Slobodan Boda Ninković u predstavi „Savršeni kroj”, Zvezdara teatar, foto: Zvezdara teatar

U restoranu Akord, gde s vremene na vreme svira bend S vremena na vreme, našli smo se sa mlađim bratom njihovog gitariste. Iako je i sam pokušao da izgradi karijeru u muzici, publika ga zna po nekim drugim ulogama. Između ostalog kao velikog navijača Partizana, večitog žitelja jedanaestog sprata, ali svima nama poznatiji kao – Slobodan Boda Ninković.

Da počnemo od Vaših početaka. Vi ste široj publici poznatiji kao glumac, ali Vaši počeci su vezani za muziku. Možete li nam reći nešto o prvim bendovima i kako je došlo do prelaza?

Počelo je od pozorišta. Ja sam u Smederevu sa svojim bendom pravio muziku za jednu amatersku postavku Kralja Ibija. Igrom slučaja stražar nije došao na probu, pa me je reditelj zamolio da uđem na scenu i izgovorim njegovih par replika. Ušao sam, malo se zezao i video da se to njima dopalo, ali se pre svega meni dopao taj način komunikacije na sceni. I malo po malo, pored spomenutih song-ova dobijao sam te neke manje uloge, da bih kasnije igrao jednu od glavnih uloga u Mandragoli, Meser Niču i dobio za to vreme dve, tri prestižne nagrade. Tako da sam nastavio sa svojom muzikom, ali sam se i paralelno bavio glumom sa družinom OPS (Omladinski pozorišni studio) a kasnije je iz tog pozorišta i nastao bend Pseudo pank cirkus OPS.

Pređimo sad na Vaše profesionalne početke. Vi ste prvo upisali klasu kod Milenka Maričića ’77, ali ste ubrzo napustili fakultet. Da li ste hteli da se ozbiljnije posvetite muzici ili su neki drugi razlozi bili u pitanju? Takođe, šta se spremali za prijemni?

Na prijemni sam otišao na savet mog pokojnog kuma Branka, koji je i režirao spomenutu Mandragolu. Tu sam radio deo iz te predstave, pesmu Truba Momčila Nastasijevića i neke improvizacije. E sad, na FDU, kao i u svakoj drugoj školi se ide postepeno, od A prema Š. A s obzirom na to da sam već imao neko pozorišno iskustvo, meni su te neke osnovne vežbe na početku studija bile malko sporije, i već prvih dana sam imao neki utisak da „gubim vreme” a pride i jesam imao želju da nastavim da se bavim muzikom intenzivnije. Pod izgovorom da idem kući po neki kofer sam otišao posle dvanaestak dana i… vratio se posle sedam godina.

No, Vi se ipak jeste vratili. Zašto ste to odlučili, šta ste radili u međuvremenu i da li možete našim čitaocima objasniti razliku između profesora koji vodi klasu na FDU i profesora na nekom drugom fakultetu tj. koliko je značajan predvodnik klase?

U međuvremenu Pseudo pank bend je postao zanimljiv široj publici. Čak smo pobedili na Zaječarskoj gitarijadi ’79 i trebalo je da snimimo ploču (pritom pobedivši Galiju i Leb i sol). No, te iste godine, većina nas dobije poziv za vojsku, kada se bend praktično i rasformirao. Po povratku odlučim da treba nešto da radim i da upišem produkciju. Pozovem sekretaricu FDU-a, Smilju Čupić, da se raspitam šta je meni potrebno za prijemni, a pošto smo se znali, ona meni kaže: „Kakva produkcija, Vlada Jevtović prima prvu klasu. Ja ti zakazujem sastanak, javljam ti se za pet minuta.” Zakaže ona meni sastanak s njim, na koji je profesor Vlada došao onako kao nevoljno, a u stvari sam ukapirao da je to to, da je sve došlo na svoje mesto. Mi smo razgovarali ne više od desetak minuta, objasnio mi je da nema više nikakvog odlaženja ili nečeg sličnog, ako sam rešio on bi voleo da me vidi na klasi, a ako ne da zna čovek šta da radi.

