piše: Sofija Stojanović
Žak-Luj David 16. oktobra 1793. godine slušao je o ženi koja je sedela u taljigama svezanih ruku na leđima, podno svirepih kulisa na kojima se oblizivala giljotina, i sa hladnim, ravnodušnim pogledom uprtim ispred sebe u nemu, krvožednu svetinu očekivala da egzekutor završi sa njenim životom. Slavna slikareva neoklasicistička četkica navikla je da se vuče po postavkama uzvišenih istorijskih i mitoloških scena antike i srednjeg veka, međutim, poslednje četiri godine istorija se odigravala u Francuskoj, pred njegovim očima. Model je postao neposredan i živ. Jasno videvši mučan prizor, umočio je pero u mrki tuš i na belom papiru skicirao prezrenu kraljicu Francuske, srozanu, lišenu svoje raskošne vladarske odeće, ostavljenu samo u beloj košulji i sa belom kapicom na glavi. ,,Dobro došla među narod”, kao da je želeo da objavi tom dokumentarnom prozaičnom predstavom jednog monarha u predvorju smrti.
Francuska revolucija zatresla je svet, a naročito je budnim držala evropske monarhije, i pored dalekosežnih, opštepoznatih tekovina, uspela je da pojedinim ondašnjim fenomenima i događajima obezbedi novi značaj. Među njima posebno mesto zauzima prezir koji je francuski narod od početka osećao prema svojoj kraljici, supruzi Luja XVI, Mariji Antoaneti. Inicijalne nesimpatije prema njoj koje će prerasti u okorelu, neobuzdanu mržnju, a onda poistovetiti kraljicu sa nazadnim, rasipnim i narcisoidnim monarhističkim ustrojstvom, imale su višestruko poreklo.
Još od udaje za dofena 1770. godine, u novom okruženju pri pomisli na namere Marije Antoanete, najmlađe ćerke carice Marije Terezije, rovario je predano crv sumnje. Jer, kako može jedna Austrijanka, habzburški izdanak, kojoj je onda prorokovano da nikad neće biti istinski naturalizovana, Francuskoj želeti dobro. U okvirima nestalne i verolomne evropske politike 18. veka, bila je u očima velikog broja svojih podanika prava guja u francuskim nedrima. Stoga će njen karakter i ponašanje ubuduće uvek biti tumačeni tako da odgovaraju toj početnoj slici.
Fiziološki problemi njenog muža koji sa njom nije spavao punih sedam godina, takođe će postati teret koji će se navaliti na njenu ličnost. Kada konačno bude zatrudnela 1778. godine, smatraće se da je to posledica kraljičinog patološkog promiskuiteta, a ne izlečene muškosti kralja Luja XVI.
Odrasla u senci monolitne figure svoje majke-vladarke – jer, Marija Terezija bila je prototip ženskog monarha, vrhunskog političara, i svesrdno je učestvovala u diplomatiji braka svoje ćerke – Marija Antoaneta nije dorasla misiji koja joj je bila određena. Književnik Štefan Cvajg napisao je njenu iscrpnu biografiju (hvaljenu i od strane određenih francuskih istoričara koji su se naročito bavili Francuskom revolucijom) i koncipirao ju je oko teze o kraljičinom prosečnom, osrednjem karakteru. Samo zahvaljujući burnim istorijskim kretanjima, kraljici je pripala jedna od glavnih uloga, a njena ličnost onda nije smogla snage i umeća da na takav poziv dostojno odgovori. Prema austrijskom piscu, u tome je bila njena nesreća. Imala je da plati cenu jednog političkog metoda oličenog u veseloj krilatici: ,,Neka drugi vode ratove, a ti, srećna Austrijo, sklapaj brakove”.
Niz afera, poput najupečatljivije od svih – afere s ogrlicom (1785) – javnom mnjenju koristile su kao krunski dokaz da Francuska ima posla sa nepopravljivom prevrtljivicom, neukrotivom ženom i drskom tuđinkom.
