Na njegovim slikama nema čudnovatih i mitoloških bića, samo ljudi sa njihovim fantastičnim životnim pričama i krupnim neobičnim očima. Učini nam se najpre da vidimo neke od najčuvenijih likova istorije umetnosti, ali što ih duže gledamo, oni nam postaju nekako poznatiji, bliži, kao ljudi koje svakodnevno srećemo u gradskom prevozu i koji žele da nam se obrate. Od trenutka kada se, kao dečak, upoznao sa velikim umetnicima u očevoj radionici na beogradskom Pašinom brdu, naš slikar počeo je da stvara svoje prve radove. Po pričama njegovog oca Dragiše, nastala je serija Priče iz radionice, a danas ovaj umetnik priča priče kroz svoje slike, izlaže u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, Kragujevcu, Kopenhagenu, Parizu, Monaku i nastavlja tradiciju srpskih slikara fantastike koji su odavno upoznali svet sa svojim delima. Dragi čitaoci, u majskom broju predstavljamo vam slikara – Slavka Krunića.
Za početak da krenemo od početka – koliko je taj pašinobrđanski nadrealizam, detinjstvo između praktičnog zanata i jednog profesionalnog umetničkog okruženja uticao na Vaš talenat i ovaj sadašnji nadrealizam?
Moje odrastanje je u tolikoj meri bilo vezano za slikarstvo (zbog čega je i danas moje slikarstvo za odrastanje), da sam se morao temeljno prihvatiti obaveze da svakodnevno sebi i drugima dokazujem tu spoznaju. U radionici – galeriji, smeštenoj u našem dvorištu, gde su se vršile opravke automobila i izlagale slike, recitovale su se satirične pesme kojima je moj otac Dragiša, „majstor za kvarove na automobilima i ljudima” (kako ga je krstio Duško Radović), voleo da prkosi i da se pohvali pred mušterijama. Satira provocira ono čudno i nemoguće. Nadrealizam mi je još tada ušao u krv.
Može li se Vaše stvaralaštvo uopšte nazvati nadrealizmom, magičnim realizmom ili sveobuhvatnim pojmom fantastična umetnost? Da li biste možda više voleli da u budućnosti istoričari umetnosti pronađu neki drugi naziv za njega?
Već je ustanovljena odgovarajuća definicija. Našao sam je u vreme kada sam upoznao Elodi Pinel, književnicu iz Pariza. Imao sam potrebu da jedan svoj ciklus slika stavim u zajednički okvir. Uočio sam sličnost između sudbina svetaca i junaka satiričnih priča. U oba slučaja, po nekom modelu, neizbežna je tragična kob. Ali, kada je u pitanju satira, ozbiljnost nas propisno podstiče na smeh. Ovakav vid interpretacije i odnosa prema surovoj realnosti najedanput me je osvojio. Poželeo sam da postavim svoje junake u jedan takav bezbedan okvir kako bih bio uveren da će svima biti ugodno, čak i u nezgodnoj situaciji. Tada mi se javio univerzalan naziv – Satirikone.
U engleskom jeziku postoji pojam – dream art, koji obuhvata već spomenute pravce, ali i snove, iluzije, metafiziku, simbolizam… Može li se Vaše slikarstvo definisati i na ovaj način i da li mislite da bi u tom slučaju pogodniji prevod ovog pojma bio sanjalačka ili sanjiva umetnost?
Termin „sanjalačka umetnost” mi je prihvatljiv. Sanjivu umetnost tumačim kao pospanu.
Umetnici često stvaraju noću, a sanjaju danju. Iz nekih prethodnih intervjua saznajemo da su se neki Vaši snovi, o kojima će kasnije biti reči, već ostvarili. O čemu sada sanjate?
Nakon što vam se ostvare snovi koji prevazilaze vaše iracionalne domašaje, svesno se usuđujete da ostvarite poneku uvrnutu zamisao. San je kod mene postao neprekidan, u ogromnoj meri zahvaljujući jednoj noćobdiji, koja uvek ima spremnu uspavanku. „Onaj kome to nije dovoljno, ne ume budan sanjati, a ni usnuo putovati”, rekla bi Mirjana Ognjanović.