Kakav je osećaj biti najstariji u klasi?

Ja tada imam 28 punih, a oni klinci, (inače, drugi najstariji kolega u klasi je imao 23, a najmlađa koleginica 17 godina) tako da je prvi dan bio jako zanimljiv. Prvi čas su bile tehnike glasa kod pokojne profesorke Ljilje Jejerek i njene prethodnice Ljerke i pošto sam ih znao i oni su se meni obradovali, ostali su pretpostavili da sam asistent ili nešto slično. Posle toga mi odlazimo na glumu, posedali i onda je prosefor Vlada razrešio sve dileme i rekao: „Da vas upoznam ovo je vaš kolega.” Oni su bili malo u čudu, ali to je potrajalo možda pola sata i posle je sve bilo super. I to je rezultiralo da ta klasa bude to što jeste[1], ona je takva bila zbog izbora tih ljudi od Vladimira Jevtovića. Pri tom je to bila, kao što smo rekli, njegova prva klasa, ali je on već imao svoj metod jer on je dugo bio i asistent. On taj metod i sve što je imao uložio u nas. Mi smo prve dve godine radili neverovatne stvari i tu pred kraj druge je on već počeo da nas šalje u pozorišta, da nam daje predloge kako da gradimo to iskustvo. I to je radio vrlo tačno. Tako da je i ovo ujedno odgovor i na vaše pređašnje pitanje koliko je bitan profesor klase.

Ubrzo posle fakulteta se zapošljavate i radićete naredenih dvadeset godina kao stalni član pozorišta, prvih deset u Boško buhi, pa deset u JDP. Iz vašeg iskusta sa Boškom Buhom proizašlo je pozorište Dečija zemlja.

Moj prijatelj Joca i ja se znamo još iz Smedereva, kad smo radili neke skečeve za radio (prvi radio strip u Jugoslaviji). Kada smo ponovo uspostavili saradnju posle dužeg perioda to je rezultiralo Dečijom zemljom, odakle su proizišla i dva CD-a za decu, gde je Ljuba radio muziku. Naravno, glavne su bile te dečije predstave kao što je Šalabalabajka (Izvinite što Vas prekidam, ali ta predstava se i dalje igra?) Pošto smo to igrali preko šest stotina puta igramo je vrlo retko, ali igra se. Čak je svojevremeno bio deljen snimak predstave uz neke novine..(I ako se ne varam taj CD je bio štampan u 60 000 primeraka?) Jeste, i sad srećem roditelje koji kukaju: „Jao gde može da se nađemo novi snimak, stari CD se izlizao.” Joca je izuzetno posvećen i darovit čovek koji je sad konačno i sam shvatio koliko vredi, pa je počeo da radi u Beogradu i bez mene. Mi smo imali zajedničku ideju da je to sevap, da dajemo deci ono što im je napotrebnije. Tako smo mi imali akciju predstava za najmanje škole po Srbiji, koje su imale samo dva, tri đaka, za šta smo, moram priznati za ono vreme jako lako našli sponzore. Zatim smo radili male školice glume u domovima za decu bez roditeljskog staranja, što je opet rezlutiralo još jednim CD-om, gde smo mi svi zajedno pevali. I radimo i dan danas. Sad je u aprilu bio hm… meni, čini mi se dvadeset i prvi put, a Joci sedamnaesti da vodimo dečiji maraton u Zoološkom vrtu. I stvarno razne stvari radimo zajedno, što gledam kao sastavni deo svog posla koji mi pričinjava veliko zadovoljstvo.

Slobodan Boda Ninković u predstavi „Savršen kroj”, Zvezdara teatar, foto: Zvezdara teatar

Da li možemo da očekujemo uskoro neku novu dečju predstavu?

