Slatko od ništa

Ukrao sam paradajz sa polja u Italiji, i dalje je ukus bio sranje.

Za ovaj broj časopisa sam imao priliku da pogledam film Borisa Mitića Slatko od ništa (In praise of nothing) koji će beogradska publika imati priliku da vidi na predstojećem festivalu Beldocs od 7. do 15. maja.

Njegov film Pretty Dyana je pre petnaestak godina bio razmenjivan iz ruke u ruku širom Beograda. Nije se puno saznalo o njegovom autoru, ali je čuvena dvotaktna šklopocija postala opšteprepoznatljiv simbol ovog grada. Oko pet godina kasnije počelo je da se priča o nekom filmu paradoksalnog naslova Doviđenja, kako ste? To je bio i prvi Borisov film koji sam pogledao. Nebojša Glogovac na upečatljivo iskren način govori o paradoksima tranzicionog društva, mirenju sa prošlošću i beznadežnosti budućnosti. Neverovatno je kako se taj sled slika, praćen muzikom i naracijom, urezao u moje pamćenje kao vredna beleška doživljaja kolektivnog nesvesnog celokupnog našeg društva. Od tog filma je prošlo skoro deset godina da bi Boris uspeo da završi još jednu svoju pripovetku uvek zanimljivo žanrovski određenu u svom podnaslovu. Ovaj put film ima još upečatljivijeg naratora, sniman je po celom svetu, od strane mnogih, reditelju bliskih, ljudi, a narator je ni manje ni više nego – Igi Pop.

Način pripovedanja i sama struktura filma su slični prethodnom, ali sada Boris posmatra ljudsko društvo u celini, pokušavajući da odbrani ništa, odnosno način na koji su se različite civilizacije odnosile prema tom pojmu i kako se i dan-danas odnose prema njemu. Ništa postaje heroj njegovog dokumentarca i o njemu se govori u trećem licu. Pratilac svega što jeste ništa nalazi se izvan onoga što je rečeno. Ovaj dokumentarac pokušava da opiše tu prazninu muzikom, rečima i slikom. Žao mi je što ovaj film neće imati odjek kakav je njegov prethodnik imao iako se bavi mnogo širom temom, i to na mnogo temeljniji način. Kao i pri gledanju prethodnog filma, imao sam nekoliko onih kristališućih A-HA momenata kada vam kompleksna stvar postane izuzetno jednostavna, ali, ipak, u nekim trenucima film me je izgubio. Jednostavno nisam dovoljno sposoban da ispratim sled misli koji je autor želeo da prikaže. Verovatno je moje iskustvo i znanje nedovoljno bogato da ispratim neke kompleksnije ideje koje su plasirane. Ipak, u filmu se nisam osećao izgubljeno. Ceo tok odiše nekim žovijalnim nihilizmom koji je blizak mom doživljaju sveta. Osećaj koji se na engleskom naziva suspension of disbelief, a koji nema neki valjan prevod na srpski. Jednostavno, to je biranje da se svet posmatra kroz ogoljeno realnu prizmu, ali i shvatanje humora postojanja svesnog bića u toj poziciji. Tako da, više nego što me odseca od sebe tim prostorima koji izmiču mom razumevanju, film mi postavlja novu lestvicu na koju se treba popeti. Pri tome, ovo delo treba posmatrati kao nešto više od filma. Slatko od ništa  je pokušaj prevazilaženja, do sada, pretpostavljenih mogućnosti filmske forme. Pokušaj ocrtavanja ničega – nečim.

Dakle, možda ne danas i sada, ali Slatko od ništa će jednog dana govoriti o dometima ljudske misli izražene kroz audio-vizuelni medij. Ipak, razlog zašto ne verujem da će ovaj film biti primljen kao njegovi prethodnici su upravo njegovi nivoi koji se ne otkrivaju na prvi pogled i njegova kompleksnost koja može biti protumačena kao autističnost. Žao mi je što nije toliko pristupačan i jednostavan kao Doviđenja, kako ste? jer neki od njegovih kristalno jasnih momenata govore u prilog tome da se složene stvari uvek mogu predstaviti na jednostavan i svima razumljiv način, jer jedino takvo znanje može preživeti test prolaska vremena.

Nemojte dozvoliti da vas moje reči obeshrabre. Film u naraciji Igija Popa, koji je sniman u preko trideset zemalja sveta, sa slikama kakve verovatno nikada nećete imati priliku da vidite, stvarno je nešto što treba pogledati. Na to dodajte i činjenicu da je britanski bend The Tiger Lillies snimao muziku za njega i da ćete imati priliku da oprobate ispravnost nekih od najdublje ukorenjenih verovanja. To bi, ipak, trebalo da vas motiviše da odete na Beldocs i vidite ovaj jedinstven film.

piše: Nenad Tesla

maj, 2018.