piše: Ivana Pavićević
Trebalo bi se hraniti zdravo i trebalo bi vežbati – da bismo umrli zdravi. Trebalo bi završiti školu i valjalo bi sa dobrim rezultatom – da ne bismo našli posao u struci. Trebalo bi naći posao – koji nije u našoj struci. Trebalo bi se venčati. Trebalo bi ostati u braku – po svaku cenu. Trebalo bi imati dete. Trebalo bi imati dva deteta. Trebalo bi imati tri deteta. Trebalo bi se smeškati – jer niko ne voli tužne ljude. Trebalo bi biti srećan. I tu stižemo do večitog i neoborivog paradoksa. Kako biti srećan ako bi trebalo sve gore navedeno?
U predstavi 64 Ateljea 212, a u režiji Alise Stojanović, gledamo ovaj svet u kome živimo, ali i ovo doba koje je tradicionalne stereotipe i paradokse zavrtelo brzinom koju je nemoguće postići. Tekst predstave je pisala Tena Štivičić. Ona ne preispituje, niti nama postavlja pitanja. Ona transparentno, kratko i jasno, pogađa tačno u centar kojim uspeva da obuhvati, rečju – sve. I svet, i život, i vreme, slobodu, snove, nade i veru, a sve to kroz stereotipe o braku, ljubavi, društvenom i socijalnom statusu, karijeri, prijateljstvu, slobodi, emancipaciji, odnosu roditelja i dece, sukobu generacija… Tena ne vrišti, ne plače, ne kuka, ne grdi – ona nam samo direktno u lice, odvažno i hrabro, sasipa našu sopstvenu istinu. Srž ovog teksta je zapravo moderna filozofija. I to najzad prava. Ne nekakva poštapalica o samopomoći ili pozitivnim afirmacijama. Nego istina.
Da li ste čuli za Tenu Štivičić? Da li smo obavešteni da je ova mlada spisateljica odlikovana najprestižnijom svetskom nagradom za dramske autore na području engleskog jezika Susan Smith Blackburn? Znamo li za internacionalni uspeh njene drame Tri zime, izvedene u Narodnom pozorištu u Londonu? Tena Štivičić je jedna od najcenjenijih autorki u mnogim evropskim pozorištima. Njeni komadi se igraju u Japanu, Nemačkoj, Austriji, Velikoj Britaniji, Turskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori…Tena je, pored suštinski važnih tema, pružila i veliku dragocenost samim glumicama. Nije tajna da je dobro napisanih ženskih uloga veoma malo. Ova spisateljica nam konačno omogućava da svet vidimo i iz ženske perspektive, pritom ni u kom slučaju zanemarujući snažniji pol, i bez trunke feminizma.
I u predstavi 64 pratimo život, ne više tako mladog, bračnog para, iz ženske perspektive. Muška uloga, koju tumači Miloš Timotijević, nikako nije u drugom planu, raspisana je u stilu živog bića a ne nekog muškog stereotipa. Ali, kako je centralni događaj vantelesna oplodnja, prirodno, težina komada pada na glavnu žensku ulogu, koju tumači Hana Selimović. Za Hanu smo do sad sigurni da može da ponese i vodi predstavu, te nije nikakvo čudo što ja podela pala baš na nju. Pratimo priču bračnog para koji se lomi pod teretom očekivanja. Sa svojih trideset i nešto godina oni bi trebalo da su situirani, stabilni, i ostvareni roditelji. Ali poslednji deo im ne ide lako. I sa centralnim težištem u obaveznom roditeljstvu, predstava otvara niz važnijih pitanja, od kojih je jedno i strogost forme, stereotipa, konvencija i pravila, u kojem je pojedinac, sada već svejedno da li je u braku ili singl, zapravo izgubljen u sopstvenoj usamljenosti. Od tolikih zadatosti koje se od nas očekuju da ispunimo – mi više ni sami nismo sigurni šta je to što lično želimo nasuprot želja porodice, komšiluka, društva.
Ženski umetnički trio je sasvim sigurno bio odlučujuća instanca za postizanje ovako dobrog pozorišnog rezultata. Rediteljka Alisa Stojanović, između ostalog, na sceni gradi samo jednu kosinu – segmentiranu realnost, koju podvlači i sjajnim dizajnom svetla, čime dobijamo aktere svakog u svom kadru u kom se susreću sa svojim ličnim izborima. Uzevši u obzir i emotivno stanje svih nas prezentovanih u likovima predstave, sigurno je da ne hodamo više po ravnom tlu, već upravo po toj kosini na ivici nervnog sloma.
Najvažniji segment predstave čini pristup ovakvoj temi. Očigledno je da su se u tome složile i spisateljica i rediteljka i glumica. Predstava 64 tretira jednu tešku temu, ali sa puno ironije, cinizma i jedinim mogućim životnim rešenjem u teškim situacijama – humorom i smehom. Situacije u koje smo dovedeni su i smešne i bolne, i dirljive i ponižavajuće, apsurdne i inspirativne, ali sa jedinim pravim odgovorom – smehom kao lekom.
februar, 2022.