Spletom nesretnih okolnosti, zbog ovoga što se desilo Mandi, pitali su me da uskoćim u predstavu Kiša u kojoj je on igrao. Naravno da sam pristao, što zbog Mande, što zbog Buhe gde bogami dugo nisam igrao. Nisam siguran da li će to biti krajem ove ili početkom sledeće sezone, ali to je ono što ću svakako uraditi sa velikim zadovoljstvom. A što se Joce i mene tiče, planiramo nešto novo, ali ga još kuvamo pa ćemo videti da l’ će biti gotovo pred novu godinu.

A da li možemo da očekujemo neku novu predstavu za odrasle? I takođe, da li se priprema konačni deo Vaše i Peletove trilogije , Subjektivno s’ radošću?

 Subjektivno s’ radošću je Peletov i moj projekat, dakle potpuno u našoj produkciji, i kao takav malo je teže naći prostor za njga. Posle Savršenog kroja, (početak trilogije, koji možete gledati u Zvazdara teatru) planirali smo i počeli pripreme za Jedan gram života,(drugi deo) pa je Tamara Dragičević ostala trudna. Ali ono što je glavni problem i što fali jesu mesta u Beogradu gde mogu slobodno da se prave predstave. To su do skoro bili UK Palilula i Vuk i u Zemunu ima Karl Blaš, bivši Pinokio. Tamo smo pre par meseci Predrag Ejdus, Irfan Mensur i ja izašli sa Bečkim dečacima i tamo nam je baza gde igramo dva puta mesečno, plus gostovanja. Ali za takve slobodne projekte mislim da Beograd ima sale koje ne treba nešto posebno opremati, čisto par tehničkih stvari da se dovede u red, jer ima mnogo ljudi koji bi vrlo rado učestvovali u tim projektima i probali da od toga žive. A što se tiče ovoga sa Peletom, već smo se nas dvojica dogovorili, nisam siguran da li će izaći do kraja sezone, ali početkom sledeće sigurno.

Kad smo kod novih predstava, treba spomenuti i nove serije i filmove, prvenstveno Senke nad Balkanom (novi projekat Dragana Bjelogrlića).

 Svoj deo snimanja završavam ovih dana, ali ono malo što sam uspeo da vidim stvarno me je impresioniralo. To je triler o dvojici međuratnih policijskih inspektora koji pokušavaju da reše neka ritualna ubistva, a u sve to je umešan i šverc, i unutrašnja politika i uticaj sila kao što su Rusija i Nemačka. Meni je lično bilo efektno kad smo radili scenu kod crkve Sv. Marka sa Kozacima, a došli su pravi Kozaci sa sve uniformama. To deluje vrlo uverljivo i autentično, što je jako bitno jer smo mi skloni da onako malko gledamo to kobajagi tj. da ih gledamo onako kako smo mi zamislili da oni izgledaju. Mislim da je Bjelino glumačko iskustvo pobedilo rediteljsku sujetu i znajući šta fali ovom tržištu on zna šta treba i da napravi. Sve to, kao i mnogo šta drugo mi je samo učvrstilo uverenje da Bjela zaista postaje vrlo ozbiljan, ne samo reditelj, već stvaralac.

Ako se pogleda Vaš glumačkih opus, reklo bi se da imate koliko-toliko ravnomeran odnos komičnih i dramskih ostvarenja, a opet Vas češće doživljavaju kao glumca komičnih uloga. Da li Vam to smeta?

 Ne, ja sam sam široj publici postao poznat po ulozi Kize u seriji Dome slatki dome, a kako vas publika negde uhvati u početku tako vas gleda i posle. Narod naravno lakše pije komediju, to je Nušić objasnio: „Publika voli da gleda, al me kritika stalno seče.” To je zapravo rekao Vlada Đurđeviću u komadu Tri klase i gospođa Nušić. Drama se naravno može posmatrati kao ono pravo, nešto što nosi istinsku emociju, ali narod voli da se smeje. I u današnje vreme je činjenica da narod smatra pozorište nekom vrstom ventila, dolazi sa željom da se rastereti, ali lično tu ne pravim razliku. Ako me zanima uloga i zadatak preda mnom, tom poslu prilazim sa istom energijom i istom ljubavlju.