Prethodne godine u javnosti je bilo reči o osnivanju Muzeja fantastike u Srbiji. Takođe je bila održana i izložba Fantastičnih 6 u Kući legata u Beogradu, a nedavno je u Modernoj galeriji u Valjevu održana promocija monografije Ars Phantastica likovnog kritičara Dejana Đorića. Bogatstvo materijala postoji, ali koliko je, prema Vašem mišljenju, trenutno ostvarljiv plan o ovom Muzeju?
Umetnost fantastike u Srbiji je duboko ukorenjena. Svima je poznata srpska slikarka Milena Pavlović Barili, jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata, ali je manje poznato da je grupa Mediala, sa svojom koncepcijom i programskim načelima, jedinstvena umetnička pojava u svetu. Valjevska Moderna galerija, osnovana 1985. godine na inicijativu jednog od članova Mediale, našeg poznatog slikara Ljube Popovića, od svog početka organizuje izložbe naših najeminentnijih slikara suosnivača i sledbenika Mediale. Mislim da će Muzej fantastike naći svoje mesto u Valjevu.
Da li biste voleli da Vaše slike budu izložene u jednom takvom muzeju?
Voleo bih da pomognem osnivanju jednog takvog muzeja. Veliki sam poštovalac grupe Mediala, sa kojom nalazim zajedničke afinitete da se kroz stvaralaštvo nađe veza između prošlosti i budućnosti, da se sjedine čovek i vreme.
Opredelili ste se za portret. Ili se portret opredelio za Vas? Da li mislite da je to zbog toga što našu suštinu, naše mentalne i fizičke odlike najbolje možemo da ilustrujemo portretom?
Portreti koje slikam su se jednostavno desili sami i nemaju izvorište u stvarnosti. Ne samo što možemo portretom da ilustrujemo našu suštinu, već mi tu suštinu ujedno i otkrivamo. Reč portret izvorno znači „izneti na videlo”.
Na Vašim portretima vidan je uticaj rane renesanse i renesanse na severu, ali Vaši likovi nisu strogi i previše misteriozni. Naprotiv, oni su karikaturalni, komični i satirični, ali istovremeno blagi i pomalo melanholični. Da li oni nastaju sa namerom da nas razumeju ili da nas kritikuju?
Zajednička karakteristika Satirikona, koju volim da naglašavam, jeste da su začuđeni u svetu u kom postoje i da više od svega traže sabesednike sa druge strane. Njihova je namera da se što više sabesednika pronađe.
Veliku pažnju posvećujete, po veličini nejednakim, krupnim i bademastim očima Vaših likova, koje su postale Vaš zaštitni znak. Počinjete li portrete slikanjem očiju zato što smatrate da su one ogledalo duše?
Efekat začudnog, izazvan asimetrijom, ističe se upravo zbog toga što živimo u vremenu koje teži ka veštačkom savršenstvu. Počinjem slikanje portreta od očiju zato što tu osećam težište koje podstiče raspravu o drugačijim, kompleksnijim i kritičkijim promišljanjima sveta.
Da li Vašu tehniku (priprema platna kao malterisanog zida) koristite sa namerom da se još više približite renesansnim uzorima?
Zrnasta tekstura, koju često koristim, daje slici posebnu slojevitost – materijalnu, ali i onu vremensku. „U slici sublimisana vremenska slojevitost, snagom umetnikovog kreativnog duha, potvrđuje umetnikovu svest o sopstvenom vremenu, o aktuelnom trenutku”, napisao je likovni kritičar Sava Stepanov za katalog moje samostalne izložbe u Kragujevcu.
„Ako išta znam, znam da procenim čoveka”, govorio je Zoran Radmilović kao Života u seriji Priče iz radionice rađenoj po scenariju Vašeg oca. Da li i Vi dobro procenjujete ličnosti iz života, njihovu psihologiju i tako ih prenosite na platna ili su oni potpuno imaginarni?
Ne oslanjam se previše na izvorište u stvarnosti. Galerija lica koje slikam se napaja iz likovnih i literarnih obrazaca. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje – kritike zaodenute u ruho satire.
