Zamislite da se vraćate kući sa posla, i to vašim omiljenim putem, koji vodi kroz onaj prelepi park sa onim plitkim ovalnim fontanama. Na sebi imate, naravno, pristojnu odeću i obuću, možda sat i/ili nakit. Šetate što bliže fontani (uvek vas je smirivao njen žubor) i primećujete da se dešava nešto čudno. Unutar nje neko dete maše i viče sa glavom jedva preko nivoa vode! (tipična, ali i pogrešna slika nekoga ko se davi – ono je zapravo uvek tiho i bez mlataranja rukama). Sasvim je izvesno da ćete se skvasiti i možda tako upropastiti to što nosite. Možda ćete pokvariti i telefon u džepu, sat na ruci, a možda ćete i zakasniti na dejt na koji treba posle da idete. Fontana je previše plitka da bi postojala realna opasnost za vas kao odraslog. Da li ćete uleteti u fontanu, bez obzira na materijalni i vremenski trošak, i spasiti to dete?
Takvo nam pitanje upućuje u svom vrlo kratkom eseju The Drowning Child and the Expanding Circle profesor Piter Singer, jedan od najuticajnijih filozofa etike danas. Lako je zamisliti da bi većina odgovorila: naravno! Zamislivo je i da bi većina to odista i uradila. On onda nastavlja, menjajući početnu postavku ovog misaonog eksperimenta. Da li bi na bilo koji način menjalo vašu dužnost da pomognete ako ima još ljudi koji takođe razumeju situaciju i mogu da pomognu, ali to ne čine? Većina njegovih studenata, tvrdi on, izjavilo bi da to ne pravi nikakvu razliku. To, takođe, zvuči kao nešto sa čim bismo se složili. Moramo pomoći iako niko drugi to neće.
Zatim nas on pita: da li pravi bitnu razliku, ako je sve ostalo isto, to što je dete druge nacionalnosti? On podrazumeva odričan odgovor. A ako je dete druge nacionalnosti i u dalekoj zemlji, šta onda? Da li nas to oslobađa dužnosti da pomognemo? Ako i ovde odgovorite sa ne, Singer ovde zatvara logičku klopku – jer, tvrdi on, vi zapravo i jeste u takvoj situaciju. Vi već sada jeste u situaciji gde bi sa sličnim troškom po sebe mogli i morali da pomognete deci širom sveta u sličnim nedaćama. Ako biste rado žrtvovali iznos novca koji je bio potreban za, recimo, skupe cipele koje ste nosili u trenutku uskakanja u fontanu, zašto onda ne biste bili spremni da identičnu sumu date da olakšate nekom detetu, u identično kritičnim uslovima, u nekoj zemlji u, recimo, Africi.
Ako pristajete na to da je situacija sa detetom koje se davi ispred vas i deteta koje se davi u Africi (jasno je da ne mora biti u pitanju davljenje) analogna, tj. bitna u svim relevantnim aspektima, a smatrate da jednom treba da pomognete, a drugom ne, onda ste u problemu sa doslednošću. Izgledalo bi da imate dvostruki standard, a oni su indicija iracionalnosti, koju bi pak trebalo izbegavati.
Ovde bi mnogi radije ukazali na to da postoji serija poteškoća koje prave bitnu razliku između ove dve situacije. Čak i da želimo da pošaljemo određenu svotu novca, kako da znamo da će on stvarno i stići na pravo mesto, neko bi se dosetio da pita.
To je sasvim legitimno pitanje. Tamo gde je puno nedaća i siromaštva, težimo da nalazimo i korumpirane i urušene države. Šta ako će moćnici u dotičnim državama samo prigrabiti novac (ili deo novca) za sebe?
Međutim, ovde bi trebalo da nam padne na pamet jedna, naizgled, slična situacija – ona sa plaćanjem za oslobađanje taoca. Ako biste bili spremni da date novac za puštanje taoca, zašto onda ne biste bili spremni da jedan deo svog novca date nekom lokalnom harambaši, a da zauzvrat spasite to dete na jedan dan?
Ovde dolazimo do, možda, najstrašnije situacije. Šta ako postoje organizacije (i to više njih) koje uspešno rade da novac stigne tamo gde treba, a da mi, iz prethodno opisanog skepticizma, ne dajemo novac. Naravno, da bismo saznali koliko je neka organizacija u tome uspešna, morali bismo da o tome malo istražujemo. Ali avaj, koliko ljudi uopšte to radi? Kako to da nismo voljni ni da uložimo malo vremena, pošto ovde o novcu još ni ne pričamo, da proverimo da li smo ili nismo u poziciji da zaista pomognemo? I zašto bismo onda verovatno svi do jednog osudili onoga ko bi iole zastao da istraži o izvodljivosti spasavanja, ispred deteta koje se davi u plitkoj fontani vašeg omiljenog parka?
piše: Logoreik
maj, 2018.