Pitanje da li više preferirate mlađu ili stariju publiku Vam je postavljeno sto puta, ali probajmo da ga preformulišemo. Da li je Vama draže iskustvo iskrenog dečijeg smeha koje ispunjava salu ili potpuna tišina odrasle publike, kada oni sa Vama i zbog Vas doživljava ono što bi Aristotel nazvao katarzom?

 Imao sam u poslednje vreme priliku, igrajući u Tikvama pukovnika Perišića, da izazovem neku vrstu negativnih simpatija…no specifično je to. Uvek ističem da sam imao sreću da počnem u pozorištu Boško Buha i da shvatim suštinu ovog posla, a to je igra. Ja ovo radim zato što volim da se igram, da komuniciram sa publikom; ali je dragoceniji taj dečiji momenat, više vraćaju energiju. Ipak sve se to može podvesti i pod stvar ukusa, nekom se dopada ovo nekom ono i to je legitimno. Ali ipak na kraju, dao bih blagu prednost dečijoj reakciji jer je to fenomenalan osećaj.

Sledeće pitanje smo postavljali i nekim našim prethodnim sagovornicima, a zbog svega malopre rečenog, interesuje me i Vaš odgovor. Vaš kolega Branko (Kockica) Milićević je u jednom intervju rekao kako ne misli da su njegove emisije imale neki veliki pozitivni uticaj na decu, jer je dobar deo tadašnje dece odrastao u one ljude koji su radili šta su već radili 90-ih.

 Ako ćemo realno, pitajte sve one koji su bili klinci u to vreme i koji su gledali Kockicu – da li se rado sećaju njegovih emisija i da li znaju ili pevaju njegove pesme danas, to je to. Samim tim je svrha postojanja te emisije ispunjena. A to kako i šta ljudi rade kad odrastu, mislim, teško da jedna emisije i jedan čovek mogu toliko da utiču na ljude da ne reaguju na okolnosti iz neposrednog okruženja koje utiču na njih. A mi smo bili stvarno izloženi užasnim stvarima, tako da se ne bih složio. Ako čovek deluje iskreno to je od njega dovoljno. Ako ništa drugo može bar da podseti ljude kako je nekada bilo lepo.

Slobodan Boda Ninkovič u predstavi „Savršen kroj”, Zvezdara teatar, Zvezdara teatar

U redu. Još jedno filozofsko pitanje i nećemo više, obećavam. Mislite li da neko može biti talentovan i dobar glumac/glumica ili umetnik uopšte, ako nije dobar čovek, koliko god to naravno bilo teško definistai šta je dobar čovek?

 Ima dosta primera izuzetnih i kvalitetnih glumaca koji su za one koji su uspeli da otkriju njihovu privatnost, predstavljali veliko iznenađenje zbog proste sušte suprotnosti od onoga što očekuju – onda ih nazivaju čudacima, pa čak i neprijatnim ljudima i ovo i ono… a privatno smo mi ljudi kao i svi ostali, različito reagujemo, sazdani smo od različitih osobina. U ovom poslu je bitno da napravite neku vrstu otklona, zato mlađim glumcima stalno pričam da paze na tu školu učenja, to uživljavanje u ulogu. To je kao deo procesa rada na stvaranju lika legitimno, ali ako se pređe neka crta to može da bude vrlo ozbiljno po zdravlje jer vi ne možete biti niko drugi do onoga što jeste. Neki ljudi u želji i ambiciji pređu tu granicu i dovode sebe do određenog disbalansa, poveruju i sami da su slični likovima koje igraju i ako to nije njihova prava priroda i onda dolazi do problema. Neretko važi za glumce da vole da piju, ali piju i hirurzi zar ne? To je zbog velikih napora koji idu uz posao, ljudi misle da je tako lako izaći (iz uloge), a nije. Lično, nemam taj problem mada ga dosta mojih kolega ima, pogotovo pred izlazak na scenu. Osećaju visoku odgovornost, koju naravno i ja osećam prema publici, ali prosto sam uspeo izgraditi neki (otklon). Našao sam neki svoj sistem da se ipak zaštitim od nečeg što je prilično jako i (pogubno?), jer vi svake večeri dolazite u situaciju da, bez obzira na vaše lično raspoloženje, imate zakazano i morate doći na jedno mesto i uraditi neku stvar koja vam se možda te večeri i ne radi, a to vam je posao. Tu treba naći taj neki prelaz, tehinku koja omogućava da kvalitetno radite posao, a da to nema veze sa vašim trenutnim stanjem.