Biografije Vaših likova pisali su u više navrata književnici. Vaše dosadašnje stvaralaštvo obeležila je saradnja sa Elodi Pinel, Mirjanom Ognjenović i Davidom Albaharijem. Njihove priče zaista udahnjuju još veću živost Vašim slikama. Otkud ideja da se ovako objasne Vaše slike?
Volim da zamišljam znamenitu prošlost skromnih satiričnih ikona i da ih smeštam u knjige, svojevrsna svedočanstva tragikomike. Tako se povećavaju šanse da neko u budućnosti poveruje da je ovde reč o stvarnim ličnostima.
U nekoliko intervjua ste spomenuli da Vas je u svet ilustracije uvela Mirjana Ognjanović i da ste tako počeli da ilustrujete za Politikin zabavnik, što je bilo ostvarenje jednog Vašeg sna. Postoji li još neki časopis ili neki autor za čije knjige biste voleli da radite ilustracije?
Ima ih mnogo, ali bih uvek radije učestvovao u stvaranju novih knjiga sa Mirjanom Ognjanović. Od nje često saznam neke lepe stvari koje o sebi nisam znao ni sam.
Jedan ste od glavnih likova u knjizi Nesanica za dvoje Mirjane Ognjanović, a knjigu ste i ilustrovali (dok su priče za njenu knjigu Mauzolej nastale po Vašim radovima). Možete li nam reći da li je možda lik Đovanija dela Korone iz priče Sirena koja se smeši istoimene knjige Mirjane Ognjenović inspirisan Vama ili su Korona (kruna), Novi Sad, muzika, misteriozni profesor A. Peragraš, otac slikar i gondola sve same slučajnosti?
Đovani dela Korona je u svom okruženju poznatiji kao Jovan Krunić. Zanimljivo je da su i priče iz knjige Sirena koja se smeši zabeležene rukom osobe koja pati od nesanice, ali koja je uverena da su snovi jednako uticajni kao i java. U svojim pričama ona nas upućuje da je snove teško razlikovati od budnog stanja, baš kao što nije jednostavno zaključiti ko je „stvarna” ličnost, a ko izmaštan lik.
Poseban pečat Vašem opusu daju nazivi slika (Viteški ko-kodeks, Markiz Gde Sad), izložbi (Satirikone, Par excellence, Antilogika)… Vaše igre rečima i maštoviti nazivi još više doprinose celokupnom humoru kojim odišu Vaše slike. Da li se i sami bavite pisanjem?
U više navrata sam imao odgovarajuću provokaciju da nešto napišem. Ali, ukoliko bi trebalo da delujem kao pisac, čini mi se da bih se bavio tuđim poslom.
Dugo ste radili kao di-džej u klubu Akademija tokom i posle studija. Volite ska muziku i učestvovali ste u organizaciji mnogih koncerata, a za grupu The Toasters ste radili ilustraciju za omot albuma, što smatrate još jednim ostvarenim snom. Da li je i ska pronašao Vas kao što je to bio slučaj sa portretima (u duhu igre rečima i simbolike ska bi mogla da bude skraćenica od Slavko Krunić Akademija) i da li planirate možda ponovo da počnete da se bavite muzikom?
Kada me je slikarski poziv celokupno uzeo pod svoje, bavljenje muzikom sam morao da obustavim, ili svedem na minimum. Danas sam, premda sasvim utonuo u slikarski svet, podjednako okružen muzičarima. Iako sam siguran da je ljubav prema ska muzici u potpunosti bio moj lični izbor, splet okolnosti sa inicijalima bi mogao da me opovrgne.
Da li trenutno radite na stvaranju neke nove serije slika i planirate li uskoro izložbu?
Na moju veliku radost, slike koje sam naslikao uspostavile su celinu sa tekstovima, našle su se u knjigama. Ovu magičnu vezu želim da prepletem sa muzikom. Videćemo, ili čuti, šta će od toga da ispadne.
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Preporučujem Paola Sorentina.
Intervju vodila: Ana Samardžić
