foto: Printscreen/ YouTube/mantarrayafilms

Skoro pola godine čekam da pišem o ovom filmu. Prvo, jer nisam bio siguran da je stvarno toliko kvalitetan koliko mi se u tom trenutku činio, a potom jer nisam znao kako da dočaram njegovu lepotu. Nisam siguran da ću u tome uspeti ni sada, ali voleo bih da vas ipak obavestim da on postoji.

Gledao sam ga na Festivalu Autorskog Filma u decembru. Režirao ga je jedan od najbitnijih reditelja za ono što se zove Rumunski Novi Talas, ali za razliku od većine, narativ filmova Kristi Pujua nije spor i neće vas pri izlasku sa filma ostaviti sa osećajem kao da vas je pregazio buldožer.

Po rečima autora, ime filma je dato u šali na to što se naziv menja u zavisnosti od prevoda zemlje u kojoj se prikazuje. No, možda je i dato da ne bi delovalo pretenciozno, jer ovaj film ostavlja puno prostora gledaocu za uživljavanje i tumačenje.

Prosto ne znam gde bih počeo, svaki aspekt filma je doveden do savršenstva. Možda je najvažnije pozabaviti se međuljudskim odnosima koje ovaj film dočarava. Radnja se dešava u stanu oca porodice na dan četrdesetodnevnog pomena od njegove smrti. Tu su okupljeni najbliža porodica i prijatelji preminulog, kao i neki prolazni likovi, narkomanka iz Srbije i grupa jako zauzetih popova. Glavni lik filma je njegov sin Lari (Mimi Branesku), koji je ugledan doktor, stabilna ličnost, uzor svima u porodici i uvek onaj na koga se računa da će imati trezven pogled na situaciju. On će naravno i imati odlučujući uticaj na to da li će njihova zajednica ostati na okupu i uspeti da preživi otvaranje pandorine kutije koje se dešava posle smrti svima bliskog čoveka.

Gledajući film sam imao fleševe nekih porodičnih ručkova, slava i sličnih situacija na kojima sam i sam bio. Tu je rođak koji je opsednut teorijama zavere; baba koja priča hvalospeve o komunizmu ; stric, žrtva tranzicije, kome je za sve kriv zapad; komšinica koja samo ne želi da se zamera. Izađite na ulicu, uđite u gradski prevoz, prošetajte se do pijace ili idite do tetke koja živi sama u nekom stanu. Svi ti stereotipi koje ćete primetiti da ljudi oko nas žive su u ovom filmu. Ono što je pak divno, je što Puju uspeva da pokaže nemerljivu ljubav i razumevanje za sve te ljude. Prihvatajući njihove nedostatke kao odlike ličnosti koje su nastale u nekom drugom vremenu ili iz nekih razloga koji su bili neophodni za njihov egzistencijalni opstanak, bez želje da ih menja on uspeva da ih prihvati kao takve i sa njima pokuša da nađe način na koji oni mogu da ostanu na okupu.

Film podseća na sve ono što su naše socijalne drame mogle da budu, ali im nikako nije polazilo za rukom. Najbliže poređenje mi je Otac na službenom putu, jer uspeva da prenese tu ljubav koja u porodici opstaje uprkos svim preprekama na koje ljudi nailaze, ali Sijeranevada je mnogo bliža današnjici.

Sve ovo na stranu, možda najveći adut ovog filma i ono što će vas sigurno zabaviti je duhovitost kojom je ispunjen. Od slepstika do nečega što je po senzibilitetu slično Nušiću ili Steriji, film uspeva da nađe vedrinu u teškoj porodičnoj drami. Što i samo gledanje čini prijatnim iskustvom, a opet ni u jednom trenutku se ne stiče utisak da je komedija usiljena da bi se razbila tenzija situacije u kojoj se likovi nalaze.

Posle filma imao sam osećaj da sam prisustvovao nečemu istinski bitnom. Retko imam takav osećaj, ali po svojim kolegama i ostalim ljudima sam shvatio da nisam bio jedini koji je izašao sa projekcije pod tim utiskom. Ovo će sigurno biti jedan od onih antologijskih filmova, možda ne toliko bitnim za svetsku kinematografiju, ali svakako za ljude iz post-komunističkih zemalja i definitivno za ljude sa Balkana. Potrudiću se ovog ili narednog meseca da organizujem projekciju negde, o kojoj ćete svakako biti obavešteni.

Pored toga, ponovo radi Novi Bioskop Zvezda, a čujem da imaju zanimljiv program.

piše: Nenad Tesla

jun, 2017.

Leave a Reply

Your email address will not be published.