piše: Tamara Živković
Roman prvenac mladog pisca Uroša Dimitrijevića je jedna dinamična, mladalačka, osvežavajuća knjiga o, kako joj sam naslov i kaže, malim ratovima „malih” ljudi. Glavni junak je Vuk, za koga na samom početku romana saznajemo da se pre dva meseca razišao sa svojom devojkom Ninom sa kojom je bio u petogodišnjoj vezi. Sve ostalo što sledi je upravo taj njegov mali rat – borba sa samim sobom, svojim emocijama, ponašanjem i traganje za načinima kako ponovo konstruisati svoj život sada kada je izgubio jedan od svojih glavnih stožera, Ninu.
Zajedno sa glavnim junakom prolazimo kroz sve tipične faze jednog raskida, kroz koje je verovatno većina nas prošla u nekom trenutku svog života – preko samosažaljevanja i samoizolacije, besomučnih pokušaja prijatelja da nas oraspolože, zabrinutosti nama dragih ljudi, alkohola, opijata i nemarnosti prema sebi, do projekta nabavke kućnog ljubimca kako bismo popunili prazninu u životu i borbe da prevaziđemo strah prilikom ponovnog upuštanja u vezu. Ono što je zanimljivo u ovom romanu jeste sam ugao iz koje je ova, neizgled tragična, priča data – u njemu nema ni trunke patetike, zamornog samoanaliziranja i mučnog opisivanja idealnog života koji je nekada postojao, a sada nam je tako nepravedno otet, već je sve to prikazano sa jednom dozom vedrine, ironije i humora koji nam govore da većina tih malih ratova, koje inicijalno doživljavamo kao katastrofe, suštinski to nisu. Oni su samo promena koja je potrebna da bi se neke nove stvari desile u našim životima. Iliti, oni su život sam.
Ono što je jedan od velikih kvaliteta ovog romana jeste njegova savremenost. Klišeizirana ljubavna priča smeštena je u nama blisku prošlost, u period 2018. godine, i to joj daje neosporivu svežinu. Drama se odvija kako u realnom životu fiktivnih junaka, tako i u njihovim onlajn postojbinama – na društvenim mrežama, koje su u životima mladih ljudi možda čak i bitnije od realnosti. S tim u vezi je i mnoštvo referenci i aluzija na popularnu kulturu, kao i britak stil i jezik kojim je roman napisan – mnoštvo dijaloga, kratkih rečenica i slenga sa lakoćom vas sprovode kroz priču tako da nećete ni primetiti da ste već stigli do samog kraja knjige.
„Oduvek sam gotivio božićne praznike zbog bleje na gajbi i podnošljivog TV programa – filmova iz devedesetih sa Mekolijem Kalkinom i takmičenja Četiri skakaonice. Ove godine će mi posebno prijati, u skladu sa izolacionom politikom usvojenom tokom prethodnih meseci.
Kada dođem kući, izbacujem skije na terasu, a pancerice ostavljam uz radijator da se osuše i izluftiraju. Ne brzinu se tuširam, oblačim čiste farmerke, staru majicu sa logoom Ramonsa kupljenu na rasprodaji u Springfildu, zamotam se u ćebe, na TV-u premotam Novogodišnji koncert Bečke filharmonije i otvorim kesu gotovih kokica.”
– Siroti mali ratovi, Uroš Dimitrijević
Postoje dve stvari zbog kojih je ovaj period godine pred nama odličan za čitanje Sirotih malih ratova. Prva je ta što se radnja i odigrava na zimu, u periodu praznika, i traje sve do Uskrsa, tako ćete naći obilje scena koje ćete prepoznati iz ličnog života, i koje će vas, verujte mi, naterati da se naglas nasmejete (moja omiljena je deklamovanje Oče naš na slavi, jer se i meni isto dešava i, što je najgore, iz istog razloga). A druga je ta što iz perspektive izolacije, korone i distanciranja, ovaj roman deluje kao istorijska priča o tome kako su ljudi nekada na našoj planeti živeli.
januar 2021.
