujem da pogledaju i verziju iz 1978. u režiji Džona Gilermina, pogotovo ako volite da povlačite paralele između dela.
No, pre nego što prenesem svoje bioskopske utiske, moram prvo da odgovorim na glavno pitanje… Otkud ovaj film na repertoaru? Ispostavilo se da je Brana još davne 2015. komunicirao sa Džejmsom Pričardom, praunukom Agate Kristi, i dogovorio pre svega ekranizaciju filma Ubistvo u Orijent ekspresu. Film je nadmašio studijska očekivanja na Boks ofisu, što im je i te kako dalo vetar u leđa da naprave i njegov nastavak, odnosno sequel. A s obzirom na to koliko Holivud poslednjih nekoliko godina obožava da „reciklira” ideje, sinopsise i generalno sve moguće filmove, nije im dugo trebalo da recikliraju i Smrt na Nilu.
Zašto je bilo bitno sve ovo naglasiti? Zato što svi ovi faktori umnogome utiču na vaše iskustvo tokom gledanja filma. Samo razmislite – koliko puta vam se desilo da ste čitali knjigu, igrali igricu ili gledali originalni film, da biste posle pljuvali njihove ekranizacije i obrade? I previše, zar ne? Holivud nikako da nauči lekciju.
Dakle, kako stojimo sa verzijom Smrt na Nilu iz 2021. godine? Ne baš dobro. Kenet Brana je zaista dao sve od sebe da učini ovaj film dobrim i vidi se da je hteo da ostavi svoj rediteljski pečat. Ali je film potpuno isprazan. Vi gledate dva sata najdosadnije misterije ikada snimljene! I verujte mi, nije do Agate Kristi!
Na nivou radnje, Brana je koliko-toliko ostao dosledan onim glavnim punktovima iz romana, međutim, toliko je razvlačio nepotrebnim scenama i kadrovima, da imate osećaj da vas film izjeda iznutra onako polako i tupo do samog kraja. Krimi i misteri žanrovi su jako specifični, mora da postoji osećaj tenzije kako između likova, tako i kroz samu radnju. Ali te tenzije nigde nema.
Drugo, lik Poaroa je takođe vrlo specifičan! Brana ga je iz nekog razloga učinio mnogo mračnijim i više emotivno slomljenim nego što smo viđali u verzijama do sada, i to ne na interesantan način. Štaviše, u prvih deset minuta filma imamo priču o nastajanju Poaroovih brkova… Potpuno nelogičan i nepotreban početak priče. A da stvar bude još smešnija, film se i završava njegovim brkovima. Preciznije, nedostatkom njegovih ikoničnih brkova.
Hemija između glumaca je gotovo nepostojeća. Jedini likovi koji su mi se dopali jesu likovi Jufemije, u izvedbi Anete Bening i Žeklin de Belfort, u izvedbi Eme Meki. One su jedine dve glumice koje su me navele da poverujem u njihove likove i motive koje nose sa sobom. Ostali su bili ili previše „drveni” ili su izazivali transfer neprijatnosti. Cela scena „erotične” ljubavi između Linet i Sajmona na vrhu egipatskog hrama je samo uznemirujuća i presmešna u isto vreme.
Ono što mi je posebno skrenulo pažnju jeste i forsiranje politički korektnog narativa kroz likove Salom i Rozali Oterborn, ali i Meri Van Šuler sa gospođom Bouvers. Vrlo je čudno gledati kako se stavovi specifični za 21. vek prenose u film čija se radnja dešava tridesetih godina 20. veka.
Kostimi su okej u najboljem slučaju. Ljudi često zaborave da su detalji poput kostima, scenografije ili rekvizita baš ti koji vas kompletno ubede u ono što gledate ispred sebe. Na primer, kroz ovaj film često nam se naglašava kako je Linet Dojl najbogatija žena u Britaniji, da ima toliko bogatstvo da joj mnogi zavide, da se ne zna ko joj je pravi prijatelj, niti da li je iko voli zbog nje kao osobe. Odeća koju nosi kroz film potvrđuje da je ona moderna žena, ali ne i najbogatija. Prosto, očekujete više od „najbogatije žene” među likovima.
Pejzaži su lepi i solidno prikazani. Bila sam zaintrigirana kada sam saznala da nisu mogli da putuju na lokaciju nego se sve radilo u studiju u Engleskoj. Za budžet od 90 000 000 dolara, i to u koprodukciji između više kuća na čijim čelima su Ridli Skot i Simon Kinberg, vizuelno, film opravdava fond.
Šta bi bila neka krajnja ocena filma? Ako bismo rangirali kao IMDb na skali od 1 do 10, moja lična ocena bi bila oko 5. Film je najlošija ekranizacija do sada, nimalo uzbudljiv kao Agatina knjiga, ali ako ništa od toga niste čitali, niti gledali dosad, biće vam u redu da ispratite ovu verziju. Ko zna, možda vam se baš ovaj Poaro dopadne!
mart, 2022.