Cvajg o njoj govori kao o simbolu i osobi ,,koja se, pre svega, oseća kraljicom, i tek onda kraljicom Francuske”. Njena nadaleko čuvena neumesna ekstravaganca i odnarođenost gajene godinama, pred pad sa vlasti su se manifestovale i u Malom Trijanonu – hramu rokokoa, staklenom zvonu, drugom univerzumu nedostupnom i nezamislivom za parisku i provincijalnu gomilu ostavljenu da strepi nad svojim efemernim životom. Marija Antoaneta znala je da uživa kao niko u svom neznanju. Kraljičina arogancija učiniće da protiv sebe okrene čak i visoku aristokratiju, suviše sujetnu da bi mogla ćutke da pređe preko takvog neosetljivog individualizma. Predodređenost na skučene vidike, ograničene na uzak krug privilegovanih, i sledstvena indiferentnost, usled revolucionarnog vrtloga, koštaće je glave.
Sudbina kraljevskog para konačno je zapečaćena posle neuspelog bekstva i hapšenja u Varenu (jun 1791), za revolucionare nesumnjivog dokaza o šurovanju sa emigracijom i stranim dvorovima, odnosno neoprostivoj zaveri koja je otkrivala veleizdaju. Nade u bilo kakvo pomirenje sa revolucijom, odnosno i najmanje šanse za uspostavljanje ustavne monarhije, ovim su umrle.
Bilo da je pogubljenje Luja XVI u januaru 1793. godine označilo uvod u Teror ili već njegov prvi čin (dilema koju iznosi istoričar Fransoa Fire), nazad se više nikako nije moglo. U vreme raspleta života francuske kraljice, Teror je uveliko vladao političkim životom revolucije.
Početkom avgusta 1793. godine, nakon podizanja optužnice, Marija Antoaneta je dovedena u Konsjeržeriju, pariski zatvor za najozloglašenije političke zatvorenike. Pre toga, još od trijumfa revolucije godinu dana ranije, ona je bila zatočena u Templu, odvojena od muža, a kasnije, odlukom svirepog Ebera, novinara i glasnogovornika revolucionarnog terora, i od dece – starije ćerke i sina prestolonaslednika. U novu tesnu i memljivu sobu smela je da povede samo štene dvorskog španijela. Postajala je svesna da je izgubila gotovo sve što se moglo izgubiti, kao i da je samim tim što je optužena, već osuđena na smrt. Niko se iz Konsježerije još nije vratio živ.
Komitet javnog spasa držao ju je u životu duže od dva meseca samo kako bi od Austrije pokušao da iznudi izvesne ustupke na ratištu. Međutim, u Beču nije bilo nikoga koga bi njen položaj pogodio toliko da bi podredio državnu politiku izbavljenju jedne svrgnute kraljice, figure bez ikakve diplomatske vrednosti. Ostavljenu od svih, Mariju Antoanetu pokušao je da spase jedino njen ljubavnik Fersen, ali bez gotovo ikakvih izgleda za uspeh. Zapravo, taj ludo hrabar pokušaj, ubrzao je njen kraj.
Pre prvog saslušanja, njoj je pripremana još jedna optužba – najstrašnija od svih – prema kojoj je zlostavljala rođeno dete, devetogodišnjeg dofena. U Eberovom listu Per-Dišen, radikalnom glasilu, kraljica je već toliko puta klevetana za najgnusnije niskosti i nazivana najpodlijim imenima, da su čitaoci bili pripremljeni za ovakvu novu gnusobu i mogli su bespredmetnu optužbu za rodoskrnavljenje prihvatiti kao istinu.
,,Samo još dve stvari ima Marija Antoaneta da uradi na ovom svetu: da se uspravno brani i da uspravno umre”, piše Štefan Cvajg na jednoj od poslednjih stranica kraljičine biografije. Suđenje je počelo 14. oktobra i trajalo je ukupno 27 sati. Dvorana revolucionarnog tribunala bila je popunjena do poslenjeg mesta. Svedoci su se smenjivali i kraljica je terećena za različite krivice, od onih da je svog muža, kralja Luja XVI, nagovarala na poteze koji stoje suprotno od interesa Francuske, preko optužbi proisteklih iz Eberovog zamešateljstva i koje diraju u njeno majčinstvo. Ipak, glavna stavka pred kojom se pozivala na odgovornost bila je u vezi sa veleizdajom, odnosno optužbom da je stranim dvorovima isporučivala podatke o položaju revolucionarnih trupa, kao i da je u zemlji raspirivala građanski rat. Uprkos nedostatku konkretnih dokaza, presuda je doneta i ona je proglašena krivom. Kazna je bila smrt. U oproštajnom pismu sestri Luja XVI, madam Elizabeti, između ostalog, Marija Antoaneta je napisala: ,,Ja sam mirna kao što je miran čovek kad mu savest ništa ne prebacuje”.