Kad ste već spomenuli građenje lika, da li Vama pomaže ako pri izgradnji možete da odgledete druge u toj ulozi npr. da gledate film Let iznad kukavičjeg gnezda zbog predstave u BDP-u ili kolegu pošto ste pre koji mesec uskočili da menjate Koju u mjuziklu Spamalot?

 Ako niste prošli proces probe nego ste uskočili u predstavu, svakako. Ipak, uvek gledam da to radim nekako kroz sebe, na svoj način. Što se samog Spamalota tiče, imao sam sreće što su oni napravili dobar finalni proizvod i video sam šta treba da radim, a onda uzeo te elemente i uradio kako ja želim. Uskakao sam i ranije par puta i pri prvom igranju gledate samo da ne porušite stvari oko sebe, da ne ugrozite to što su ljudi dugo spremali. A kad se uključite i osvestite šta treba raditi onda mu dajete neku svoju boju.

 Imate li neki omiljen Šekspirov komad i ulogu, bez obzira da li ste je već igrali ili biste želeli da je igrate?

Od svojih Šekspirovih uloga (Vratila u Snu letnje noći, Ahila u Troilu i Kresidi itd.)  izdvojio bih kad smo, opet Pele i ja, na trećoj godini radili Otela, tako što je prof. Vlada sažmeo par scena u jedan manji blok. Pele je bio Jago, ja Otelo i mi smo to radili krvavo ozbiljno gde je publika urlala od smeha zbog sredstava koje smo koristili. On je mene non-stop čačkao i provocirao, pa sam ga u toj ljubomori bacao na pod, vukao, ne znam ni ja više šta. Mi smo o tome par puta i razgovarali, kako ne bi bilo loše da u ovim godinama probamo da uradimo Otela.

 I pitanje za kraj koje postavljamo svim našim sagovornicima. Ako biste mogli našim čitaocima da preporučite jednu knjigu, film i/ili predstavu, sliku i pesmu.

 Predstavu Kad su cvetale tikve u Beogradskom dramskom; film Džeki, gde mi se pored fantastične Natali Portman, svideo i sam rediteljev pristup temi i tih sedam dana posle atentata što se tiče pesme, može bilo šta od grupe S vremena na vreme, ne zato što imam rodbinskih veza, več zato što oni nose ono nešto što se potpuno izgubilo. Tako da bilo koja pesma od njih ili od Arsena Dedića.

piše: Igor Belopavlović

[1] Prvu klasa pokojnog profesora Vladimira Jevtovića,  kasnije prozvanom 12 veličanstvenih, pored Bode Ninkovića činili su: Dragan Petrović Pele, Dragan Bjelogrlić, Mirjana Joković, Vesna Stanojević, Vesna Trivalić, Srđan Žika Todorović, Milorad Mandić Manda, Branka Pujić, Darko Tomović, Tatjana Venčelovski i Dušanka Stojanović.

Leave a Reply

Your email address will not be published.