Kada joj je ponuđen sveštenik da je ispovedi, odbila je. Nije htela svoju dušu da olakša pred katolikom zakletim revoluciji i na taj način joj je uputila još jednom svoj vladalački prkos: ,,Ali ja ovim izjavljujem da mu neću reći nijedne jedine reči, i da ću se prema njemu odnositi kao prema potpuno stranom čoveku”. Boga je zamolila za oprost u pismu zaovi. Dželat joj je pre kobne procesije do gubilišta ošišao kosu. Cvajg navodi ironičnu podudarnost – zvao se Samson (zapravo Sanson).
Ne viđa se svakog dana jedna kraljica obeskrunjena, kako u svetovnim kolima prolazi kroz grad, a to sve da bi se odigrao poslednji čin drame njenog života pred građanima Pariza. Scena je bila postavljena na trgu koji se danas zove Plas de la Konkord, a u vreme Francuske revolucije – Trg Revolucije, i na njemu je stolovala giljotina. Ne mnogo kasnije, na istom mestu će biti pogubljeni i korifeji revolucije, poput Dantona i Robespjera.
Naroda je bilo mnogo, zbijao se i nestrpljivo meškoljio. Marija Antoaneta je izgledala veličanstveno u svojoj pomirenosti. Nije bilo nade, niti je ostalo prostora za bilo kakvo kolebanje, a to je značilo samo jedno – trebalo je još misliti o dostojanstvu. To je bila prednost jednog jedinog puta – prigrlivši ga, kraljica je mogla mirno i ponosito da pođe u susret neizbežnom. Taj osećaj morala je pojačavati i činjenica da je njen muž, kralj Francuske, već pogubljen u januaru iste godine. Ako je krv jednog Burbona ranije prolivena, čemu se onda mogla nadati omražena habzburška ćerka.
Otvorena kola su se parkirala ispred drvene konstrukcije. Kraljica je izašla iz njih i zakoračila na stepenište gubilišta. Na tom putu odbila je svaku pruženu ruku koja je očekivala da se na nju osloni. Izraz lica ostao joj je isti, smiren i ničim nije odavao moguće unutrašnje nemire izazvane nadolazećim krajem. Dalje su je prihvatili dželati, spustili su joj glavu na dasku ispod iskeženog oštrog sečiva. Konopac je ubrzo presečen i glava Marije Antoanete ostala je u Samsonovim rukama da je jedva drži za podšišanu kosu. Kada je gomila prestala da kliče republici (vive la république!), dželati su spakovali kraljičin leš u ručna kolica i odvukli je sa mesta pogubljenja. Znajući da je ostalo još mnogo glava koje će se kotrljati po toj platformi, narod se ubrzo razišao.
Godina je 1807. i Žak-Luj David se unatraške spušta sa hoklice ispred kompozicije visoke više od šest metara i široke gotovo deset. Upravo je završio sa doterivanjem zlatnog lovorovog venca na carskoj glavi Napoleona Bonaparte. Već je tri godine kako radi na slici Napoleonovo krunisanje, na kojoj je predstavljena ceremonija u katedrali Notr Dam od 2. decembra 1804. godine. Udaljavajući se od platna kako bi jasnije osmotrio rad, najednom mu se pogled zaustavlja na Letisiji, Bonapartinoj majci. Naslikao ju je na insistiranje samog cara, iako ona zapravo nije prisustvovala ceremoniji krunisanja svog sina. U tom istom trenutku, pred slikarevim očima zamenjuje je jedna druga žena u beloj jednostavnoj košulji, nestaje velelepne unutrašnjosti crkve u Parizu, oltar se pretvara u drveno gubilište, a na mestu doteranih zvaničnika sada stoji uboga pariska gomila. Slikar se trza i povlači za jedan korak, sklanja pogled sa platna, prinosi ruku slepoočnici i u mislima prebacuje sebi na tome što previše radi. Ipak, brzo se pribira, ponovo prilazi platnu, pomera stoličicu malo ulevo, zakoračuje protežući se uvis i naslanja pažljivo četkicu na krunu u Napoleonovim rukama.
decembar, 2025.
